INTERVJU Boris Isaković: Ovde se kultura nasilja konstantno neguje

Radnja filma (koji je, iz nekog ugla iz „predsoblja“ i politički triler, kako je opisao reditelj), događa se u Srbiji 1996. tokom studentskih demonstracija protiv Miloševićevog režima, uloge glavnih junaka igraju Jovan Ginić i Jasna Đuričić, uz Borisa Isakovića, Miodraga Jovanovića, Dušana Valentića, Lazara Kocića, Anu Simeunović, Mariju Škaričić, Pavla Čemerikića, koje će u ovoj drami takođe videti publika 76. Kana.

U razgovoru za Danas, Boris Isaković govori o scenama koje su snimali u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, zbog čega će ulogu Nastavnika u ovom filmu zauvek pamtiti, o predstavi „Zašto je poludeo gospodin R“, a zašto smo mi poludeli kao ljudi i kao društvo, svojoj dubokoj zabrinutosti da li smo propustili sve dobre vozove…

Da li ćete uz reditelja Vladimira Perišića i vi učestvovati u kanskom predstavljanju filma „Lost Country“, koji je već samim učešćem u selekciji „Nedelja kritike“ ostvario veliki uspeh za našu kinematografiju?

– Kako prilike pokazuju, ne idemo, nažalost, ni Jasna ni ja, mada nam stižu pozivi za razne programe kojih je Kan pun, i koji su na ovom festivalu vrlo zgusnuti. Ali, prekratko je vreme boravka u Kanu, tu su i neke naše ranije obaveze, a i finansijski nam je komplikovano. Ne znam tačno, ali mislim da se niko iz Filmskog centra Srbije nije oglasio da nešto ponudi u vezi kanskog predstavljanja filma. Ona igra Majku, glavnu žensku ulogu, dobila je poziv od Vlade Perišića za Kan, a troškovi puta nisu mali, ne može niko sam da ih pokrije, tako da je Jasni i meni žao što nećemo biti s njim da „Lost Country“ zajedno predstavimo publici i medijima koji prate Kanski festival. Mi još nismo imali priliku da vidimo film i šta smo uradili, neke kolege su mi rekle da je sjajan, a verovatno će Vlada Perišić da nam obezbedi neku zatvorenu projekciju kad prođe ova gužva, pošto je poslednjih mesec dana bio puno zauzet oko Kana, u jurnjavi za parama da se „Lost Country“ finalizuje za premijeru u „Nedelji kritike“, koju svetski kritičari takođe prate s velikom pažnjom.

Priča ove intimne drame prati petnaestogodišnjeg tinejdžera koji kroz studentske proteste protiv Miloševićevog režima 1996. godine prolazi kroz sopstvenu revoluciju i porodičnu traumu… Kako ste vi doživeli „Lost Country“, i koliko je tema odrastanja dece kojom se bavi, nažalost, dodatno aktuelizovana nedavnim tragičnim događajima koji su nas toliko rastužili i šokirali?

– „Lost Country“ istražuje odrastanje dečaka koji mora da bira između vernosti porodici i sopstvenih uverenja, suočavajući se sa time da je njegova voljena majka portparolka i saučesnica vlasti protiv koje ustaju njegovi prijatelj. Jedno od ključnih pitanja koje otvara je kako se politika odražava na formiranje jednog tinejdžera, na njegov intimni, porodični i svakodnevni život. Ja u ovoj drami imam epizodnu ulogu, igram Nastavnika tog dečaka, glavnog junaka, ali, postoji jedan osećaj koji me ovih dana strašno uznemirava, stalno prebirem po glavi i mislim da ću tu ulogu zauvek da pamtim. Mi smo sve te scene snimali u školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, tako da sam provodio vreme sa tom decom, i sada pokušavam da se dozovem pameti, jer sam neke od tih dečaka i devojčica lično upoznao. Sećanje na tu decu me je dodatno rastužilo, pored osećanja da nam se dogodila strašna tragedija koja nas je sve potresla. Ne mogu da govorim šta je uzrok zločinu i kako je došlo do ove tragedije, a toliko je priča u javnosti o tome, da ne želim i ja u njima da učestvujem.

Zbog čega ste izabrali da ćutite?

– Najviše me nerviraju ta javna pametovanja, i mediji koji ponovo iskorišćavaju svaki tragičan događaj, kao da nam nije dosta bede u ovom trenutku. Ako zlo ne može da se zaustavi na određen način, i ako ljudima ne može da dopre do svesti šta činimo jedni drugim i odakle potiče takvo zlo, onda je to stvarno zastrašujuće. Ali, kultura nasilja se ovde konstantno neguje, i nema tu šta mnogo da se promišlja. Nasilje je kod nas postalo maltene dozvoljeno, i sve dalje priče o tome su izlišne. Jedino se nadam da ćemo iz onoga što se sada dogodilo našoj deci izvući neku pouku. Ali, toliko je bilo strašnih lomova u ovom našem društvu, i ništa iz njih nismo naučili.

I sa diplomskim filmom Vladimira Perišića, „Ordinary People“, vi i Jasna Đuričić takođe ste se predstavili publici u Kanu, 2009. godine u istom programu „Nedelja kritike“, posle čega je osvojio brojna priznanja na svetskim festivalima, među kojima su i „Srce Sarajeva“, nagrada u Kotbusu za najbolje ostvarenje… Šta očekujete od filma „Lost Country“?

– „Ordinary People“ je priča o vojnicima, odvedenim autobusima na nepoznatu lokaciju kako bi likvidirali grupu ljudi s povezom preko očiju, koje nikada pre nisu videli. Vlada Perišić voli da promišlja i otvara ozbiljna pitanja, i nekako je ta tema njegovog prvog filma slična ovoj kojom se bavi u svom drugom filmu, tako da očekujem da će i „Lost Country“ sada dobro da prođe na svetskim festivalima.

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu pre nekoliko večeri ponovo sam gledala predstavu „Zašto je poludeo gospodin R“ u kojoj igrate naslovnu ulogu – sala i balkoni bili su rasprodati, iako je od premijere prošlo punih pet godina, a publika vas je ovacijama vraćala na poklon ravno pet puta. Kako je poludeo vaš gospodin R, i kako smo mi poludeli?

– Ta predstava tako dobro živi zato što je tačna. Fasbinder je ovaj tekst napisao za film još 1970. godine, a aktuelnost trenutka kao da ga još više približava našoj današnjici i spaja sa svim onim što se zbiva. Odzvanja jedna rečenica koju sam u „Gospodinu R.“ na kraju ja i dopisao: Očigledno da je breme koje svi nosimo postalo preteško za današnjeg čoveka. Ta rečenica se odnosi na gubitak deteta u predstavi. Gospodin R. voli svoju porodicu, ima posao, stan, rodbinu, prijatelje koji mu dolaze, televizor koji stalno gleda, sluša vesti o velikim ekonomskim uspesima i samohvalisanja političara, a ima i neke svoje ambicije… Ali, on je usamljen i izgubljen među ljudima koji ga okružuju, a niko od njih to ili ne primećuje ili pasivno posmatra, zato što oni pričaju samo o karijeri, unapređenju, novcu, kupovini novih stvari…Mi smo potpuno nesnađeni u ovom kapitalizmu i konzumerizmu, i potpuno zbunjeni i izbezumljeni. Čitav taj pritisak koji pojedinac trpi, i trpi, i trpi, kao u ovoj predstavi, negde mora da nađe svoj „ventil“ – Gospodin R. pukne uz strahovitu eksploziju i počini zločine. Nažalost, u ovom našem društvu toliko je već bilo „pucanja“ i toliko smo strašnih stvari istrpeli i doživeli, ali do suštinskih promena nije dolazilo. Ono što mene najviše plaši i zabrinjava je da li smo mi sve moguće rokove premašili i propustili sve dobre vozove. S druge strane, zbog posla kojim se bavim prosto ne smem sebi da dozvolim da izgubim veru u ljude i nekakvu elementarnu plemenitost, inače bih stvarno odmah mogao da prestanem da radim ovo što radim.

Postoji li nešto što vas ovih dana ipak ispunjava nekim optimizmom?

– Ispunjava me rad sa mojim studentima na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Upravo ovih dana završavamo komad „Skakavci“ po drami Biljane Srbljanović, premijera je u subotu, 13. maja, i potpuno sam se tome posvetio. Oni su ovaj tekst sami odabrali za svoju diplomsku predstavu, malo sam se i iznenadio njihovim izborom, i baš sam se nauživao gledajući kako rade.

Saradnja sa oskarovcima, filmske avanture u Italiji i Španiji

Ovih dana stigla je i vest da ste vi i Jasna Đuričić primljeni u Evropsku filmsku akademiju, što možda i nije iznenađenje – ona je 2021. dobila Nagradu EFA za najbolju evropsku glumicu, vi ste u Londonu sa oskarovkom Emom Tompson snimili film „Posle Božića“, u Švedskoj ste bili u ekipi serije „Famillie like ours“ oskarovca Tomasa Vinterberga… Šta vama znači ovaj prijem u EFA?

– Ja sam tu došao na poziv, Jasna je primljena jer ima Nagradu za najbolju evropsku glumicu, i ona me je preporučila. To je velika familija koja predstavlja profesiju na evropskom nivou, čast je za svakog stvaraoca da bude u takvom društvu, i meni je, naravno, drago što sam tamo. Ja sam poslednjih godina uspevao da bar jedan film godišnje snimim sa evropskim rediteljima. Radio sam prošle godine film „Per niente Al mondo“, mladog italijanskog reditelja Cira D Emilia, a skoro sam gledao katalonski film „Ruta salvatge“, u režiji Marka Reća, koji sam snimio u Španiji. U ovom filmu igra i Sergej Trifunović, uskoro treba i on da krene u distribuciju, a moguće je da će kod nas premijerno biti prikazan na Festivalu autorskog filma. Draga mi je ova saradnja, to je bio i moj cilj, jer sam ovu profesiju uvek smatrao jednom vrstom avanture. Sada, u ovim godinama, voleo bih da širim te horizonte, da se upoznajem sa drugačijim i učestvujem u filmovima kakvi se ne rade kod nas.