INTERVJU Boro Drašković. reditelj i laureat nagrade za životno delo 29. FAF-a: „Čudo je da svet tako dugo živi još uvek“

– Osujetio je ne moju karijeru nego čitav moj život. Sve što sam kasnije radio, i moji saradnici, i gledaoci znali su za to, i znali su, na neki način, da to usmerava moj osnovni pogled na stvari. Ako smem da parafraziram, najveći sin naših naroda i narodnosti i Golog otoka je u stvari uradio nešto što nije trebalo da uradi.

Ali kao što volite da kažete: „Sve je povezano“, vi sada sedite ovde i za pola sata biće vam uručena nagrada.

– Jeste sve je povezano , ali kada to pomenete ja se setim tog žestokog vremena u kome niste mogli da se sporazumete sa nekim, jer pre svega ne želite nekoga da dovedete u nezgodnu situaciju s jedne strane a sa druge strane nije bilo ni onih koji su hrlili tada da komuniciraju sa vama. Sve se prisluškivalo, sve se prenosilo, mnogo je laži bilo. Na kraju krajeva ta zemlja se raspala upravo zbog tog Salona. Jedan od mojih profesora je bio psihijatar i Frojdov učenik Hugo Klajn i on bi sigurno umeo da me posavetuje ali je u tom periodu bio bolestan, a ja nisam želeo da ga uznemiravam. Ili, recimo Ljuba Tadić, koji je prokomentarisao „Ne znam šta da kažem, tek što sam našao reditelja, ti hoćeš da odeš “ jer smo zajedno radili na mojoj prvoj predstavi ovde u Beogradu Sartrove Prljave ruke za koju sam dobio tada veoma cenjenu Oktobarsku nagradu.

Vizual ovogodišnjeg Festivala autorskog filma inspirisan je vašim filmom „Horoskop“ . Glavni motiv je scena susreta Vidaka, glavnog junaka koga igra Dragan Nikolić i kornjače. Možda da nam odgonetnete s kojom idejom ste uveli kornjaču u ovaj prizor, osim što su ove životinje, kao i zmije karakteristične za Hercegovinu.

– Kornjača je najtajanstvenije, najstarije i uvek mlado biće . Jer vidite je kako gleda?…Teško da bih sad mogao da se setim i navedem tačan razlog zbog čega je ona tu ali verovatno da je junak koga igra Dragan osetio neku tajnu u toj osobi, a nežnost koju on pokazuje prema toj kornjači je verovatno upućena Mileni (Milena Dravić, u filmu Milka prim A.Ć) koja ga možda posmatra. Teško je rečima objasniti tajanstvenost u toj sceni.

Snimili ste pet velikih filmova „Horoskop“, „Nokaut“, „Usijanje“, „Život je lep“ i „Vukovar jedna priča“. Snimate li možda sad neki film u glavi?

– Uspeo sam da realizujem tih pet filmova sa suprugom i saradnicima ali kad pogledate moju knjigu „Dnevnik povratka„ videćete da sam tu ubeležio bar 20 filmova koji su stigli do pred samo snimanje, pa je Salon uspeo da ih skloni. Recimo, još je Ivo Andrić bio živ kad sam hteo da snimim „Travničku hroniku“. To je trebalo da bude deset filmova, da bude televizijska serija.

Da li je to možda nešto za čime najviše žalite što niste snimili?

– Žalim za svakim filmom koji nisam snimio. Recimo Slobodan Stojanović je napisao roman „Povodom mokrog snega“ za koji smo Maja i ja napisali scenario. Vatroslav Mimica je tada vodio Jadran film, veliki reditelj, veliki čovek. Slobodan Stojanović i ja smo otputovali kod njega u Zagreb i ceo dan tamo proveli i vratili se kao da smo počeli snimanje, a onda je stigao telegram iz Jadran filma da neće biti filma. Mimica je dao otkaz. To znači da se tada neko umešao i niz takvih stvari da ne nabrajam. Da se vratim na vaše prvo pitanje Salona i posledica. Trebalo je izdržati sve to…

Kada ste malopre razgovarali sa novinarkom Suzanom Sudar kazali ste da biste sada režirali ljubav ali da bi i tu bilo nasilja a analizom ovog fenomena se bavite i u drugim vašim delima. Zašto vas to privlači?

– Još sva nauka koja je uznapredovala nije protumačila svet do kraja. Jednostavno mi ne znamo tu tajnu kosmosa, božansku tajnu ako hoćete. I, ne znam zašto je to tako da je sve u sukobu sa svim – dan sa noći, ljubav sa mržnjom, muškarac sa ženom ili žena sa muškarcem, glad i žeđ, država sa državom . To je parafraza kineske poslovice. Tako je u kompoziciji sveta. To je ta klavijatura koja mora da ima i mržnju da bi bila moguća. Neizbežno je da i umetnost bude ispunjena svim tim velikim temama. Naravno, uvek počinjemo od ljubavi sa čežnjom ali mržnja je uvežbana. Kada gledate neki Šekspirov komad ili velike filmove čudite se zašto je to tako. Ali svet je podeljen i čudo je da ravnoteža postoji . Čudo je da svet tako dugo živi još uvek.

Većina vaših filmova bave se trenutkom stvarnosti u kojoj nastaju kao što je „Vukovor jedna priča“ koji je sniman za vreme rata, „u otvorenoj rani koja se još uvek pušila“ kako se navodi u vašoj knjizi. Kako su ljudi reagovali na taj film ovde, a kako u inostranstvu?

– Bolje u inostranstvu nego kod nas. Između ostalog mi smo taj film pokazali iza polarnog kruga. Kad se završila projekcija jedna grupa ljudi je otišla, a druga je ostala . Ta koja je ostala su bili naši ljudi. Kazali su da oni više ne pitaju ko je koje vere, nego da pokušavaju, u toj svojoj novoj domovini, koja je sada iza polarnog kruga da pomognu jedni drugima. Taj film dobio je u Jerusalimu nagradu za mir i toleranciju i u tome je sve i nemogućnost da se odgovori na vaše prethodno pitanje o onome što je u sukobu sa tim. Toliko mržnje, toliko netolerancije, toliko nemira, a ta nagrada za takav film. Tako da je sve komplikovano. Komplikovano je doći do filma, a još teže tumačiti ga. Gledaoci su svugde gde smo prikazivali taj film želeli da razgovaraju i prepoznavali neke svoje događaje jer „Vukovar jedna priča“ je zapravo priča o Romeu i Juliji. Čitav grad je Romeo i Julija i sledi putanju te Šekspirove tragedije.

Tokom karijere susreli ste se sa mnogim znamenitim ličnostima, s mnogima od njih ste i sarađivali, da li biste izdvojili nekog ko vam je možda otvorio drugačiju perspektivu saznavanja i učenja o filmu?

– Čovek uči najviše od najbližih. Maja (supruga i saradnica Bore Draškovića, prim A.Ć. ) ima jedno osećanje sveta koje pripada pre svega jednoj lepoj ženi, koje je muškarcu nedostupno. Žensko iskustvo je dragoceno. Tu sve počinje i tu bi trebalo sve da konači. Kao pronalazak sveta. Takođe i svi saradnici. Recimo, Boris Isaković mi je bio student, pa je igrao u filmu „Vukovar jedna priča“ kad sam shvatio da ja od njega itekako imam šta da nuačim, a sad on uči druge. Čovek neprestano uči, a ja mislim da kad prestane da uči on više nije živ.

*Rekli ste da je svaki vaš film bio potraga za samim sobom, da li biste izdvojili neki film, junaka u njemu ili scenu gde ste se najviše približili samom sebi?

– Mislim da nisam dotle stigao.

 *Ima vremena.

– Ima vremana…

 Hercegovina

Na opasku da je u svojim filmovima umeo da otelotvori asketsku lepotu hercegovačkog kraja Boro Drašković kaže: „Hercegovina je jedan od najlepših pejzaža na svetu. To je u stvari pejzaž mog oca, ja sam rođen u Sarajevu. Sećam se kad je moja supruga došla ja sam išao da joj pokažem baš Hercegovinu i zatekli smo Ivu Andrića i njegovu suprugu zagledane u reku. Dugo su stajali i naprosto sam imao osećaj, da kad bi takav jedan čovek i takva jedna žena umeli druge da ubede da taj pejzaž postane deo njihovog bića. Jer ako imate takav pogled na svet, onda se sve menja. Pravi filmovi menjaju svet, menjaju pejzaž u kome su snimani. Da nije takavih filmova svet bi se davno raspao“

“Morao sam da dođem da vam čestitam veliki praznik”

Reditelju Bori Draškoviću sinoć je u punoj velikoj sali mts Dvorane uručena nagrada Pogled u svet: Vojislav Vučinić koju Festival autorskog filma dodeljuje za celokupan doprinos filmskoj umetnosti.

Publika je aplauzom pozdravila Boru Draškovića kome je nagradu za životno delo uručio Srđan Vučinić, umetnički direktir FAF-a.

On se reditelju obratio rečima:

“Dragi Boro, ovaj komad drveta i aluminijuma verovatno nije dovoljan da izrazi sav vaš doprinos za našu kulturu kroz vaše filmove, predstave koje ste radili, knjige, putopise, kroz generacije glumaca, reditelja koje ste odškolovali, od kojih su mnogi postali neki od naših najvećih umetnika u bivšoj Jugoslaviji, rekao je Srđan , podsetivši i na Draškovićev doprinos Festivalu.

„Da ne zaboravim i vaš doprinos za Festival autorskog filma i u teškim godinama devedesetih, kada ste bili predsednik direktorijuma Festivala, i savetnik za program, i kada ste vašim savetima puno pomogli ovom festivalu. Ali evo, ja vas ipak molim da primite ovu nagradu, koja je jednoglasna odluka našeg tima, svih ljudi koji rade na ovom festivalu. Hvala Vam!”

Boro Drašković se zahvalio na nagradi i rekao da je uprkos zdravstvenim problemima morao da dođe na festival koji je postao veliki hram filma:

“Ja sam nepristojno dugo bolestan, međutim morao sam da dođem da vam čestitam veliki praznik, vaš festival i da se zahvalim na nagradi. Zaista sam uzbuđen, ovo je vrlo značajna nagrada. Kada dobijete nagradu od ljudi sa kojima sarađujete, sa kojima živite, koji su vaše profesije, onda je to posebno značajno. A kada je ta nagrada Pogled u svet i kada ima ime Vojislava Vučinića, mog prijatelja koji je čitav život posvetio filmu i koji je osnovao ovaj festival, veliki hram filma, onda ta nagrada može i da vas usreći i rasplače. Srđan Vučinić, umetnički direktor festivala na jedan znalački način tumači ovogodišnji festival sa naslovom Čovek na putu. Mislim da smo svi na putu. Ne samo reditelji i gledaoci, već i ono biće koje rađa biser je takođe na putu”, konstatovao je Boro Drašković.
On se prisetio premijere filma “Horoskop” u Australiji.

“Kao što mene sada uzbuđuje kornjača i Dragan Nikolić kao tajanstveni znak na plakatu festivala, na isti način je Horoskop uzbudio publiku u Australiji gde je prvi put prikazan. I tada sam video jednog domoroca sa kornjačom koji je išao na projekciju. I pitao sam se da li će osetiti to što je Dragan osetio, i što je ova kornjača osetila. U Vijetnamu leptir trepne krilca, a u Beogradu ogromno gledalište kroz znake i značenje kornjače na golim prsima Dragana Nikolića ulazi u grčki film (Jadna stvorenja, Jorgos Lantimos), katarza, opet katarza, jer i katarza je opet na putu,” naglasio je Drašković.

Maša Seničić, selektorka programa na uručenju se osvrnula na ovogodišnji upečatljiv vizuelni identitet festivala, koji je je posvećen Bori Draškoviću, odnosno, filmu Horoskop, primetivši da se kroz njega daju naslutiti teme festivala.

– Nekako mi se čini da je nasilje suptilno ove godine jedna od tema festivala, ali i nežnost, a i jedno i drugo su vidljivi u ovom filmu. Boro Drašković je autor koji je obeležio našu kinematografiju, ali je on takođe i profesor. Ovde ima nekoliko njegovih studenata trenutno. On je veliki mislilac i esejista, i iz tog razloga smo za ovaj festival uradili nešto što Festival autorskog filma do sada nije učinio, a to je publikacija Dijalog Drašković koju možete naći na našim pultovima, i koja je besplatna, a u njoj su dva eseja o Bori i jedan isečak iz njegovog eseja napisanog odavno. Ova publikacija je poziv da se prisetimo koliko je celovito Draškovićevo delo.”

Podsetimo, plakat 29. FAF-a, rešenje vizuelne umetnice Dragane Krtinić, inspirisan je filmom Horoskop. Počasna projekcija filma biće održana u sredu, 29. novembra u 19.30 časova u Jugoslovenskoj kinoteci.