INTERVJU Braco Dimitrijević : „Ovo bi moglo biti mjesto od istorijskog značaja“

Ovo impresivno izdanje kroz razgovor će predstaviti Braco Dimitrijević, književnica Milena Marković i glavni urednik Frakture Seid Serdarević 28. septembra u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Intervju koji sledi vođen je na spratu KCB, u subotu, a pre nego je počeo, bilo je pravo iskušenje kojim pitanjem ga otvoriti.

Imajući u vidu da se Bracina dela nalaze u nekim od najvažnijih kolekcija sveta, da mu je otac bio naš čuveni slikar Vojo Dimitrijević, da su kroz njegov porodični dom u Sarajevu prošli velikani kakvi su Meša Selimović, Žan Pol Sartr, Ivo Andrić…, da je Braco kao dečak upoznao Tita, da je sa svega 10 godina imao svoju prvu samostalnu izložbu, da se u ranim 20 otisnuo u svet i da je baveći se umetnošću upoznao oko 30 najvećih svetskih državnika, da se družio s najvećim umetničkim zvezdama, kao i poznatima iz šou biznisa, da je na fotografijama u društvu Mika Džegera, Meta Dilana, Vima Vendersa, Joko Ono…, da je nekoliko puta učestvovao na Venecijanskom bijenalu i Kaselskim dokumentima, da je vlasnik brojnih prestižnih nagrada i priznanja, da je proputovao pet kontinenata, da je živeo u Londonu, a skrasio se u Parizu, da je svaka slika iz ove njegove autobiografije potencijalna priča…

Mada, možda najbolje početi od rada “Ovo bi moglo biti mesto od istorijskog značaja”, koje je sedamdesetih postavio u Beogradu, iako Braco smatra da je istorija po sebi greška…

* Vaš rad „Ovo bi moglo biti mesto od istorijskog značaja“, kamena ploča koju ste postavili na fasadu Studentskog kulturnog centra sedamdesetih nestala je devedesetih godina, odnosno, nema je na starom mestu. Misterija je gde se ona sada nalazi, a u SKC-u kažu da bi za njih bila velika čast kada biste ploču sa istim tekstom postavili na ovo zdanje i da bi oni sve to finansirali. Šta vi kažete?

– Mene bi to jako veselilo. Rado ću to napraviti.

* Te ploče ste postavljali i u drugim gradovima. Da li je bilo predviđeno da ova koju ste postavili na zdanje SKC-a tu i ostane, i šta je sa ostalim pločama u drugim gradovima?

– Ploča na SKC-u je bila predviđena da ostane za stalno. Ona je tu stajala dobrih desetak godina i više. Tako da je i za mene misterija zašto je ona skinuta. Na tabli je pisalo „Ovo bi moglo biti mjesto od istorijskog značaja“. Ima još takvih ploča. Jedna i dalje stoji u Kelnu ispred katedrale što je udarno mesto za taj grad, u Bernu ispred Kunsthale, u Limeriku, u Irskoj…, jedna je u „Tejtu“, samo je Beograd sebe oštetio.

* Prepoznatljivi ste po serijalu „Slučajni prolaznici“, monumentalnim portretima anonimnih ljudi koje ste postavljali na pročelja zgrada u javnom prostoru. Kako ste došli na ideju za ovaj rad, ima li to možda veze sa nepriznatim herojima o kojima ste možda čuli u svojoj kući?

– Svakako. Kroz moju roditeljsku kuću prolazile su sve legende Jugoslavije. To su bili jako slobodoumni ljudi i njima nije bilo teško nekad da ispričaju nešto što je bilo različito od oficijelne istorije, tako da su mene obilježile te priče i ta neka paralelna stvarnost i zbog toga sam uvek razmišljao o toj alternativnoj i potencijalno novoj i drugačijoj istoriji od one oficijelne.

Braco: „Jedno od možda najznačajnijih citiranja moje priče o dvojici slikara  je u filmu Alfonsa Kuarona, višestrukog oskarovca u filmu „Veliko iščekivanje“ u kome igraju Robert de Niro i Gvinet Paltrou“ 

* Najpoznatija je vaša priča o Leonardu da Vinčiju i onom slikaru koji je nestao iz istorije. Da je se podsetimo, mnogima je bila inspirativna…

– Jednom davno, daleko od gradova i sela su živila dva slikara. Kuća do kuće, bašta do bašte i jednoga dana kralj, loveći nedaleko, izgubio je psa i našao ga je u dvorištu jednog od dvojice slikara. Vidio je radove tog slikara i poveo ga je u dvorac. Ime tog slikara je bilo Leonardo da Vinči, a ime drugog ljudi nikad nisu saznali.

Ta priča je bila zanimljiva svima, od filmskih režisera pa do najvećih svetskih umetnika – Jozefa Bojsa ili Endija Vorhola ili Roberta Raunšenberga, i, iz nekih čudnih razloga, svi su oni mislili da su ovaj drugi, kod koga nije ušao kralj i koji nisu su s njim otišli u dvorac, tako da i to malo govori o psihologiji umetnika. Ali jedno od možda najznačajnijih citiranja ove priče je u filmu Alfonsa Kuarona, višestrukog oskarovca u filmu „Veliko iščekivanje“ u kome igraju Robert de Niro i Gvinet Paltrou. Negde u sredini filma, u nekom njujorškom klubu, oni međusobno ispričaju tu moju priču. Tako da je i NJujork tajms pisao da je taj film baziran na Čarlsu Dikensu i mojoj priči.

* Kroz vašu roditeljsku kuću su prošli velikani, uostalom vaš otac je bio jedan od njih, čuveni slikar Vojo Dimitrijević poznat između ostalog i po spomeniku Gavrilu Principu iz 1949. godine koji se sastoji od izlivenih Principovih stopa u tlo u položaju u kome je pucao u Franca Ferdinanda. Povodom 100 godina od Prvog svetskog rata imali ste ideju za interesantan performans.

– Dogovorio sam se sa prestolonaslednikom Francom fon Ferdinandom, koji je vozač formule 2 i koji se zove identično kao i ubijeni Ferdinand iz 1914, da se nas dvojica 2014. godine provozamo fijakerom po Sarajevu istom maršrutom da nas niko ne ubije. Međutim, za to mi je bila potrebna podrška gradonačelnika, da se zaustave tramvaji i saobraćaj, ali taj čovek nije imao isti osećaj za umetnost tako da je ta ideja propala bez obzira na to što sam se ja dogovorio sa Habzburgom.

U našu kuću su dolazile i partizanske legende od Koče Popovića pa do Đilasa, Vladimira Dedijera, tako da je to meni bilo vrlo inspirativno i odnos mog oca prema tim ljudima je bio ne kao prema nekim trenutnim rukovodiocima, nego kao ljudima koje je on znao iz studentskih dana. Dakle, njegov odnos je bio vrlo ležeran, a i njihov, tako da su i oni mogli govoriti stvari koje verovatno nisu govorili po medijima.

* Koliko vam je taj, kolokvijalno rečeno, istorijski bogat bekgraund pomogao kada ste se otisnuli u svet i počeli da gradite umetničku karijeru?

– Mislim da mi je pomoglo jer u svakom kontekstu sam se osećao dosta ležerno, bilo da se radilo o vrhunski priznatim umetnicima, aristokraciji, kraljevima ili šefovima država. Nekako sam smatrao da je sve to normalno i deo istog ambijenta. Upravo taj višak susreta sa istorijskim ličnostima me potaknuo da pravim radove s slučajnim prolaznicima. Obično je najveći spomenik posebnom.

* Na jednom od Oktobarskih salona izložili ste rad iz serijala „Slučajni prolaznici“, a ove monumentalne portrete predstavljali ste u javnom prostoru mnogih gradova. Kako su ljudi reagovali na njih?

– Najslikovitije su možda primeri kod tih prvih radova koji su postavljani na Trgu republike u Zagrebu, na identičnoj fasadi na kojoj su stajali Tito, Marks i Engels u doba praznika. I te fotografije su bile u istoj veličini, u istoj tehnici i postavljane su oko tri ujutru, i kad su počeli prvi tramvaji s radnim ljudima u pet sati, ljudi su mislili da se desio državni udar. Jednostavno, nisu mogli pretpostaviti da su to neki nevini gradski prolaznici jer ta mjesta i taj medij je bio konotiran tako da su po njihovoj pretpostavci tu mogli biti samo ljudi od istorijske važnosti i ljudi koji zaslužuju poseban pijadestal. Tako su mi rekli da je kad sam na Champs Elyseeu obesio dva slučajna prolaznika kineski predsednik Jiang Zemin pitao predsednika Širaka jesu li to on i supruga u mladim danima.

* Koliko danas „advertajzing“ i marketing koriste konceptualnu umetnost?

– Stoprocentno, rekao bih. Recimo na jednom sajmu umjetnosti u Bolonji, svetski poznati talijanski kritičar Akile Benito Oliva me je upoznao sa jednim čovekom rekavši mu: „Ti ne bi ništa napravio da nije bilo Brace.“ Taj čovek je bio Olivijero Toskani iz Benetona koji se dosta služio tom formom portreta nepoznatih građana. To je, eto, najekletantniji primer strategije konceptualne umetnosti, i tog vrlo preciznog dizajna koji je unela moja generacija.

* Važan deo vašeg opusa su Postistorijski triptisi u kojima remek-dela iz istorije umetnosti stavljate u najrazličitije kontekste. Kako ste uopšte uspeli da nagovorite direktore muzeja da vam pozajme umetnine?

– Pa, to nije bilo nimalo lako. Možete zamisliti da su oni samo čekali da im dođe neki dugokosi mladić s Balkana da im kaže: „Slika se bolje vidi okačena na biciklu nego na zidu.“ Tako da su pregovori sa direktorom Nacionalne galerije u Berlinu trajali oko šest meseci, a ja sam već tada iza sebe imao Dokumenta u Kaselu i Bijenale u Veneciji, dakle izlagao sam na dvije najprestižnije grupne izložbe. On je stalno ponavljao: “Ja znam da si ti ozbiljan umjetnik i da imaš iza sebe solidan opus ali, ‘ajmo sljedeće nedelje jednu kafu pa mi ti još malo više reci o tome.“ Onda sam izneo cijelu tu teoriju, a to je vreme kad sam pisao svoju knjigu „Postistorijski traktat“, koja je anticipirala sve moguće postove uključujući i postmodernu, iako je jedini post koji je u to vrijeme postojao bio post office u Engleskoj (smeh).

Rad koji sam izlagao u Jugoslovenskom paviljonu 1976. godine sa bistom Leonarda da Vinčija i bistom slučajnog prolaznika je strukturalno identičan tim postistorijskim triptisima. To su trodelne instalacije u kojima je jedan element slika remek-dela iz muzejske kolekcije, koji predstavlja duhovno, zatim neki svakodnevni predmet, koji predstavlja svakodnevicu, treći element je neko voće ili povrće koji predstavlja prirodni ciklus, koji je uglavnom neovisan od konvencija ove prve dve kategorije. Dakle, u užem smislu, ta slika bi se mogla poistovetiti sa Leonardovom bistom, svakodnevica sa slučajnim prolaznikom, a slučaj sa tim prirodnim ciklusom. Na kraju, oni su shvatili da je to jedan ozbiljan rad, pa su mi dozvolili da skinem sa zida slike Kandinskog, Pikasa, Manea, Mondrijana, i drugih velikih autora s početka 20. veka.

Braco: „Moto tog ciklusa radova s životinjama je da ako se gleda s Meseca, nema distance između Luvra i zoološkog vrta“

* Vaši radovi sa životinjama i remek-delima istorije umetnosti su posebno upečatljivi. Kako su nastali?

– Tako što sam u tim trijadnim kompozicijama hteo predstaviti prirodu ne na primer sa jabukom ili paprikom nego sa živom životinjom. Tako sam napravio prvi rad u kome su, u centru Londona, dakle, kontekst Bond strita i Kork strita, dovedeni paunovi u moju galeriju u kojoj su izlagali Pikaso, Mone, i mnogi drugi velikani 20 stoljeća. I, tu su ti paunovi boravili izvjesno vrijeme gledajući slike Pikasa, Manea, Ležea. I, tu se dogodilo još nešto značajno. Greškom su iz galerijskog depoa doneli jednog Roja Lihenštajna, pa su paunovi postali agresivni jedan prema drugom. Shvatio sam da te jarke boje i oštri rubovi slika utiču na psihologiju životinja. Kad smo vratili impresionističku sliku Kloda Monea u galeriju paunovi su se ponovo smirili i počeli da se ponašaju i kreću na isti način kao na samom početku te foto sesije. Moto tog ciklusa radova s životinjama i samostalne izložbe koju sam napravio u pariskom zoološkom vrtu je da ako se gleda s Meseca, nema distance između Luvra i zoološkog vrta.

Braco:  „Moje instalacije vraćaju slike u orbitu normalnog života iz koga umjetnost i nastaje“

* Šta sve ti neobični susreti u triptisima, i kao forme po sebi, mogu da isprovociraju?

– Ideja je da je triptih neka vrsta jukstapozicije slična situaciji kada stavite dva ogledala jedno naspram drugoga i kad dobijete milion umnoženih ogledala. Kod mene je približavanje tih elemenata i stavljanje u međusobni odnos okidač za izvlačenje dodatnih značenja iz slojeva koji postoje u umjetničkom djelu i u svakodnevnom životu i u svakodnevnom predmetu koji nisu vidljivi. U današnjem kontekstu linearne ikonološke prezentacije unutar muzejskih postavki i njihove statičnosti potpuno je neutralizirana slojevitost umjetničkih djela.

Recimo, poznat je onaj slučaj kad je nakon moje izložbe u „Tejt“ galeriji jednog dana osvanula reprodukcija na naslovnoj stranici „Tajmsa“ sa Modiljanijem u jednom jeftinom ormaru gde piše: „Dva i po miliona funti vredan Modiljani drži odškrinuta vrata ormara“ i to je bila udarna vijest. Meni je bilo drago da je ideja i ta reprodukcija došla do široke publike, a u stvari već sam naslov govori o nerazumevanju tog posmatrača jer Modiljani uglavnom nije prodavao svoje slike, a u naslovu stoji „Modiljani od dva i po miliona drži odškrinuta vrata ormara“.

Zaboravlja kontekst i previđa, svijesno ili nesvjesno, ili zbog ignorancije ili zbog intencije, činjenicu da je Modiljani živeo u nekoj maloj sobici na Monparnasu gde je ta slika možda bila naslonjena na šporet na kome se kuhala supa ili gde se on kupao u lavoru sa svojim mnogobrojnim ljubavnicama. Tako da, jednostavno, te moje instalacije vraćaju te slike u orbitu normalnog života iz koga umjetnost i nastaje.