INTERVJU Čeleste Dala Porta: Teško je danas biti slobodan, i teško je prihvatiti da i drugi budu slobodni

Publika je videla „Poverenje“ Danijelea Luketija, „Porodica“ Frančeska Kostabilea (četiri nagrade Venecijanskog festivala), „Diva Futura“ Đulije Luiz Stajgervalt (nominacija za Zlatnog lava), „Pinokio“ Matea Garonea…, i upoznala se i sa drugim glumcima koji su došli u Beograd.

„Partenope“ je svetsku premijeru imala na ovogodišnjem Kanu, u konkureciji za Zlatnu palmu, snimana je u Napulju i na Kapriju, jednu od važnijih uloga igra zvezda Geri Oldman, a Sorentinova poetična, provokativna, metaforična i mitska priča u kojoj je kao lajt motiv postavljena antropologija – razumevanje ko je čovek, stiže u naše bioskope u četvrtak, 12.decembra, u distribuciji MegaCom Filma.

Razgovor sa Čelestom Dala Portom, novom zvezdom koju je lansirao jedan od najuzbudljivijih italijanskih filmskih autora i pisaca današnjice, upriličen je u nedelju pred njen povratak u Milano, a započeo je u ćaskanju ispred hotela „Moskva“, jer iako ne želi da se odrekne zadovoljstva cigareta, kako je objasnila, uvek poštuje rigorozna italijanska pravila da u „restoranima nema pušenja“, pa i kada je na putovanjima.

– Nažalost, nisam stigla da steknem neke utiske o Beogradu, vreme je bilo prekratko da obiđem grad, ono što sam mogla da shvatim iz susreta sa publikom je da Paolo Sorentino ovde uživa veliku popularnost i poštovanje. S pravom, naravno, i to je veoma lepo. Ja sam uvek zamišljala da igram u njegovim filmovima, i kad se to najzad desilo, kad sam dobila priliku da odem na kasting, imala sam strašnu tremu, bila sam uznemirena i uplašena, ali se moj san ostvario.

Prema legendi, Partenope je sirena čije je čudesno delo grad Napulj, a junakinja koju igrate rođena je u napuljskom moru 1950, i po njoj je dobila ime. Kako ste vi doživeli ovu, na neki način i filozofsku Sorentinovu priču, koja dotiče pitanja mladosti, smisla života, ljudskog postojanja, ljubavi…?

– Sorentinovo simbolično polazište je mitsko biće, ali, kako mi je objasnio tokom razgovora pre početka snimanja, Partenope je u ovom filmu jedna stvarna, jaka žena, koja je tokom dugih leta svog odrastanja i mladosti u neprestanoj potrazi za onim šta je za nju sreća i šta bi moglo da je učini srećnom, šta je ljubav, šta je seksualnost, šta su i gde su neke životne istine. Partenope za svoju porodicu i okolinu nije jednostavna ličnost, jer ljudi uglavnom sebi ne postavlja takva pitanja.

Većina je praktična, i njen životni put je u tom smislu sigurno komplikovaniji i teži. Mi u filmu i govorimo o prirodi čoveka, o ljudima koji promišljaju i traže neke više ciljeve svog postojanja i života, a ako ste tome skloni onda vaš mozak radi na nekim drugačijim „kolosecima“, pa imate i drugačije probleme. Ali, svako od nas ima svoje probleme, i svako ih rešava na svoj način.

Radnja filma fokusira 70-te i 80-te godine 20. veka, Partenope je iznad svega slobodna, hrabra, uvek govori ono što zaista misli, vrlo je senzualna, i ona je ta koja bira – ne privlače je moćni i bogati muškarci njene generacije koji u njoj vide samo lepotu i seksualnost, a očarava je pisac Džon Čivera, gotovo starac (igra ga Geri Oldman), koji je odbija jer je zaljubljen u muškarce… Da li danas postoje žene poput Partenope, i da li je sloboda ključno egzistencijalno pitanje ?

– Partenope je pre svega zainteresovana za dušu – njenu radoznalost ne pobuđuju oni koji su očarani njenim izgledom a nemaju želju da otkriju ko je ona kao ličnost, da li će se nekome dati ili ne ona bira po tome koliko su oni zanimljivi, intuitivni i neobični kao ličnosti. Partenope je slobodna, ima opak jezik, i nema nikakav strah da će nekoga odbijanjem da uvredi, čak i onda kada to izvodi vrlo suptilno. Teško je razumljiva svojoj okolini, ni momak s kojim odrasta, s kojim prvi put doživljava fizičku ljubav i koji je beskrajno voli, ne razume je kao ličnost, i ne prepoznaje njenu želju za slobodom i nekim drugačijim životnim ciljevima.

Partenope nailazi na razumevanje potpuno nepoznatih ljudi, kao što je lik koga igra Geri Oldman, i mogla bi da se zaljubiu njega. Kao što se često dešava u životu, nju ne shvata ni njena porodica, pa je tako za Partenope glavna tačka uporišta i životne podrške njen profesor na fakultetu. On je njoj figura oca s kojim ostvaruje istinsku bliskost – profesor Marote je razume, ukazuje joj veliko poverenje i poštovanje čak i onda kada kritikuje neke njena lutanja, jer samo on već u prvom susretu kada je postala studentkinja, prepoznaje kolika je njena inteligencija i dobrota.

Oni koji ne uspevaju da razumeju Partenope, to su ljudi koji zapravo ne mogu da prihvate koliko je ona slobodna. Biti slobodan, i prihvatiti da i drugi budu slobodni, teško je i u realnom životu, posebno danas, i ja zaista ne znam koliko u našem vremenu ima žena poput Partenope. Sigurno ih ima, ali u ovo naše, nadasve praktično doba, sa praktičnim sistemom vrednosti, praktičnim moralom, praktičnim istinama, praktičnim snovima i ljubavima, verovatno su jako, jako retke. Nešto kao eksces.

Tokom celog filma kojim Sorentino pravi i uzbudljiv omaž Napulju, svom rodnom gradu, provlači se pitanje koje vaša junakinja stalno postavlja svom profesoru: šta je antropologija?

– Meni je u ovom filmu najuzbudljiviji upravo odnos Partenope i profesora Marotea, jer između njih postoji tako velika, dirljiva bliskost njihovih duša, i ogromno poverenje. Možda je u ovom filmu najemotivnija i najjača scena kad je on upoznaje sa svojim bolesnim sinom koga niko iz njegovog okruženja nikada nije video. Sin je „antropološka greška“ , ogromna životna patnja, ali i ogromna ljubav divnog profesora Marotea.

Ne bih da otkrivam njegov odgovor na pitanje šta je antropologija, koje mu Partenope stalno postavlja. Ali, kad bih iz svoje vizure definisala, ja mislim da kada glumica igra ulogu, da je to antropološka umetnost, ako mogu tako da kažem. Zato što svaka glumica mora ozbljno da izuči lik koji joj je zadat, tako da sam i ja pokušala da sledim Partenope u svemu onome što ona jeste i što nije, i da s njom podelim njenu ideju o smislu života, životnim istinama i izborima, slobodi, ljubavi, različitostima ljudi…

Najprovokativnija scena u kojoj Partenope u svojoj neustrašivoj slobodi ide preko nekih granica dozvoljenog, događa se u crkvi, kada s grotesknim i pokvarenim kardinalom koji je kruniše kao madonu doživljava seansu bizarnog seksa. Da li je u Italiji bilo negativnih reakcija na ovu scenu?

– Naravno da je to važna scena, mislim da Partenope pokušava i kao antropolog da shvati najrazličitije porive čoveka, pa i one bizarne i mračne. Ona doživljava jednu drugačiju zrelost baš kroz taj odnos sa kardinalom. Partenope bira koga hoće, kako i gde hoće, i na kraju ide tamo gde oči javnosti to nikako ne bi prihvatile – u crkvu. Film je odlično prošao u italijanskim bioskopima, ali je ova scena podelila publiku. Jedan njen deo je bio vrlo iritiran i ljut.

Međutim, ljudi koji su osetili ironiju koju nosi taj čin seksa u crkvi, shvatili su da je ovom scenom Sorentino hteo da objasni da je sve misterija i prevara, i za njih ona apsolutno nije bila problematična. Partenope posle tog susreta sa kardinalom odlazi iz Napulja, i konačno postaje ono što zaista najviše želi u životu, a to joj je sugerisao i profesor Marote – počinje da radi kao profesorka antropologije na fakultetu, potpuno posvećena obrazovanju svojih studenata.

Posle prizora iz crkve, naredna scena u kojoj vidimo Partenope ona je već stara, odlazi u penziju  (tu je igra zvezda Stefanija Sandreli), njeni studenti se vrlo emotivno opraštaju s njom, i nakon decenija vraća se u Napulj sama… Šta biste vi rekli – da li je srećna?

– Smatram da je to neka vrsta razrešenja njenog života. Da li je srećna, ne bih znala da kažem. Ne znam ko je uvek srećan. Partenope je ponovo došla u Napulj da se sretne sa nekim ljudima iz svoje prošlosti, jer je te senke još uvek prate. Ali, izabrati da budeš slobodan čovek ponekad znači i biti sam.