INTERVJU Danica Vukićević, dobitnica NIN-ove nagrade: Kada se pojavila Konstrakta, bilo je jasno da se stvari menjaju

Danica je najprestižnije književno priznanje dobila za „Unutrašnje more“ u izdanju Nojzaca, zbirku zapisa, mini eseja, lirsko-narativnih fragmenata, (auto)poetičnih, ličnih i vrednosnih uvida u kojima je glavna junakinja i ona sama što čini da se ova knjiga čita i kao roman, kako je nedvosmiselno naziva i NIN-ov žiri.

O bivanju pesnikinjom odnosno romansijerkom, spisateljicom uopšte, o tome kako je primila vest o nagradi, o moći i strahu od ženskog stvaralaštva, ali i o aktulenim društveno-političkim temema poput kosovske, razgovarali smo sa Danicom Vukićević.

„Možda ću baš ja osvojiti tu nagradu i odvesti ih na dugoželjeno dugo putovanje.“ Jeste li pomislili nešto slično kako se primicao dan odluke o dobitniku NIN-ove nagrade? Kako ste dočekali i doživeli vest da ste je upravo vi dobili?

– Pisanje, ako nije kancelarijsko, puno je tačnih predikcija, ponekad ustuknem kada nešto zapišem… Pošto sam to zapisala bar pet godina unazad, ispalo je da mislim baš na ovu (divnu) nagradu. Bolje da ne opisujem smenu nadanja i nenadanja, vrlo intenzivnog preispitivanja šta me je uhvatilo… Nekoliko mojih prijatelja i moja porodica su vrlo čudnim iskazima koji su zvonili i vibrirali u mojoj glavi doprineli nadanju… Vrlo lepo iskustvo. Mogu ga čak mirne duše nazvati čarobnim. A samu vest sam dočekala s metlicom u ruci, čistila sam. Odigrala sam ples, trčala po kući.

Šta je to u vezi sa nagradama i takmičenjima uopšte? Osim novca, pa i neke vrste priznanja i ugleda, da li je kompetitivnost važna čak i kad je u pitanju stvaralaštvo?

– Javnost je oguglala i više niko ne može da ih prebroji, niti da isprati ko, gde, šta, zašto; poslednji je to revnosno-veselo uradio Predrag Čudić. Ne sećam se brojke do koje je došao i već je ona pobuđivala smeh (posebno zbog načina njegovog „brojanja“), ona je mislim višestruko nadmašena. Ne zaboravimo ogromnu vojsku amatera koja žudi za priznanjem. Ne zaboravimo gospodu pisce kojima se treba pokloniti i odužiti. Ne zaboravimo trgovinu uticajem. Mnogo rukah. Bilo bi lakše i jednostavnije da ih ima znatno manje i da imaju ugled. Ne zaboravimo i funkciju iskazivanja poštovanja preko novca.

Zbog čega, kako pišete i u nagrađenoj knjizi, postoji ženski strah od stvaralaštva, od stvaralačke moći? Zašto se nje plaše i muškarci i žene same? Kako ste se vi tog straha, ako ga je ikada i bilo, oslobodili?

– Na osnovu mojih istraživanja, zaključila sam da su oblasti u kojima su žene pripuštali, one imale neverovatna dostignuća; jedna takva oblast je muzika (pogledati snimke Berlinske filharmonije iz šezdesetih godina na primer, nijedna žena; šta, nisu znale da drže gudalo niti da pritiskaju klapne, a sada mogu), pevanje je bilo mesto slobode (neverovatan niz crnih boginja, Ma Rejni, Eta, Ela, Bili… Areta… Ksenija Cicvarić); pošto je pisanje uvek doživljavano kroz prizmu društvene moći, upad je bivao katkad silovit, katkad nonšalantan, u zavisnosti od prioriteta vlasti i dominantnih kretanja. Ako nam treba, uzećemo jednu (jednu su uvek pri-puštali da bude među pravim piscima, u prvoj klasi, naredne su morale da se bore, da utrčavaju, da razvaljuju vrata ili stavljaju nogu u vrata). Nagomilana energija nepriznatog iskustva morala je da izbije, i izbijaće. Ta sila je zastrašujuća. U tom smislu, i imamo čega da se bojimo.

U jednoj svojoj pesmi iz zbirke „Prelazak u jednu drugu vrstu“ (2007) tematizujete, kao i u „Unutrašnjem moru“, pitanje književnih žanrova: „U svetu romana/Svet izgleda zasnovano/Rašireno i objašnjivo, put/Ali kratke beleške, zalutale misli u mislima/Bol i muzika – doprinose/Brzoj lepoti, garancijama..”. Kako vidite odnos, interakciju, možda suparništvo poezije i proze?

– Na neki čudan način, lakše je napisati roman nego pesmu. Zbog prostora koji roman pruža, on pojedinim autorima pomaže da se izvuku kada postane čupavo, daje im privilegiju da šlajfuju i palamude. U velikoj sobi ne vidiš jasno fleke na zidu, u maloj, sve je jasno. Dobra pesma sadrži ko zna koliko romana. Žanrovi se ne bore, žanrovi se ne boje.

Kako biste odgovorili na pitanje (ako vas pitaju) kakav je roman „Unutrašnje more“, kako se on uklapa u tradiciju romana, ili kako je podriva, preosmišljava, jer, kako je i Bahtin o tome pisao, roman nije statičan, niti unapred određen žanr?

– Pripovedanje, ono što spaja fragmente, odavno je u krizi, jer u tom prostoru viška objašnjavanja nema mnogo književnosti niti poštovanja prema čitaocu i njegovoj inteligenciji. Svaki veliki roman je pesma. Jedna od mojih zamisli u vezi s „Unutrašnjim morem“ je da nema ničeg suvišnog. Za taj cilj služila sam se i kompresijom i rasipanjem, i otvaranjem zagrada i raznim drugim nepriznatim tehnikama. Kada bismo neke „velike“ romane srpske i svetske književnosti razložili na fragmente, pitanje je šta bi opstalo. Samim stilom, u njegovom starom značenju, pomoću kompjuterskih programa za pisanje ovladali su danas gotovo svi pretendenti na status pripovedača. Roman je između ostalog izraz zamišljene/umišljene omnipotencije, zato je toliko važan i kao izraz umetničke moći. A moć mora biti prikazana kao celovita, monolitna, nenarušena… inače nije moć.

Da li možda prisustvujemo promeni književne paradigme ili je u pitanju samo iskorak i sa nekim novim, manje hrabrim žirijem, pozicije će se vratiti na staro? Druge dve, makar u smislu sredstava koje podrazumevaju, važne književne nagrade nepogrešivo su favorizovale muškarce, moglo bi se reći čak i nacionalne pisce – jednog starijeg i jednog mlađeg. To je ipak u konačnom skoru dva prema jedan.

– Kada se pojavila Konstrakta, bilo je jasno da se stvari menjaju. Sećam se da sam to jasno osetila, bez ikakve misli… Bilo je tako očigledno. Održavanje status kvo čini se kao najlakša stvar. Opiranje promenama, čak i na najnižem nivou pretvara se u kruto uverenje. Uverenja je najteže promeniti. Kada sam žiri, onaj deo koji me je nagradio, nazvala pametnim i hrabrim i poštenim što ono dvoje ne označava kao nepoštene ili nepametne, mislila sam na to, na tu promenu, dugoročno pomeranje koje će doći. Bez obzira na otpore. To je nezaustavljiv proces.

Da li dodeljivanje NIN-ove nagrade autorkama u poslednjih nekoliko godina donosi promenu?

– Apsolutno da. Nije slučajno što smo nas dve došle iz poezije i drame i priče… Nismo se pojavile niotkuda. Obe se bavimo takozvanim običnim životom, a ne velikim temama, ekspliciranje prošlosti kod obe ne obuhvata prizore izvan ličnog-privatnog koje u tekstu postaje nešto sasvim drugo; aktuelnost počiva na tom niskom, prizemnom, na našem svakodnevnom odgovoru na nebrojena pitanja i zahteve. Većina pitanja i zahteva koji se pred nas postavljaju su glupi, i nemaju nikakve veze s nama, ali ljudi ne veruju sebi, misle da nešto moraju… Ne moraju. Čak se plaše da ostare. Ipak, „starenje je budućnost“.

Iako situacija u ovom društvu i svetu deluje beznadežno i pitanje umetnosti kao izlišno (“Mi smo samo politike”, pišete i sami samoironično), čini se da jedino i ima smisla stvarati i “konzumirati” umetnost.

– U nesporazumu i procepu koji se tada javlja oko toga šta zamišljamo da se od nas traži, i onoga što bismo sami želeli, ljudi posustaju, odriču se svoje izuzetnosti u zamenu za kikiriki.

Imate li još neki predlog za razrešenje trenutne srpske političke situacije, da li mislite da bi vaša ideja o Kosovu kao monaškoj državi mogla odjeknuti u krugovima visoke politike?

– Kažem vam, odlična zamisao. Ispostavilo se kao očigledno da su političari uopšte, kao klasa i kao kasta, bezidejni, pa njih ne slučajno i ne ironično nazivaju birokratama. Ono o moći i kvarenju ljudi ima i drugi pravac, učešće onih koji prilaze moći, preporučuju se, p(r)odaju se, i to uglavnom ne iz nužde (shvatićemo ako je iz beznađa, siromaštva… ali nije) već bi da ih ona bar ogreje, okrzne, pozlati. U tome ima nečega. Zapazila sam da političari (dostupan uzorak) u svoje obaveze ne upisuju odgovor na pitanje zašto su tu, šta je tačno njihov posao. Osim obećanja i mlaćenja prazne slame (prihvatamo i to kao deo igre i čak političke kulture), oni zbog nečega podrazumevaju da su tu gde jesu (na položaju, na čuki izobilja) kako bi na tuđ, odnosno naš račun, ostvarivali mokre snove, i jedina briga bila bi ne da se zalažu/polažu račune/rade svoj posao, već da što duže traje to mariniranje u vlasti/moći. U odnosu privilegija i dužnosti oni se bez imalo dileme ili stida opredeljuju za poziciju privilegija bez dužnosti s nekim čudovišnim osećanjem da je to normalno, a nije. Tu nešto nije u redu, da takve stvari budu uopšte prihvatljive, i od „birokrata“ i od građana, znanih kao „narod“. Mnoge regresije u društvu dogodile su se jer smo MI (građani) to pustili, bez reči, a sigurna sam da bi mnogi bezobraznici i bezobraznice ustuknuli i pri najmanjem otporu (uvek mislim na nenasilni otpor). Za početak, imenovanje pojava, procesa, otkrivanje struktura, nazvati ih pravim imenom.

Pišete i ovo – trenutna preraspodela moći u svetu liči na “uživanje” nacista u okupiranom Parizu. Ko smo mi u toj raspodeli snaga, ima li išta od malog slobodarskog naroda i nekakvog pokreta otpora ili smo se odavno saživeli sa okupatorom, štaviše, i sami postali oni koji okupiraju?

– Ako ste gledali snimke šepurenja uniformisanih geaka koji umišljaju da je njihov taj divni grad (a u njemu obelisk, prenet izdaleka u ranijem, davnašnjem šepurenju), tu sve može da se vidi: kako se to radi… Uverenje da možeš da uzmeš Milosku Veneru i odneseš je kući.