INTERVJU Dejan Dukovski: Niko ne sluša pametne, svi slušaju glasne, malo je sve postalo kao pišanje u vetar

Makedonski dramatičar – postmodernista čija su dela odavno stigla na repertoar najelitnijih evropskih teatarska kuća i scena širom sveta, dobitnik priznanja Bonskog bijenala za najboljeg dramskog pisca istočne Evrope, opet je pred našom prestoničkom publikom, a ovaj povratak je već u samom startu svojevrsni kulturni događaj. Novu dramu Dukovskog „Crno zlato“ režira Oliver Frljić, jedan od najvažnijih, najprovokativnijih i najradikalnijih reditelja i u Evropi, a premijerno ćemo je gledati u Beogradskom dramskom pozorištu sredinom januara iduće godine.

Probe za praizvedbu ovog komada započele su u septembru, gotovo „inkognito“, van domašaja medija i javnosti, a ekskluzivnost nove produkcije pozorišta na Krstu svakako je činjenica da se Frljić ovom režijom posle dvanaest godina vraća na beogradsku scenu – 2012. u Ateljeu 212 režirao je predstavu „Zoran Đinđić“ koja je osvojila Gran pri 47. Bitefa.

U razgovoru za naš list Dukovski otkriva na čemu se bazira i kojim temama se bavi tragikomedija „Crno zlato“, čija se radnja događa „danas i negde ovde“, unutar naših nepomirljivih i dezorijentisanih balkanskih porodica, koje su refleksija svih društvenih promena i preloma…

Poslednju premijeru u Beogradu imali ste januara 2020, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde je Slobodan Unkovski režirao jednu od vaših najslavnijih drama, „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“, koja je svojevremeno (1997, u režiji Aleksandra Popovskog), osvojila Gran pri Bitefa. Kako doživljavate ovaj veliki povratak u Beograd, i to sa rediteljem Oliverom Frljićem?

– Mene je Beograd zauvek zadužio još prvom, i legendarnom predstavom „Bure baruta“ u režiji Slobodana Unkovskog, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Bio sam vrlo mlad, moju dramu je razumeo i preveo veliki Jovan Ćirilov, a mene je ta predstava odjednom lansirala usred evropskih pozorišnih događaja. Posle ove praizvedbe „Bureta baruta“ bilo je raznih, i dobrih i manje dobrih izvođenja tog teksta, ali ni jedno nije postiglo ni približno takav gabarit i intenzitet fidbeka publike. Ja sam tada, a moram reći i sada, Beograd osećao kao svoj grad. Bilo mi je izuzetno važno i drago što sam se sa Unkom i njegovom režijom drame „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“ pre četiri godine vratio u JDP, pozorište koje me je zadužilo, a i ja njega.

Uvek bih voleo da se vratim tamo. U međuvremenu, i nije da nisam bio prisutan u srpskim teatrima: napisao sam drame „Duh koji hoda“ i „Poslednji balkanski vampir“ za praizvedbe u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, koje je režirao Aleksandar Popovski. Sada sam sa novom dramom prisutan u Beogradskom dramskom pozorištu, sa rediteljem Jugom Radivojevićem se dugo poznajem, sarađivali smo još devedesetih godina, i čast mi je što me je sada kao direktor ove kuće pozvao da radimo zajedno sa Oliverom Frljićem.

Ovo je i vaša prva saradnja sa Frljićem, koga je britanski Gardijan 2018. uvrstio među četiri najuzbudljivija pozorišna reditelja evropskog kontinenta, i jednog od najpotrebnijih. Šta vas je sada spojilo, koja ideja, i šta je vama lično najuzbudljivije u njegovom radu?

– Meni je i jako drago i jako važno što radimo zajedno, što se Frljiću dopala cela ideja moje nove drame „Crno zlato“, i da smo se tu našli. On je prosto fantastičan reditelj: ima veliku energiju, odlično radi sa glumcima i ekipom predstave, već je veoma iskusan u pozorišnom i estetskom smislu, a njegovi stavovi su veoma analitični i surovo tačni. Mislim da je Frljićeva estetika među najuzbudlijivijim pozorišnim pojavama danas u Evropi. Ali, pre svega mi je drago što sam Frljića privatno upoznao, vrlo je prijatan, zanimljiv, i u onom najboljem smislu ozbiljan čovek.

Možete li malo bliže da objasnite naslov drame „Crno zlato“, a žanrovski je reč o tragikomediji?

– U podnaslovu tog teksta bi možda moglo da stoji Opium. Crno zlato se odnosi na opijum koji je nekada bio biznis porodice u kojoj se
dešava ova drama. To je tada bio legalan biznis. Neke od scena dešavaju se u poljima rascvetalog maka. Sama porodična drama se ne bavi time, ali to je neki bekgraund te porodice, i imanja koje poseduje. Taj naslov „Crno zlato“ je više ram ili kontekst, nego sam fokus radnje drame.

U ovoj priči otvarate temu identiteta u širem smislu, pitanja transrodnih osoba, porodice koja je „slika i prilika“ svih društvenih promena i preloma. Kakav je taj odnos porodice i društva?

– U fokusu drame „Crno zlato“ je konflikt u porodici. To je stari konflikt između oca i sina, koji je zbog toga jednom napustio porodicu, a sada se
nakon dugog vremena vraća kući kao „ćerka“. Uspešna žena. U suštini, ovo je drama o transvestitu na Balkanu, koji se grčevito bori sa svojim ocem, okruženjem, društvom, za pravo na svoj identitet i mesto pod Suncem. Radnja drame se dešava u disfunkcionalnoj porodici, u disfunkcionalnom društvu. A u pozorišnoj tradiciji je da je ono što se dešava u porodici, obično i refleksija onog što se dešava u društvu.

Podsećanja radi, u Nemačkoj je u 19.veku postojao značajan LGBT pokret, u periodu između dva svetska rata u Berlinu je izlazio prvi lezbijski časopis, snimani su prvi filmovi sa LGBT tematikom, ali je dolaskom nacista na vlast razvijena sistemska državna homofobija: uz Jevreje, Rome i komuniste u logorima smrti bile su i LGBT osobe, u ime „čistote i prosperiteta“ društva njih su se odrekle i njihove porodice, a kao žrtve nacista decenijama nisu ni pominjane u ratnim arhivima…Kako vidite to što se u ime novog „prosperiteta“ tokom 90-tih i na ovom prostoru mnogo toga građanskog i civilnog rušilo?

– Postojeći diktatori i autokratski režimi, ni dan danas nisu daleko od primenjivanja nacističkih metoda u lečenju i iskorenjivanju raznih oblika devijantnosti, ali i u „lečenju“ različitosti. Istorija je puna grozomornih primera isključivosti, koji se danas nikako ne bi smeli ponavljati. Demokratija i jeste uspostavljena kao civilizacijski pomak, društveni poredak koji po samoj definiciji podrazumeva prihvatanje različitosti – nacionalnih, rasnih, verskih, rodnih, obrazovnih, različitosti seksualne orijentacije…“Živi kako želiš, i pusti druge da žive“. Ali, teško je ljudima na Balkanu da se ne bave tuđim „dvorištem“. Teško je da se tu razbijaju patrijarhalni kodeksi, stereotipi, predrasude. Ovde je jedna stvar zakonska regulativa, a druga razumevanje i tolerancija društva i sredine.

Ponekad su zakoni primitivnih običaja i sredine strašniji od institucionalnih zakona. A iskreno razumevanje različitosti, prihvatanje i tolerantnost su nešto što na ovim našim prostorima nekako jako teško i sporo učimo. Mi ne samo da nemamo tradiciju demokratskog društva nego su i ove novostvorene države kvazidemokratske, nekakvi autoritarni mutanti. Ali, moraćemo da se naučimo razumevanju i toleranciji, i da to negujemo kao vrednosti, ako konačno želimo da živimo normalno jedni pored drugih. Meni se čini da je nekadašnja Jugoslavija imala bar neki privid građanskih sloboda, ali u suštini, iako je u puno stvari bila vrlo liberalna, to je ipak bila zemlja sa komunističkim zakonima.

I mnoge naše porodice, jugoslovenske i etnički mešovite, bile su žrtve „novih“ identiteta: tragično su se raspadale tokom 90-tih, a u ime „prosperiteta“ i „patriotizma“ naša društva su proklamovala jednonacionalne brakove. Kakve su naše porodice danas, u tom miksu nacionalizma, patrijarhata, totalitarnih politika, religioznosti, kapitalizma…_

– Generalno, i vreme u kojem živimo bitno se promenilo od 90-tih. Mislim da je dosta ljudi jednostavno izgubljeno u tom rascepu regresivnih tokova koji su se ovde dogodili tih godina, i virtuelne šašavosti ovog vremena. U tom kontekstu je dezorijentirana i porodica, i one vrednosti koje ona širi. Pri tom društvo, koje bi trebalo da kreira i da obezbedi model istinski uspešne porodice i generalno, uspešnog pojedinca, individue, to ne radi, jer taj zadatak zahteva ozbiljne društvene promene i uspostavljanje autentičnog sistema vrednosni, pa se ljudi i dalje masovno iseljavaju sa ovog našeg prostora.

Radnja vaše drame događa se danas i negde ovde – glavni junak „Crnog zlata“ je promenio pol, i njegov povratak u porodicu posle dugo godina dovodi do sukoba zbog nesporazuma ko je on/ona… Da li je taj konflikt i očekivan, ako smo više od tri decenije zaglavljeni u društvima koja kontrolišu našu nacionalnu, političku, versku i sve ostale pripadnosti, i posebno, seksualnu orijentaciju?

– Izvor drame je stari konflikt između oca i sina, a radnja počinje od momenta kada se ovaj izgubljeni sin vrati kući kao uspešna i bogata žena. Ona može da popravi materijalno stanje porodice koja se u međuvremenu raspala. Ali, stari konflikt nije zaboravljeni i ne da mira. Jednostavno, u tom Edipovom ili Elektrinom konfliktu nema mesta za pomirljivost i razumevanje. Nema mogućnosti za prihvatanje različitosti. Nije u pitanju samo generacijski jaz. Sin koji se vraća iz jedne liberalne sredine u kojoj nema problema sa svojim identitetom, ponovo dolazi u sredinu koja je i dalje duboko zakopana u svom patrijarhatu koji je nepomirljiv. U tom smislu, taj konflikt u porodici jeste očekivan.

Šta se dešava sa čovekom ako je odbačen tamo gde bi, po suštinskoj prirodi porodice, morao da naiđe na razumevanje, i šta se dešava sa porodicom u društvu u kojem se identiteti ne grade na kulturi, etičkim vrednostima, dijalogu, onoj bazičnoj ljudskoj solidarnosti?

– Dešava se to da onaj koji može, verovatno beži iz takvog društva. Gledamo svakodnevno te slike izbeglica sa svih strana. Nas je danas više po svetu nego ovde. Znamo problem…

Istraživanja pokazuju da su u Srbiji najdiskriminisaniji Romi, LGB i transordne osobe, prema njima i dalje vladaju najveće predrasude i šikaniranje. S druge strane, Srbija se, recimo, pre više od osam godina pohvalila svetu da je demokratska i liberalna zemlja, jer u svojoj vladi ima javno deklarisanu LGB osobu, Anu Brnabić, koja je sada na funkciji predsednice Narodne skupštine. Na Paradi ponosa ona se pojavila jednom, 2017, i nikada nije pokazala nikakav lični angažman da se položaj gej osoba u našem društvu popravi. Šta mislite o toj vrsti cinizma ljudi koji imaju mogućnost da nešto urade, ali ćute zavaljeni u svoje udobne živote?

– Diskriminacija je nešto čega se treba stideti: ona je zločin. A odnos prema manjinama je opet pitanje tolerantnosti i emancipovanosti jedne sredine. Ja ne shvatam kako i zašto nekome može da smeta nečija seksualna orijentacija, lični život ili identitet, ili bilo koja druga različitost koja ne ugrožava druge. O isključivosti u etničkim razlikama neću ni da pričam. Isto tako ne mogu da komentarišem konkretne političke prilike u Srbiji. Generalno, mislim da političari uvek kalkulišu sa javnim mnjenjem. Ali, bilo bi logično i u najmanju ruku etično,
da političar koji je i sam pripadnik neke manjine, bar pokuša da čuje glas te manjine.

Nikada niste pisali eksplicitno političke drame, iako sva vaša dela imaju političku refleksiju na ono što živimo, a ovaj prostor je neprestano u dramatičnim situacijama, stalno na ivici novih konflikata, kao u humornim tragedijama koje ste ispisali u „Buretu baruta“, „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“…Da li biste i danas mogli da napišete ove drame?

– To se često i sam pitam. Mislim da nije daleko od istine teza da svaki slikar celog života slika istu sliku, a svaki umetnik, generalno, stvara
isto delo kroz različite faze. Naravno, nije da slikar slika istu sliku, nego ne može da izađe iz sebe. a publika uvek lako prepoznaje rukopis omiljenih umetnika. S druge strane, svi mi u životu često dijametralno menjamo svoje stavove i poglede na svet. Menja se i duh vremena. Nažalost, kod nas se stanje stvari nije bitno promenilo od tih nesrećnih devedesetih godina do danas.

To je valjda ono: ko ne pamti, iznova preživljava. Mislim da su drame „Buretu baruta“ i „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“ i danas isto aktuelne, ali ne znam da li bih sada mogao tako da ih napišem. Nisam više tako naivan i mlad. „Poslednji balkanski vampir“, tekst koji je Aleksandar Popovski prošle godine režirao u Novom Sadu, trebalo je da bude rimejk moje stare studentske drame. Ali, ma koliko pokušavao nisam uspeo da uđem u taj majndset u kojem sam je jednom napisao. Napravio sam sasvim novi tekst sa tim motivom.

Vi, Aleksandar Popovski, glumac Nikola Ristanovski…, izdvajani ste od kritičara kao nova pobunjena generacija i najveći događaj u pozorištu ovog prostora s kraja 20. veka. Sada ste svi u srednjim godinama. I reditelj Oliver Frljić, koji je snažno potresao ovaj teatarski prostor, već je u nekoj relativnoj mladosti, a novu beskompromisno pobunjenu generaciju u ovdašnjim pozorištima nekako još ne vidimo. Zbog čega nema tog velikog bunta u mladim ljudima?

– Verovatno se promenila i percepcija stvarnosti. Mi smo kao generacije verovali da pozorište menja stvarnost ili bar svest, javno
mnjenje… Ja i dalje verujem da pozorište ima tu moć, i da umetnost realno može da spasi svet od ludila. Danas, u ovom haosu raznih informacija i vesti, lažnih, ovakvih i onakvih, mladi ljudi su možda shvatili da niko ne mari za istinu. Ili, šta i ako se kaže? Niko ne sluša pametne, svi slušaju glasne. Malo je kao pišanje u vetar.

Lomljenje identiteta

Mnogi identiteti su se lomili na ovom prostoru – rušeni su spomenici antifašizmu, obeležja jugoslovenstva, menjali nazivi ulica, negirani partizani i NOB, slavili četnici i ustaše, u našim državama, inače sekularnim, vera je postala par excellence politički faktor – svi su preko noći postali veliki vernici…Ko su danas nekadašnji Jugosloveni?

– Kao rođen i odrasto u Jugoslaviji, mislio sam da sam deo jedne civilizirane evropske progresivne države. Možda zbog samog principa ujedinjenosti, odnosno skupa različitosti, koji jeste emancipatorska ideja, mislio sam da je tolerantnost društva bila veća. Tada nisam bio svestan dubokih primitivnih i patrijarhalnih poriva koji su bili skriveni ispod doterane fasade te zemlje. Količine istorijskih frustracija i nezrelosti. Netrpeljivosti i agresije. Isključivosti…, a sada ne znam kako smo preko noći postali i tako religiozni.

Ali da se vratim na pitanje identiteta. Meni, a mislim i generacijama oko mene, tih devedesetih godina desio se neprirodan rez: nismo više bili Jugosloveni. Ja sam Makedonac i nikad nisam imao dilemu oko moje pripadnosti. Ali, da su sve tadašnje nove države zajedno ušle u Evropsku uniju, taj bi se problem lakše prebrodio jer bismo svi bili ovo što jesmo, a opet bi bili zajedno, ujedinjeni u Evropskom identitetu. Zadržali bi naše prirodne veze, čak i jugoslovenstvo kao emancipatorsku ideju zajedništva. Ja i dalje ne vidim drugu opciju za ove naše „lepe“ države na zapadnom Balkanu.