INTERVJU Dido Mihilsen: Neki ljudi i danas veruju da postoje superiorne rase

Ili, drugačije, stilom dobre proze ispisano:

– Negde na ovom svetu, možda na ovom ostrvu, hodaju moji potomci, nesvesni činjenice da moja krv struji njihovim venama. Mešana krv. Nisam smela tek tako da umrem a da se njima ne obznanim, ne pruživši im priliku da slede trag natrag ka meni i mojoj porodici. Još sam pred sobom imala zadatak, čak i u ovim godinama…

Tim rečima jedna žena, Isa, ohrabruje sebe u odluci da krene u beleženje svoje životne priče, od prvih dana kada je u decembru 1850. godine ugledala svet.

I ta je životna priča sada pred nama, istinita, ali pretočena u roman neobičnog naslova – „Svetlije od mene“, i napisana vrhunskim umećem koje odlikuje autorsko pero holandske autorke Dido Mihilsen (Amersfort, 1957).

Knjiga je originalno objavljena 2019. godine, i bila je u nominaciji za prestižnu nagradu Libris, a već sledeće dobila je Nagradu holandskih knjižara.

Ubrzo je prevedena na niz stranih jezika, i nedavno ju je, uz pomoć Holandske fondacije za književnost objavila beogradska izdavačka kuća Clio, a sa nizozemskog na srpski prevela Jelica Novaković Lopušina.

U čemu je čar ovog nesvakidašnjeg dela?

Pored toga što se ispostavlja da je ta jedna žena, po imenu Isa, prababa Dido Mihilsen, i da je „Svetlije od mene“ priča o precima čije osobine nosimo u sebi, a da ih nismo svesni, reč je o romanu koji nam kroz sudbinu glavne junakinje otvara jedan sasvim novi prozor u svet.

Svet nesrećnih sudbina kojim ne stižemo da se bavimo jer smo sebično zaokupljeni sopstvenim mukama, nezadovoljstvima i nevoljama.

A „Svetlije od mene“ nam predstavlja agoniju žene u kolonijalnom svetu, u kojem je ona naložnica i robinja, bez ikakvog prava na sopstveni život, podređena muškarcu iz zemlje osvajača koji je tretira kao stvar, a decu koju mu rodi – ako ih sve zajedno ne otera, odvaja od nje, i šalje u druge porodice.

Da bi nju, samu, bez prebijene pare, izbacio iz kuće.

To su tragedije koje su se dešavale svakodnevno, i životi tih žena polako bledeli, kao da one nisu nikada postojale…

A jedna od njih bila je i junakinja romana Dido Mihilsen: kolonijalna sila bila je Holandija, a teritorija koju je kolonizovala je Holandska Indija.

Današnja Indonezija.

„Svetlije od mene“ je roman koji je izrastao iz tog života – autorka je mešovitog porekla, Isa je njena prababa, a priča je književna rekonstrukcija nesrećnog usuda koji je njai Isi (kućnoj pomoćnici i konkubini) bio namenjen.

Pokušala je da u represivnom kolonijalnom, rasističkom sistemu bude samosvojna; trudila se da vidi onu svetlu stranu novčića jer je takvim stavom jedino mogla da skupi životnu snagu u okolnostima svakodnevne patnje.

O tom njenom otporu bujici poniženja koja ju je preplavljivala piše autorka u svom romanu „Svetlije od mene“, dižući glas u odbranu svih potlačenih, a posebno žena, i razotkrivajući atmosferu u kojoj je kolonijalna Holandija sprovodila represiju prema lokalnom stanovništvu.

O tome, i o svojoj porodičnoj priči jer je i sama mešovitog, holandsko-indonežanskog porekla, govori Dido Mihilsen u ekskluzivnom intervjuu za Danas, uoči svog dolaska ove nedelje u Beograd, na poziv izdavačke kuće Clio.

Posvetom ste odredili nameru Vaše knjige – „Za moju majku, moju babu, moju prababu i za sve majke čija imena ne znamo“. Zašto njima?

– Kao prvo, ja imam dve usvojene ćerke koje su rođene u Kini. NJihove biološke majke su nepoznate, pa sam ovu knjigu posvetila podjednako i njima. Drugo, na hiljade je žena bilo kao što je Isa u mom romanu. Bile su isterivane iz kuća, sa, ili bez svoje dece, prema njima se odnosilo kao prema komadu nameštaja. Te žene su indonežanski preci najvećeg broja Indo-Holanđana, njihovih mešovitih potomaka. I tim je ženama, anonimnim, kojima se ne znaju imena, posvećena ova moja knjiga.

Kada ste se upoznali sa istorijom Vaše porodice?

– Moja majka mi je pre nekih desetak godina poklonila jedan foto album u kojem je bila ispričana njena životna priča. Rođena je u Indoneziji. Na prvoj fotografiji, koja je otvarala album, bila je njena prabaka koja je, navodno, bila princeza iz palate u Jogjakarti. Pobegla je sa holandskim oficirom, rodila mu je dve kćeri – koje je usvojio njegov najbolji prijatelj. To je bila, naravno, fascinantna priča, i početak mog istraživanja. I, kako sam potom otkrila, ova vrsta bajke je vrlo uobičajena u indoholandskim krugovima, a sve što je bilo moguće učinjeno je da se sakrije to siromašno poreklo nepoznatih predaka.

Kako ste Vašu prababu doživljavali iz porodičnih priča?

– Moja prabaka je bila Lujza, ćerka Ise, navodne princeze. Moja rođena majka seća je se kao pomalo suzdržane i stroge. Tjanting, njena druga baka bila joj je draža. Ona ju je odgajila, i bila je topla, nežna, divna žena. „Princeza“ nije imala ime, samo je bila na fotografiji, tako da znam pouzdano da je postojala. Tokom mog istraživanja, sasvim sam slučajno pronašla kratku priču koju je napisao moj pradeda Ferdinand Vihers. Priča se zvala NJai Isa. Zato sam odlučila da iskoristim to ime, u slavu svake nepoznate njai, i Ferdinanda Vihersa.

Može li se prošlost vratiti? Živi li ona ponovo kroz nas?

– Kada je moja knjiga objavljena, do mene je stiglo mnogo reakcija od drugih indoholandskih žena i muškaraca, koji su bili zahvalni zbog toga što sam ispunila prazninu u njihovim porodičnim stablima. Tako nešto nisam ni u snu očekivala. Najvažnija odluka koju sam donela, i koju sam sledila dok sam pisala knjigu, bila je da pokažem kolonijalni svet kroz oči moje junakinje. Koristeći se njenom perspektivom, stvorila sam ličnost koja je bila nešto sasvim novo u našoj književnosti. Na taj način, ona živi ponovo kroz nas. Ona i moji drugi preci ušunjali su se u moju glavu i moje srce i od tada žive stalno sa mnom. Veoma sam srećna što sam joj dala glas – toliko mnogo sam dobila zauzvrat.

A šta mi dugujemo našim precima?

– Naše zdravlje, naše telo, naš um, boju naše kože. Mnogo svega, ali to je jedna prebogata mešavina osobina. U detinjstvu sam stalno bila ljuta kada su mi roditelji (koji su bili razvedeni) govorili da sam isti otac, ili ista majka: želela sam da budem ja. Zato i dalje insistiram na tome da svako toj mešavini podjednako doprinosi svojim ličnim osobinama.
Na materijalnom nivou ja im dugujem čak mnogo više; otkada je moj prvi roman objavljen, deo mog života posvećen poslu promenio se iz osnove. Ranije sam pisala knjige nefikcijske proze, i uz to zarađivala pisanjem rubrika za dnevne novine i časopise. Ali pisanje knjiga je moja prava ljubav. Ovih sam dana pisac. Tačka.

Da li su, onda, borba Vaše junakinje Ise i Vaša borba otpor da se ne nestane iz istorije?

– Apsolutno. Dajući njoj glas, želela sam da omogućim, da osiguram, da ukažem svetu da mora da sazna, da zna za sudbinu žena kao što je bila ona. Nisam u tome ja bila prva, naravno, ali jesam vrlo srećna kad vidim da veliki broj čitalaca, čak i u inostranstvu, sada zna da su žene kao što je ona postojale, a da sam ja ta koja im je pomogla da izađu iz senke.

U romanu ste dočarali Isine emocije. Hrabrost je, ipak, kod nje bila jača od straha. Koliko strah čini deo našeg ponašanja, i naših života? Čega se najviše bojimo?

– Mislim da se bojimo toga da vidimo sebe – tačnije, da nas ne vide onakvim kakvi smo. Nekada je i jedno i drugo istovremeno, ili se jedno sa drugim smenjuje. A ironija je da smo mi sami glavni uzrok tome: ne usuđujemo se uvek da dopustimo da budemo viđeni, ali zato svi za tim žudimo.

Dve su vrste tragičnih sudbina u Vašoj knjizi: majke Ise, kojoj su deca oduzeta i usvojena, a kojima ona ne uspeva da uđe u trag. Druga je, pak, sudbina njene dece koja su postala Evropljani i zaboravila čak i ime svoje majke… U Vašem novom romanu „Engel en kinnari“ (Anđeo i kinara) preokrećete priču, sada ćerka traga za majkom. Koja Vam se sudbina čini težom?

– Ne želim da biram. Znam da bi mnogi ljudi rekli: najteže je, tragično, kada majka izgubi dete. Ali kao majka koja je usvojila decu, ja shvatam koliko je teško ne znati ko su tvoji roditelji. Moje ćerke su rasle u matericama svojih bioloških majki devet meseci. Razdvajanje je moralo bizi užasno za sve, i za majke i za njih.

Da li deca silom odvojena od majki koje se u kolonijalnom društvu smatraju konkubinama razmišljaju o ogromnoj žrtvi tih majki kada moraju da daju decu na usvajanje?

– Da, sasvim sam sigurna u to. I nije samo lični gubitak koji deca oplakuju, ne. Ta deca su nesrećna i zbog svojih majki, i njihove sudbine ona oplakuju. Čula sam prilično takvih pretužnih priča. Jedna od njih je o piscu čiji se otac u poznim godinama pitao da li je žena koja je pored njihove kapije stajala svakoga dana bila njegova rođena majka.

Vaš roman pripada segmentu holandske književnosti koji kritički sagledava istoriju holandskog kolonijalnog carstva. Osećate li da kada pišete, zapravo p(r)ozivate sve da se zajedno suoče sa nasleđem kolonijalne Holandije?

– Ja želim da svi moraju da znaju sopstvenu istoriju, jer ona jeste jedan veoma važan deo opšte istorije Holandije. Oko dva miliona ljudi u Holandiji imaju veze sa bivšom kolonijom, ali veliki broj njih, posebno mlade generacije, o tome nemaju pojma. Tokom predavanja sretala sam čitaoce koji su mi govorili da se stide toga šta je Holandija radila u Arhipelagu (iako oni ne pripadaju ovom broju od dva miliona). Stid nije neophodan, znanje o toj prošlosti je najvažnije.

Da li se varam ako smatram da Holandija, u odnosu na druge kolonijalne zemlje Evrope, danas najviše čini da se suoči sa svojom kolonijalnom prošlošću?

– Ne bih mogla na to da odgovorim, ja nisam stručnjak za te stvari. Ono što se, međutim, danas dešava u Holandiji jeste da ljudi shvataju da je Holandija bila isuviše tvrdoglava da se odrekne kolonije u 1945 – i da je pokrenula jedan nepotrebni rat koji je trajao do 1949. godine. Zločini koje je počinila holandska vojska bili su namerno prikriveni, zataškani, svi su ćutali kao zaliveni; danas su, najzad, ti holandski postupci pod istragom. Slika koja se iz nje pojavljuje nije nimalo lepa. Čak se i kralj izvinio zbog tih ratnih godina, ali vlada je svejedno oprezna u rečima jer postoji bojazan da će morati da namiri ratnu štetu. Ako 1945. godina bude zvanično prihvaćena kao početak postojanja nezavisne države Indonezije (umesto 1949), to bi značilo da je Holandija okupirala stranu zemlju i da je kriva za to što se desilo.

Koje je bilo Vaše osnovno osećanje dok ste pisali knjigu? Da li ste ponekada osećali nemoćni bes? Ili ste se zaplakali?

– Osećala sam bes. U stvari, moj je roman i pisan iz besa i ogorčenosti zbog ondašnjeg ponašanja i odnosa prema indonezijskim ženama. Kada u arhivima više nisam uspevala da pronađem nove informacije o mojim precima, tada sam shvatila da sam o tom dobu i tadašnjem kolonijalnom društvu već znala dovoljno da mogu da ispričam priču. A kako sam oduvek želela da napišem roman, to mi se učinilo pravim trenutkom.

Zanimljivi su naslovi poglavlja romana. Svaki deo njih bi mogao biti i naslov cele knjige. Recimo: „Ja glumim svoj život“. Ili: „Ne boj se“; „Čini ono što je dobro“… Kako ste se opredelili za naslov „Svetlije od mene“?

– Taj naslov, „Svetlije od mene“, obuhvatio je tragičnu sudbinu moje glavne junakinje: ona shvata da je boja kože njenih kćeri svetlija od njene, što znači da one imaju bolju šansu da prežive u njihovom rasno podeljenom društvu.

A ondašnja rasistička teorija govorila je o razlici u inteligenciji kolonijalista i poniženog domaćeg stanovništva. Iz perspektive savremenosti, može li se govoriti o kompleksima niže vrednosti kolonizatora, tzv. onih sa belačkom krvi?

– Mislite li da su se oni osećali tako?! Oko 1900. rasističke teorije bile su vrlo popularne. One su tvrdile da kada pomešate dve rase, na površinu će da izađu samo one rđave osobine, i „braon“ loše navike će prevladati. Ali da je, na kraju, ipak bela rasa ta koja je superiorna u odnosu na sve druge rase. I verujem da je shvatanje o superiornosti nešto u šta neki ljudi i danas veruju.

Vaš je roman dramatizovan i igra se u pozorištu. Osećate li razliku u doživljaju čitaoca i gledaoca?

– Ja nisam učestvovala u radu na tom pozorišnom komadu. Ali adaptacija romana je veoma lepa. Čak sam bila i duboko dirnuta svaki put (šest puta) kada sam dramu gledala. Srce, ili srž knjige i drame su identični; možda će čitaoci samo pronaći ili prepoznati malo detaljniju lokalnu atmosferu knjige.

Biće da ih povezuje pozitivna sinergija, nastala iz osećanja borbe za humaniji svet. Osećate li je i Vi?

– Da, i te kako. Zlo je počinjeno, a nejednakost između muškaraca i žena je ono što i danas odzvanja. Moja je knjiga prevedena i na indonežanski, ali tamošnji čitaoci nisu bili toliko zainteresovani za kolonijalne zločine, koliko za nejednakost polova. I to je nešto što je za mene bilo iznenađenje.

Dido Mihilsen u Beogradu i Novom Sadu

Od 21. do 23. marta Dido Mihilsen biće gost izdavačke kuće Clio.

Tokom niza predviđenih susreta sa čitaocima i poštovaocima, ova popularna holandska spisateljica, koja je dobro poznata i u svetu novinarstva po svojim prilozima u štampi i časopisima, predstaviće svoj roman „Svetlije od mene“.

U programu posete, 21. marta, u četvrtak, u 18 sati u UK Parobrod (Kapetan Mišina 6a, Beograd) pored autorke o romanu „Svetlije od mene“ govoriće Ljubica Arsić, Jelica Novaković i Zoran Hamović.

Već sutradan od 10 do 12 sati predviđen je susret sa učenicima i profesorima beogradske Filološke gimnazije, a potom odlazak za Novi Sad, gde će roman „Svetlije od mene“ biti predstavljen u Gradskoj biblioteci (Fond knjiga na stranim jezicima „Anica Savić Rebac“).

Pored Dido Mihilsen, govoriće Vladislava Gordić Petković, Jelica Novaković i Zoran Hamović.