INTERVJU Dobrica Veselinović: Kultura je od ove vlasti najviše stradala

Što si agresivniji, vulgarniji i perfidniji, to si jači, tim „kvalitetima“ se u SNS stiže do najviših državnih funkcija. A to je zastrašujuća poruka koju jedna vlast može da zastupa građanima, posebno mladim ljudima. Zato ćemo se mnogo boriti upravo u sferi kulture – kaže Dobrica Veselinović, kandidat za gradonačelnika šest opozicionih stranaka „Biramo Beograd

Politički angažman u građanskoj inicijativi Ne davimo Beograd, čiji je jedan od osnivača 2014. godine, Veselinović je započeo baveći se brojnim temama i problemima iz oblasti kulture, a u kampanji za izbore u Beogradu i na lolakalu 2. juna, jedini je pominjao program i ove koalicije i stranke Zeleno-levi front u čijem je predsedništvu, vezan za kulturu.

Koliko je, zapravo, važno da se konačno ozbiljno i dugoročno otvori to pitanje potpunog devastiranja civilnog građanskog kulturnog modela i pretvaranja kulture u populističku propagandu vlasti ?

– Ilustracija koja mislim da dobro govori o tome je da prethodnih desetak godina nismo videli ozbiljnije investicije u kulturu, kultura je postala dominatno ono što vlast želi da pokaže pod plaštom njenog kvazipatriotizma i tradicionalnih vrednosti, a dobar primer o čemu se tu radi je i poslednja izjava novog ministra kulture da će se u okvru Beograda na vodi izgraditi novih pedeset hiljada kvadrata muzejskog prostora. I to deluje kao mnogo, deluje kao da će se konačno rešiti problem Muzeja Nikole Tesle ili Istorijskog muzeja Srbije, ali ako to uporedimo samo sa jednim projektom, a to je rekonstrukcija i rušenje hotela Jugoslavija, gde će režimska firma Milenijum tim napraviti novih dvesta četrdeset hiljada kvadrata poslovnog i stambenog prostora, onda dobijamo stvari u pravoj perspektivi.

Pedeset hiljada kvadrata za centralni državni projekat, koji se godinama najavljuje, nasuprot investitora koji gradi pet puta više. To govori o tome šta vlast zapravo radi, i govori o tome da isto rade kao što su radili kad su reklamirali projekat Beograd na vodi, a to je da nude magično rešenje za sve – Beograd na vodi je trebalo da reši i pitanje ekonomskog rasta, i pitanje stanovanja, i pitanje kulture, jer se u tim prvim najavama negde 2016/2017. godine reklamirali da će se tu izgraditi zgrada opere, nacionalna galerija..Deset godina kasnije ništa sem navodno ekskluzivnih poslovnih i stambenih kvadrata koje niko od nas normalnih građana nema priliku ni da poseti a kamoli da poseduje, nije niklo. Kažem navodno ekskluzivnih, jer u Beogradu na vodi nije rešeno pitanje kanalizacije, zbog čega su reagovale i evropske institucije. To je još jedna ilustracija o uspešnosti vlasti.

Pred decembarske izbore, tada premijerka Ana Brnabić, pod javnim pritiskom struke i protesta građana protiv rušenja sajamskog kompleksa i Hale 1 Beogradskog sajma koja je zaštićena državom, najavila je da će taj prostor biti transformisan u dom Nacionalne opere i baleta, „jednu od najboljih koncertnih dvorana i najlepših scena u ovom delu Evrope“, i da će ta „građevina koja će biti jedan od najvećih projekata infrastrukture u kulturu u Evropi“ biti završena za dve godine. Međutim, već u januaru ove godine, u investicionom planu Srbija Ekspo 2027″ nije bilo ni naznaka za ova nova „velelepna“kulturna zdanja.

– Šta god da najavljuju postoji samo jedna izvesnost, iskustveno proverena, a to je da će građani biti izmanipulisani, opljčakani, da će nešto važno da bude srušeno, da će neki simbol da bude obesmišljen. A sve štoje izgrađeno jednim strašnim primitivizmom narušava ono što je kulturni, istorijski i arhitektonski identitet Beograda. Imamo primer otimanja zdanja nekadašnje Železničke stanice, unakažene spomenikom Stefana Nemanje i prostačlkim trgom, primer pokušaja kriminalne otimačine prostora Pozorišta „Boško Buha“, i još vek ne znamo kako će to i kada da se završi, Hotela Jugoslavije, zgrade Generalštaba, primer nezapamćeno skandalozne ideje gradonačlenika Šapića o rušenju Kuće cveća i izmeštanju Titovih posmrtnih ostataka. I to su samo neki od primera.

– U svim ovim slučajevima smatram da je veoma važan apel struke, to je ozbiljan događaj što su se arhitektonska struka i istoričari kulture i umetnosti javno oglasili i uputili jasan stav da se objekti o kojima govorimo moraju očuvati i renovirati za javno dobro. I opet dolazimo do suštinske razlike između SNS i Zeleno-levog fronta, naše koalcije i još nekih građanskih demokratskih stranaka – vlast želi da sve bude privatno, tajkunski, za bogaćenje svojih bliskih pojedinaca i grupa, a ne radi na uvećavanju fonda javnih dobara. Smatramo da je kultura i sve ono što čini kulturu sećanja jedan stub javnog dobra. Takva je stvar sa Sajmom ili zgradom Generalštaba – svako ko misli dobro ovom gradu, istoriji, državi, arhitekturi, kulturi, mora da bude protiv toga da ona postane ekskluzivni hotel i stambeni prostor.

Šta je vaš plan za Beograd u sferi kulture, ono što nudite građanima?

– S obzirom da smo potekli sa nezavisne kulturne scene, bavili se kulturom koja dolazi van nekih mejnstrim tokova, videli smo, a to i dalje postoji u Beogradu, jednu vibratnost i jedan poseban duh koji nije prepoznat u institucijama. Daću samo dva primera – Dom omladine i Studentski kulturni centar nemaju veze sa omladinom i studentima, i kako to izgleda vidi se i iz programa koji se tamo dešavaju. Ali, ono što se dešava po podrumima, skrivenim galerijama i „ćoškovima“ čini da Beograd bude i dalje na nivou muzičke, likovne, performativne kulture interesantno mesto. Naš problem je što se to institucionalno ne prepoznaje, i ne diže se na nivo na koji bi trebalo da dobije i svetsku prepoznatljivost i relevantnost. A to se dešava zato što se vlast, krijući svoje nedostatke i malverzacije, i nemajući odgovor na izazove u kulturi 21. veka, ogrće jeftinim populizmom i nacionalizmom koji onda odlazi u kič i korupciju. Jedan od tih primera je i spomenik Stefanu Nemanji.

-Dakle, vlast se sakriva iza kiča koji je zavesa za korupciju, jer građani, iz čijih se džepova sve to finansira, još uvek ne znaju koliko je koštao taj spomenik. On nema veze sa okolinom, tu imamo i onaj najbizarniji momenat sa stepenicom za ulaz u zgradu bivše Železničke stanice koja je promenila nekoliko ideja šta će biti, od toga da se tu preseli Istorijski muzej Srbije, a zgrada je iznutra potpuno devastirana. I opet je ta paralela izuzetno važna – za svo ovo vreme, više od deset godina vlasti Srpske napredne stranke, jasno je da su njeni prioriteti bogaćenje, pogodovanje investitorima, i poruka da je u redu da kvadrat stana košta deset hiljada evra, iako je prosečna plata u Beogradu manja od hiljadu evra, a po unutrašnjosti i duplo manja od toga, i da je u redu da se u Kuli Beograd reklamira hotel u kome će noćenje biti veće od prosečne plate. To je politika vlasti, uz ogromno nasilje i populizam, i banalizovanje svega čega se dotaknu, pa i državne zastave.

Mi dobijamo ministre kulture i gradske sekretare za kulturu čije formalno obrazovanje ne samo da nema nikakve veze sa kulturom nego nisu primećeni čak ni kao konzumenti kulture i umetnosti. Kako vidite taj kadrovski problem?

– Evo najsvežijeg primera sa manifestacije Beogradski dani porodice koja je očigledno zamišljena isključivo sa populističkim ciljem, i opet skandaloznom reklamerskom izjavom Šapića da je nastup Ramštajna u okviru ove manifestacije. To ne pokazuje samo njegovo neznanje o ovom bendu nego je i velika prevara – njihov koncert je organizivala privatna agencija i nema veze sa gradskom upravom. Ova SNS manifestacija inače nije uspela, okupirali su grad velikim binama i reklamama, a nema posetilaca, jako je malo ljudi.

Mislim da je jedan od suštinskih problema grada i to što uopšte ne znamo ko su sekretari, ne samo za kulturu, jer se oni ne oglašavaju, ne smeju da izađu u javnost, nemaju svoj stav, program, prioritete, jer rade samo ono što im kaže vlast. Nama je u ovoj kampanji koja je, nažalost, vrlo kratka i dosta terenski intenzivna, bilo važno da pokažemo i da obiđemo što više lokacija, što inače radimo sve vreme, i da u ukažemo na ozbiljnu nebirgu, nemar i korupciju nad javnim dobrom.

Imali smo i po nekoliko primera za probleme koji su po meni izuzetno zabrinjavajući, a to je iseljavanje Biblioteke „Milutin Bojić“ iz prostora Fontane na Novom Beogradu koji nije samo bioskop. A i taj bioskop, koji je gradsko vlasništvo i renoviran je u vreme bivše demokratske vlasti, kada je posle više od deset godina ponovo otvoren za publiku, sada opet već dugo ne radi. Tu je i problem sa poslovnim prostorom koji je jedan od mehanizama sa kojim grad može da interveniše ne samo u kulturi, nego i u stanovanju, zanatstvu i u drugim sferama. Videli smo taj trend koji SNS sprovodi od početka svoje vlasti, da se imovina grada prodaje umesto da se tu stvara dodatna vrednost kroz nove sadržaje koji su gradu potrebni.

Videli smo prodaju „Beograđanke“, Sava centra, i koja je količina stanova, poslovnih prostora, zatvaranja biblioteka…To je sada važno za generalno funkcionisanje grada, a i za stvaranje kulturne produkcije. Nismo videli širenje mreža i prostora za, kako se kolokvijalno kaže, mlade u kulturi, videli smo samo obećanja o broju novih kvadrata muzeja ili nove zgrade Beogradske flharmonije, ili navodnu rekonstrukciju Muzeja grada Beograda. I tu su lažne tvrdnje SNS vlasti da je ona posle više od sto godina krenula u realizaciju prostora za Muzej grada, jer je taj projekat započeo još 2002, u vreme bivše demokratske vlasti, i glavne, najkomplikovanije administrativne procedure završene su još 2008. godine.

Šta je jedan od najvažnijih epiloga toliko obesmišljene kulturne politike vlasti?

– Sa ovakvom kulturnom politikom SNS i politikom generalno, mi ćemo u budućnosti videti najmanje prostora slobode, tako ja shvatam. Jer fizički prostor, da li je to bioskop, galerija, muzej, kulturni centar…, doživljavam kao prostor slobode. Bez tih prostora slobode, u kojima se dešavaju susreti, debate, tribine, neka razmena mišljenja, kreaitvnosti, iskustva i učenja, kao posledicu imamo sužavanje demokratije koja je inače već toliko sužena da mi u realnosti živimo jednu mračnu simulaciju demokratskog društva, jer su sve demokratske vrednosti uzurpirane i urušene. To je sistem spojenih sudova – ne možemo biti bolji građani, samosvesni, sa jasnim stavom za ono što je za nas dobro, i imati priliku za imaginaciju kako stvari mogu drugačije da funkcionišu, ako nemamo prostora za to. Ako ostanemo sami u svoja četiri zida ili je jedina mogućnost za susret u nekom komercijalnom prostoru, populističkom, poput Beograda na vodi, tu nema građanske slobode, nema demokratije i nema onoga što je suština kulture.

Pored apsolutnog nipodaštavanja svega što su suštinske kulturne vrednosti i kulturna istorija, svedoci smo i nezapamćenog šikaniranja čak i vrhunskih umetnika i kulturnih radnika koji nisu na „liniji“ vlasti. O čemu nam to govori, i kakva je dijagnoza našeg društva u tom smislu?

– Meni se čini da je to u skladu sa jednim opasnim trendom menjanja vrednosti i pravljenja kvazivrednosti – više se ceni kada ste investitor, kada imate džip, reklamirate vlast, bahatite se koliko hoćete i možete sebi da priuštite Beograd na vodi, a nije vrednost ako ste učitelj, nastavnik, profesor, bibliotekar, glumac, reditelj, vrhunski muzičar Beogradske filharmonije…. Jer taj umetnik, nastavnik, prosto „nije uspeo u životu“, jer nije „napravio“ milione evra za sebe, i zato nije uzor i nije autoritet. To je ta razlika, zato se nasilje vlasti  prenosi na sve sfere našeg društva i postaje nešto normalno. Jer, ako je normalno, odnosno ako je normalizovano pošto ne može da bude normalno, da otimate, kradete, lažete, bahatite se, plagirate diplomu, doktorski rad, otimate građanima telefon, noću rušite Sava Malu, vređate i ponižavate ljude koji ne misle kao vi, i ne odgovarate pred zakonom, i ako je to sve uspostavljeno kao poželjno ponašanje, a jeste, onda svaki građanin u Srbiji treba da shvati da smo u strašnom problemu, i da smo po svemu postali jedno bolesno i patološko društvo.

– Jer, s druge strane, ova vlast istovremeno demonstrira da nije normalno ponašanje da budete nastavnik i da radite za platu od koje jedva preživljavate, i da nije normalno ponašanje ako ste izabrali da budete moralan čovek u profesiji i u životu, da se ne „prodajete“ ni po cenu pritisaka i ucena, a to samo potvrđuje duboko „plinsko svetlo“ i patologiju u kojoj živimo. Legitimno ponašanje za ovu vlast je da preti egzistencijom, da potkupljuje ljude pred izbore, da daje novac, da „preseljava“ glasače, da ponižava ljude tovareći ih u autobuse za svoje mitinge, za podršku kineskom predsedniku…, sve pod pretnjom da će izgubiti posao.  U upotrebi je, dakle, najširi i najperfidniji arsenal laži i manipulacija. Vlast nema poštovanja ni prema kome i ni prema čemu.

-Videli smo ovih dana i uvijanje predsednika u zastavu Srbije, izigravajući da on nije imao nikakvo učešće u ratnim događajima devedesetih godina, da nije bio jedan od lidera radikala koji su tada bili na vlasti u koaliciji sa Miloševićevom vlašću, i celu svoju ratnu prošlost, kao i sadašnjost, „pakuje“ u navodnu borbu za Srbiju i srpski narod. Istorijske poraze svoje politike koja traje više od dvadeset godina, putem svojih medija, lobotomijom nad građanima, predstavlja kao vrhunske pobede. To je jedan potpuni haos, i ja duboko verujem da normalni građani nisu za ovu vlast,  samo treba da se ohrabre, da shvate da zaista može da bude mnogo bolje i drugačije, i da izađu na izbore.

Obeležja vlasti: nasilje, prostota, vulgarnost, manipulacije…

– Ovde je suštinski problem, zapravo, mnogo širi od onih koji se odnose na Sajam, zgrade opere, filharmonije, muzeje, biblioteke… Ni predsednik ni njegovi ministri, kao ni njihovi ostali eksponenti, duboko ne razumeju kulturu, suštinski ne znaju šta je kultura, ne pripadaju kulturi. I to pokazuju svakim javnim nast, manipulacije, upom, svakom izjavom, svakim gestom.

Jer, da im je kultura imalo bliska i da znaju njeno značenje, ne bi patentirali toliku prostotu i nasilje. Kultura podrazumeva sve, pa i istinu, zadatu reč, dijalog sa političkim neistomišljenicima u kome mora da bude poštovanja prema svakom sagovorniku, da ne govorimo prema vrhunskim umetnicima, a znamo kakav teror i javne uvrede oni doživljavaju. Nikada javni prostor u Srbiji nije bio toliko zagađen, vulgaran, brutalan i manipulativan, i kako onda vlast koja sve to sprovodi svake sekunde na desetak i više svojih televizija širom Srbije, uopšte može da govori o kulturi.