INTERVJU Dragan Velikić: Bezočna krađa izbora govori da režim neće vlast dati milom, nije ovo Turska, Srbija je to

Pisac, esejista i kolumnista impozantne biografije, teške da se smesti u medijski „kroki“ od nekoliko rečenica, a da se nešto ne propusti (Velikićeve knjige prevedene su na šesnaest evropskih jezika, na arapski i farsi, za preko deset romana dobio je najprestižnija priznanja – dve Ninove nagrade, nagrade „Miloš Crnjanski“, “Borislav Pekić”, “Meša Selimović”, „Kočićevo pero“, Evropsku nagradu za književnost Vilenica za životno delo…),  pre nekoliko dana upisao se i kao 13. laureat visoke regionalne Nagrade „Trepetalo iz Trogira“.

I upravo je ovo priznanje koje Centar za medije „Ranko Munitić“ dodeljuje za izuzetan doprinos umetnosti, kulturi, obnavljanju kulturne saradnje i širenju duha tolerancije u decenijama koje su nam pojeli i još nam jedu razni „skakavci“, važan prilog Velikićevom građanskom aktivizmu, i njegovoj književnosti kao formi pobune i otpora protiv hiperprodukcije loše stvarnosti.

Jer, kako je objasnio, „zadatak pisca je da otkriva istinu koja mora biti subverzivna u odnosu na vladajuće, lako prihvatljivo i po pravilu lažljivo opšte mesto zajedničkog brčkanja u mlakom blatu“.

Zato i u razgovoru za naš list više govorimo o „brčkanju“ u političko-kriminalnom hororu u kojem je vlast zarobila i ovaj narod i ovu državu, o blatu svake vrste u kojem su se našli naši životi, koje već odavno nije mlako i sve više liči na „plinsko svetlo“.

A čitaocima Danasa Velikić ekskluzivno daje mali odlomak iz svog „Bečkog romana“ koji će na jesen objaviti Laguna.

Po čemu vi lično možda razlikujete Nagradu „Trepetalo iz Trogira“ od drugih priznanja koja ste dobili?

– Meni je važno što iza nje stoje dva velika stvaraoca, Zorica Jevremović i Ranko Munitić, kome u čast je inicirana ova nagrada nakon njegove smrti. Njih dvoje su bili vezivno tkivo kulture u zemlji koja se raspala. Njihova misija se sastojala da uprkos ratu i profesionalnim proizvođačima mržnje jačaju veze među bliskim kulturama kojima su i sami pripadali. Takvi su dragocene pojave na svim prostorima i u svakom vremenu, a tkvi su i svi laureati ove nagrade.

Šta inače znače nagrade za pisca vaše generacije i vašeg formata književnog stvaralaštva, koji su već pobrali gotovo sve lovorike kritike i publike na ovom našem prostoru?

– Svaka nagrada proširuje čitalačku publiku, skreće pažnju na nagrađeno delo, ali i na samog autora ukoliko se radi o nagradi za životno delo. Mislim da je običnom čitaocu danas teško da se snađe u hiperprodukciji naslova, tako da nagrade mogu biti korisni putokazi.

„Trepetalo iz Trogira“ naglašava kulturnu i građansku akciju, kako vam danas u tom smislu izgleda ovaj naš region, da li nam se samo čini da su okolnosti za tu misiju teže nego pre desetak godina?

– Te veze su i pre deset, dvadeset, trideset godina, kao i danas, uvek zavisile isključivo od lične inicijative, i ništa se tu nije promenilo. Pojedinac je taj koji uprkos nepovoljnim okolnostima ne odustaje od svoje misije. Jer, sve politike na ovim prostorima, izuzev one Đinđićeve, uvek su radile na razdvajanju, a pojedinci su taj „remetilački faktor“ koji uspostavlja mostove. Danas je stanje u srpskom društvu lošije nego ikad, jer je stepen apatije neuporedivo viši nego u vreme Miloševića. I tako putujemo od dna do dna, sve u nadi da nema dalje. Problem je što dozvoljavamo da nas vode isti oni koji su nas na stranputicu i doveli.

Zato su izbori važni. A bezočna krađa izbora kojoj režim svaki put sve otvorenije pribegava govori da oni vlast milom neće dati. Nije ovo Turska, Srbija je to. Nagrada koju sam dobio, „Trepetalo iz Trogira“, plod je lične inicijative iza koje ne stoji, niti je finansijski omogućava, država, grad, neko umetničko udruženje. Pomislite koliko samo lažnih profaktura se svakodnevno u Srbiji izda, koliko falsifikovanih računa za putne troškove opštinskih službenika, skupštinskih poslanika i ministara, krajnje legalno se svakodnevno isplaćuje. I zašto bi taj polusvet, koji čini onaj Vulinov „srpski svet“, drugačije postupao. Ništa njih ne pokreće sem nagona za pljačkom, svakog već u onoj meri zavisno o poziciji u stranačkoj hijerarhiji.

Kolika je, globalno gledajući, važnost književnosti i umetnosti danas, ako umetnici poslednjih decenija manje stvaraju umetnost koja vuče svet u humanijem smeru, što bi moglo da se zaključi po svemu što se događa – ratovima, narastajućoj desnici koja klizi u fašizam, jačanju neoliberalizma, sve manjoj ljudskoj solidarnosti…?

– Zadatak umetnost nije da podučava i natura bilo kakvu ideologiju, da vuče u bilo kojem pravcu, jer taj pravac bi mogao takođe da bude itekako daleko od svake humanosti. Umetnost ne može da utiče na čitavo društvo, niti na generacije. Umetnost utiče na pojedinca tako što postavlja pitanja i ukazuje na neuralgične tačke sveta u kojem živimo. To je uvek lični kontakt, odnos jedan na jedan. Svako se umetničko delo oblikuje i završava u glavi onog jednog čitaoca ili gledaoca. Prvo lice množine nema šta da traži u umetničkom delu.

Gde smo u tom smislu: kako smo kao građani dopustili, a i naša kulturna elita, da se u društvo i u javni život ustoliče enormne količine prostaštva, kriminala, nepravde, manipulacija…?

– Koji smo to mi? Ja lično nisam ništa dopustio. Čitavog života reagujem na sav taj dnevni meni koji navodite. Pitanje je više za sociologe i istoričare. Verovatno je sve počelo sa ratom koji je u potpunosti preokrenuo skalu vrednosti, nametnuo lažni patriotizam kao vrhovno merilo, a taj patriotizam je inicirao pljačku i kriminal na sve strane.

Koliko su ljudi svesni užasnog mraka i tunela u koje nas je zaglavila ova vlast: da li je više onih koji to iz nekog razloga zaista ne vide, ili onih koji o tome ćute iz vlastitog interesa, licemerja, straha, ucene?

– Ta vlast ne može biti odgovorna za sve. Nešto su i ljudi sami dopustili. Mnogi su dobrovoljno ušli u taj mrak i tunel, za manju ili veću korist. Neko za dve hiljade i sendvič, a neko za Beograd na vodi. Ne družim se sa onima koji ćute, pa i ne znam kako to izgleda na slavama i soareima kritikovati vlast, prenemagati se na postupke te iste vlasti, sve vreme mirno sedeti u raznim komisijama i odborima, a sebe u sebi knjižiti kao moralno ispravno biće. Kako mogu da bez ikake reakcije svakodnevno slušaju neprimerene izjave predsednika? Poslednji skandal je njegovo obraćanje građanima povodom pogibije devojčice Danke Ilić. Sramota! Ponaša se kao portparol MUP-a. Koristi tragediju deteta za vlastitu promociju. Baš u svakoj čorbi mora biti mirođija. Ni smrt deteta ne može da prođe bez njegovog pojavljivanja na ekranima.

Šta je za vas ono najstrašnije i najtragičnije što živimo u „Srbiji koja ne sme da stane“?

– Otkako su pre dvanaest godina došli na vlast, Srbija ne stoji, već se galopom kreće unazad. Ova vlast opstaje zahvaljujući propagandi i bedi. Uspeli su da upropaste sve čega su se dohvatili. Toga nema ni u stripovima Alan Forda da vlasnik pečenjare bude prvi čovek EPS-a, i da nakon niza havarija i štete koja se meri u milionima evra, bude „kažnjen“ tako što će neko vreme biti kadar na raspolaganju. Umesto da završi u zatvoru, predsednik – koji ga je na to mesto i postavio – drugarski mu se obraća: „Ja mislim da do Nove godine ti to stabilizuješ, a onda Mićo, nešto drugo da radiš“. Ništa Mićo ne može da stabilizuje, može samo da upropaštava. Najbolji je kada ništa ne radi.

Ogromne su razmere zla koje su počinili i nesreća koje su izazvali razne Miće. I na to treba stalno podsećati. I na aferu helikopter, i na rušenje Savamale, i na pogibiju aleksinačkih rudara, i na ona dva nedostajuća minuta sa naplatne rampe Doljevac u kojem je vreme smrti Stanike Gligorijević… Mićo je maskota srpskog društva. I nije samorodan samo u politici, ima ga u sportu i umetnosti takođe. Jer, može se biti vrhunski sportista, svetski šampion (naravno da ne mislim na Đokovića), a biti nedostojan uloge prvog čoveka grada.

Vrhunac je arbitraža na temu ko može biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana. To je oprobani način skretanja pažnje sa skandala i pronevera. Ideja da se Titov grob izmesti iz Kuće cveća još je jedan mehanički zec kojeg će građani juriti dok lopovska elita bude čerupala trezor Expo-a 27 i nelegalno uvećavala kvadrate svojih hacijendi.

Gde je tu i odgovornost demokratske opozicije što ova duboko kriminalizovana vlast, ipak opstaje na tronu već dvanaest godina?

– Kritikovati opoziciju je već opšte mesto. I današnju Skupštinu, njen naprednjački deo, čine u velikom broju bivši opozicionari, što samo govori koliko je u Srbiji bedan i jevtin ljudski materijal. A pre nego što luzeri krenu da kritikuju opšte stanje neka se zapitaju šta su oni, svako ponaosob, učinili da nam bude bolje, da nas pomere sa dna Evrope. Šta su rizikovali, šta su svesno žrtvovali, čega su se odrekli? U čemu je njihov doprinos?

Uskoro nas očekuje ponavljanje izbora, ponavljanje „uvoza“ birača i krađa glasova, „plinsko svetlo“ i lobotomija putem državnih medija…Ili možda ipak imamo razloga za makar i mrvicu nekakvog optimizma?

– Uvoz birača se nastavlja, a razmere tog uvoza videli smo ne samo na izborima 17. decembra prošle godine, već se svakoga dana negde pojave novi sugrađani, svejedno da li se ti fantomi fiktivno prijave u trafostanici, u svratištu za decu, ili u kakvoj šupi sa kućnim brojem nula. Nemerljive su razmere straha naprednjaka koji se bore da ni za milimetar ne izgube svoju glasačku teritoriju, jer svesni su da kada krene urušavanje biće to cunami.

Njihove pljačke su bezočne, i niti se kriju, niti mogu da se sakriju. Trpeza Expo 27 je spremna. Otimačina kreće. Daj još ovaj put da se omastimo, pa da begamo. Mislim da je ključ u ljudima koji ne izlaze na izbore, i zato nemam razumevanja za one koji na dan glasanja ostanu kod kuće, i čekaju da neko drugi obavi smenu vlasti. Prema takvima osećam samo prezir.

Literatura stvara novi život

Ako je svaki roman sažeto vreme, i ako su svi vaši romani, kako ste izjavili, nastali iz vašeg ličnog doživljaja, o čemu govorite u „Bečkom romanu“ koji još nije objavljen?

– Nije to jedan na jedan. Literatura niti prepisuje, niti prepričava život, već ga nanovo stvara. Na neki način nastavljam priču porodice emigranata koja je napustila Beograd 90-ih godina prošlog veka i otišla u Beč. To je bila tema mog romana Severni zid. Trideset godina kasnije nalazimo te iste junake u jednom drugačijem miljeu. Svet se za tri decenije uveliko promenio. Zatičemo ih u danima kada kovid 19 hara svetom. Ali, virus je samo okidač drame u kojoj će se naći glavna tri lika „Bečkog romana“.

Odlomak iz „Bečkog romana“

„Hodajući tog ranog jutra obalom Dunavskog kanala, Olga je poželela da se zaustavi u vremenu prošlom. Ostati zauvek tamo, kao da bi to bio način da se izbegne sve loše, svi nemili događaji koji će uslediti u budućnosti, koji su se zapravo već dogodili, pa i Pavlovo hapšenje, čitava ta intriga u kojoj se našao, u koju je upao. A sve je bilo upisano mnogo ranije. Zapravo početak ne postoji u okviru pojedinačnog života. Postoji samo kraj. Dok je živela u Beču odlazak na Dunavski kanal bio je pokušaj da hodajući skupi snagu za pogled unapred.

U trenucima pomračenja, gubljenja nade, mučnih prebiranja po onome što je saldo njenog života, u prvim najavama kriza u braku s Andrejem, kada je odbijala da se suoči sa očiglednim činjenicama da u njihovoj vezi nešto suštinski ne funkcioniše, pogled u vodu ispunio bi je snagom i spokojem. Voda je bila njena crkva. Hodajući pustim obalama dosegnula bi za trenutak onu željenu vibraciju, bez koje nema pristupa sebi. Porazi tada više ne bi bili porazi, već neminovnosti na putu spoznaje. Suočiti se sa sobom, ogoliti se, ne odustajati, hodati, hodati…

Kao što je hodala one jeseni kada je oko nje čitav svet tonuo. Povratkom u Beograd zamenila je svetilište. Umesto kanala, bio je Dunav lično. Šetala je obalom Ušća Save u Dunav, i pored zimovnika rashodovanih brodova, stizala na Zemunski kej. U mislima bi se u nekoliko trenutaka prenela uzvodno sve do Beča, i Dunavskog kanala. Do Mosta mira“…