INTERVJU Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Dragan Velikić: Navika guši svaku pobunu

Taj obrt se dogodio sa „Bečkim romanom„.

“Ono što je bila tabloidna istina, sudska istina, pada u vodu jer ako je jedno književno delo književno uspelo i dovoljno sugestivno, onda to delo ostaje jedina istina o tom događaju.“

Da, podsetimo, „Bečki roman“ se temelji na traumi iz stvarnog života koju je pre nekoliko godina doživela porodica Dragana Velikića kada je njegov sin lažno optužen da je pokušao da otruje svoje kolege doktore, a nastavila se linčem u pojedinim domaćim medijima koji se nisu osvrnuli na pojam presumpcije nevinosti, a očito ih je još manje zanimalo da dovrše “priču” i da se, ne daj bože, izvine pre svega nevinoj žrtvi jednog nezamislivog kafkijanskog procesa u koju je dospela.

“Bečki roman” se srećom ne bavi domaćim medijima mada smo se u intervjuu, pored ostalih, dotakli i te teme.

 „Ne treba da strahujemo kada nas nešto povuče nazad. Strela posle toga uvek poleti”, napisali ste na početku knjige. Zašto?

– To je indijanska izreka, pamtim je od detinjstva, bio sam opsednut Indijancima. Kad sam počeo da pišem roman, rečenica mi se bukvalno sama od sebe nametnula kao moto, jer u tom trenutku niti sam sasvim razumeo njeno značenje, niti sam verovao u njega. To su ta neka čudna stanja, kad nam se stvari kazuju bez racionalnog ili logičnog objašnjenja. Kad se slučaj o kojem pišem završio, kad sam ukucao „kraj“ ispod teksta, pokazalo se da moto savršeno odgovara.

„Bečki roman“ temelji se na traumi koju je iskuslila vaša porodica, kada je vaš sin lažno optužen za trovanje kolega i uhođenje. Sada, kada se knjiga čita, hvali i dobija pozitivne kritike, možete li da sagledate da li vas je pretvaranje tog užasa u literaturu izmenilo kao čoveka i kao pisca, i, ako jeste, na koji način?

– Sam događaj me je vrlo izmenio kao čoveka, a samim tim i kao pisca. Samo pisanje ne znam koliko me je izmenilo, ali znam da mi je omogućilo da sagledam kontekst, širu sliku, da povežem uzroke i posledice, što je upotpunilo moj odnos prema onome što se zbilo. Sad moram da ponovim nešto što sam već rekao, da stvaranje literature po stvarnom događaju ne može i ne sme da se svede na puko prepisivanje života. Događaj je polazište, likovi takođe. U ovom slučaju čak nisu ni svi likovi preuzeti iz stvarnosti. Ali tekst ima svoje zakonitosti kojima vodi u neke neplanirane dimenzije, po sopstvenoj logici, i širi fokus.

Kako je izgledao sam proces pisanja, budući da niste imali nameru da pišete ovaj roman, koji su bili najveći izazovi u tom smislu?

– Najveći zadatak je bio postaviti se u poziciju objektivnog pripovedača. Po onome što sam vam upravo rekao, to je išlo samo od sebe, to je tekst odradio. Ja sam veći deo svoga života pisac, i ne mogu nego kao pisac da delujem kad sednem za tastaturu. Ne bih umeo da opišem kako taj proces izgleda, jer to se desi samo od sebe. Ali postojao je izazov sa kojim sam se borio, a to je da ne podlegnem jeziku, tonu i intonaciji onih silnih pravnih spisa koje sam sve vreme iščitavao, pa da roman ne pretvorim u sudski izveštaj.

Junake „Bečkog romana“ niste morali da izmišljate, sa njima smo se susreli još u romanu „Severni zid“ u kome uoči raspada zemlje jedna porodica emigrira u Beč. Nalazite li refleksiju onoga što živimo sada i ovde u krugu koji opisuju Andrej, Olga i, pre svega, Pavle 30 godina kasnije kada njega usred psihoze izazvane pandemijom korona virusa lažno optuže i sprovedu u zatvor?

– Da, likovi su preuzeti iz „Severnog zida“, i samim tim su bili odmaknuti od životnih uzora, što je takođe bilo dobro za pisanje. Da li može da se nazre budućnost koja će se desiti? Nisam čitao „Severni zid“ odavno, sad bi stvarno bilo zanimljivo proći kroz njega tražeći bilo kakve naznake budućih događaja. Olga je izvesno bila nezadovoljna i nije srasla sa Bečom ni tada. Već je živela neki svoj, unutrašnji život koji nije delila sa Andrejem. Raskol je mogao da se nasluti. Ja tu imam i drugi izbeglički par, to su Džojs i Nora u Puli. Pa niko, sem Andreja verovatno, tu nije bio presrećan zbog svog novog mesta boravka, nisam nimalo glorifikovao odlaske. Ali, ko je tada mogao da nasluti u kom će se pravcu svet kretati posle 30 godina? Ni moji likovi, a ni ja, to je sigurno.

Jedan od najupečatljivijih nivoa romana je dinamika porodičnih odnosa, pogotovo kada se pod tepih guraju problemi, u ovom slučaju je to seksualna orijentacija sina Pavla. Roditelji se na različite načine nose sa tim da se ta tema ne otvori ne samo da bi sačuvali svoj komfor nego i da ne bi remetili intimu sina, iako on žudi da nešto od nje podeli s najbližima. Izgleda da je ipak najgore ćutati.

– To sigurno. Nadam se da sam to markirao toliko jako da je nemoguće prenebregnuti. I nije važno je li to seksualna orijentacija, ili bilo šta drugo. Znate, u javnom diskursu su prisutne izrazito problematične porodice, dakle one u kojima ima nasilja, uglavnom nad ženama i decom. Ali jednako su opasne posledice po decu koja izlaze iz funkcionalnih porodica, gde je naizgled sve u redu. Niko nikoga ne tuče, ne siluje, nema svađa koje potresaju susedstvo. Tamo se ćuti, opstaje u nekim sličicama, nametnutim okvirima u kojima ljudi osude sebe na samoću. Bilo deca ili roditelji. I to je takođe pogubno. Radikalni sukobi imaju više šanse da se okončaju, ali mirni životi u ćutanju i samoći su posebno opasni jer navika guta svaku pobunu. Potreban je okidač da se stvari preokrenu.

Roman pokreće mnogo pitanja u vezi sa roditeljstvom, pogotovo kada je reč o brizi prema detetu. Koliko je teško pronaći pravu meru u tome, kada zaštitnički odnos postaje zatvor za dete i mislite li da bi vaša knjiga mogla da pomogne roditeljima da izbegnu neke od uobičajenih zamki s kojima se suočavaju, da li vam je to važno?

– Živa umetnost, bilo da je to književnost, film ili pozorište, pokreće pitanja, važna pitanja, bilo lična ili društvena, životna. Mislim da to jeste njena misija. Da li će se neko zamisliti nad sobom i svojim postupcima posle čitanja „Bečkog romana“, pa ja se nadam da hoće. Znate, mi se uvek ispovedamo pišući, bilo svesno ili nesvesno. Onda se neki ljudi prepoznaju u tome. A šta će raditi posle tog prepoznavanja, pa na njima je. Ne doživljavam sebe kao prosvetitelja, niti pišem sa tim ciljem, ali bilo bi mi drago da knjiga odradi i taj deo.

Zavet ćutanja, nesuočavanje s prošlošću, sve dok kosturi ne počnu da ispadaju iz ormara, u „Bečkom romanu“ ste sagledali iz različitih uglova. Pretpostavljam da su mnogi čitaoci bili zaprepašćeni nakaradnostima pravosudnog sistema u Austriji, pa i koliko mogu biti konzervativni u smislu osnovnih ljudskih prava. Zašto je to tako, da li ste došli do nekih uvida s tim u vezi?

– Posle Drugog svetskog rata, u Austriji je etabliran lažni mit da je ta zemlja bila prva porobljena u Evropi, kao da za Anšlus – pripajanje Trećem Rajhu – nije na referendumu 10. aprila 1938. godine glasalo 99,75 odsto građana. U Austriji, posebno u Beču, funkcioniše specifična vrsta diskretne kolektivne histerije i rasizma. Taj fenomen se naslućuje u „Bečkom romanu“. Tako da Austrija ima svojih specifičnosti, ali verujem da tih pravnih nakaradnosti, kako kažete, svuda ima. Ono što je posebna mrlja austrijskog sistema je da tužilaštvo bez ikakve dileme podiže optužnicu, jer u slučaju da se tuženi proglasi nevinim, država nije dužna da mu refundira troškove privatnog advokata. Koji su po pravilu ogromni. To je tamo zakonom uređeno, i znači da državu Austriju ishitreni potezi tužioca ništa ne koštaju, pa im se može da se igraju koliko hoće. Ponekad i iživljavaju. Ne mogu da tvrdim za sve zemlje, ali za većinu evropskih zemalja znam, posebno za Ameriku, odštete u ovakvim slučajevima, kakav je zadesio Pavla, ogromne su.

 Na početku knjige citirate “Dunav” Klaudia Magrisa koji spominje grafiku iz 19. veka iz Muzeja u Lincu s idiličnim prizorom Mathauzena i parobrodom na reci iz kojeg se uzdiže nit dima. Da li ste ovim detaljem želeli da skrenete pažnju na nikada do kraja sprovedenu denacifikaciju u Austriji, i da i to možda ima odjeke u kulturrasizmu čija je žrtva, na neki način, možda i vaš junak Pavle?

– Nisam ja pisao samo o Austriji. Da je tako, roman nas se ne bi ticao ovde, niti bilo gde drugde. Pisao sam o čuvenoj, pogubnoj malograđanštini, a nje ima svuda. Ima je mnogo i u današnjoj Srbiji. Koju odlikuje ćutanje kad ti se u susedstvu dešava zlo. Zatvaranje očiju pred nepravdom. Naravno da je Mathauzen simbol svih pogubnih ćutanja. Idilična slika, brodić koji plovi rekom, dim se izvija iz dimnjaka, na mestu gde će stotine hiljada života završiti u dimu. Nisu li to naši životi? Evo, Gaza i Ukrajina gore, tu pored nas, a mi svi nastavljamo kao da nas se to uopšte ne tiče.

Kada se ljudi, kao junaci vašeg romana, nađu u tako strašnoj situaciji saznaju i ko su im prijatelji. Iako je roman autofikcija, izuzev sudskih spisa za koje ste rekli da su fakti u romanu, pominjete i pismo podrške pisca Miljenka Jergovića ocu Andreju. Da li je to više zahvalnost retkima ili pre gorko sećanje na odsustvo podrške koju ste očekivali?

– A ne, imali smo podršku sve vreme i sa svih strana, toga zaista nije nedostajalo. Sa izuzetkom većine medija, neću reći tabloida, jer tabloidno su reagovali i oni takozvani ozbiljni. Jedini koji se nisu pridružili tom sramnom horu, od dnevnih listova, bili su Danas, Politika i Novosti. Ali o tome nema smisla ni govoriti, s obzirom da mediji danas žive od gadosti. Umesto da se bave širenjem informacija, bave se, i to sa slašću, širenjem mržnje i ogovaranjem. Tu je drugi problem, evo da vidimo da nije samo austrijsko zakonodavstvo na tapetu. Dakle, praktično je nemoguće tužiti medije za klevetu, jer je stvar tako tehnički uređena da bi se suđenjima samo multiplikovala njihova mogućnost da ponavljaju istu priču. A treba i mnogo novca, i mnogo vremena, a i mnogo živaca za tako nešto. Uz to, svako pojavljivanje na sudu bila bi prilika za fotografisanje i ponavljanje priče. Oni stoje tamo i čekaju da slikaju, tačno znaju kada je koje suđenje zakazano. A znamo i kako rade naši sudovi, koliko bi sve to u nedogled moglo da traje. No, to je druga priča, smatrao sam da o ovome treba da počne da se govori i da se nešto promeni. Što se tiče podrške, rekao sam, nema ko me nije zvao da me osnaži. A citiranje Jergovićevog pisma, pa to je, tako, jedna književna igrica. I Daše Drndić, i Zvonka Makovića, i Andreasa Pitlera u ulozi advokata. Nema tu nekog dubljeg značenja. Bar svesno.

Kakva iskustva nosite iz susreta sa čitaocima i postoji li neki komentar na roman koji vama posebno znači?

– Otkako je početkom septembra objavljen „Bečki roman“, skoro svakodnevno mi stižu poruke sa utiscimna nepoznatih osoba. Bilo je i odličnih prikaza. Knjiga je zaživela, krenula u neki svoj život. Pre neki dan mi je stigla poruka sa nepoznatog broja potpisana sa Petar. Citiram: „Postoje knjige, filmovi, muzika za koje znate da će vam i kad prođe mnogo vremena iznova zbog nečega biti važne. ‘Bečki roman’ je jedna takva knjiga.“
Eto, ta mi poruka mnogo znači.

Da li biste voleli da vidite ekranizaciju „Bečkog romana“. Ako da i ako ne, zašto?
– Nisam razmišljao o tome, ali zašto da ne. Naravno, zavisi ko bi to radio. Ne bih pristao na neku jeftinu propagandu bilo koje vrste.