INTERVJU Dragiša Bojović: Potrebna je svest o Svetom Savi kao integralnoj ličnosti

Ova studija biće i priručnik za novi istoimeni predmet na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Je li paradoks da Sveti Sava tek sad, prvi put u istoriji srpskih univerziteta, dobija poseban nastavni predmet?

– I paradoks i odraz stanja u nauci i prosveti. Na drugoj strani, Sveti Sava je imao posebno mestu u srpskoj filologiji u okviru predmeta Srednjovekovna književnost, odnosno Stara srpska književnost.

Od vremena profesora Svetislava Vulovića i Pavla Popovića do danas on je bio jedan od onih pisaca sa čijim delom su se upoznavali studenti. Imajući u vidu značaj dela Svetog Save, smatrao sam da on, pored postojećeg mesta, zaslužuje i poseban predmet.

Tako je na studijskom programu Srbistike na niškom Filozofskom fakultetu i akreditovan predmet Sveti Sava u srpskoj književnosti i kulturi.

Vaša knjiga ima ambiciju da čitaocima predstavi nepoznatog Svetog Savu?

– Još je Vladimir Vujić govorio o menjanju lika Svetog Save kroz istoriju, odnosno o različitim vidovima njegove recepcije, tako da su se crte tog lika kretale od nacionalnih do baroknih.

Njegov lik je najviše karikiran kroz predstavu humanističkog prosvetitelja. Čak i to je bivalo samo u jednom danu tokom školske godine, a onda se i takav njegov lik gubio iz svesti učenika i studenata.

Nama je potrebna svest o Svetom Savi kao integralnoj ličnosti, onako kako su ga videli upravo V. Vujić, Grigorije Božović, Božidar Kovačević, Svetozar Radojčić, Dimitrije Bogdanović. Dakle, ništa mu ne smemo oduzeti niti dodavati.

Ako želimo da ga upoznamo takvog, ne možemo se oslanjati na biografije Stanoja Stanojevića i Miloša Crnjanskog, već na hagiografiju njegovog učenika Domentijana. Ali, Domentijana nema u srednjoškolskim nastavnim programima.

Naslov jedne od tema u knjizi je „Zašto je plakao Sveti Sava“? Iako je njen kontekst u okviru svetiteljevog života, naslov podseća na tvrdnje pojedinih srpskih vladika da Sv. Sava zbog današnjih Srba „kleči i gorke suze roni pred prestolom Tvorca“. Koliko se srpski narod i Crkva danas drže njegovog zaveštanja?

– Izvori iz njegovog vremena svedoče da je on tada plakao i zbog pojedinih pojava koje su aktuelne i danas, a to su ljudske nevolje poput muželoštva (homoseksualizma). Dominantan Savin plač je ipak plač duhovnog karaktera.

U 12. veku on je progovorio jezikom Nikolaja i Justina i zaplakao njihovim plačem. To znači da se vapaj Sv. Save čuje u svakom vremenu, kao izraz bola za otačastvom, u krajnjem slučaju izraz njegove ljubavi prema otadžbini kao „novom Izrailju“.

U ovom veku potrebni su još snažniji glasovi, jer ovo je vek filozofije širokog puta, dok će prethodni, bez obzira na sve izazove i razaranje nacionalnog identiteta, ipak ostati upamćen kao vek teologije podviga.

Kad je reč o zaveštanju Sv. Save, nisam siguran koliko je ono uopšte poznato Srbima, a posebno je pitanje koliko je poznato kliricima, jer se Sava i Domentijan, kao glavni izvori za poznavanje tog zaveštanja, ne izučavaju tamo gde se ti klirici školuju. Ne mislim na srednje škole. Stičem utisak da Sveti Sava najčešće služi kao neka vrsta poštapalice umesto da se sledi njegov primer i učenje.

Je li, kako tvrde pojedini intelektualni krugovi, „20. vek počeo da razara i sam temelj srpske kulture i nacije“?

– Pitanje je izuzetno kompleksno. Pre svega tu pojavu treba vezati za snažnu pojavu jugoslovenstva i jugoslovenske ideje.

Ono što se održalo u teškim uslovima turske vladavine i nikad nije ustuknulo pred represijom, u mirnodopskim okolnostima postaje žrtva te ideje od koje su mnogi profitirali, a Srbima je donelo razaranje kulture i nacionalnog identiteta.

Taj proces osnažen uplivom evropskog prosvetiteljstva uveo je srpsku kulturu u vode humanizma i oduzeo joj onu dimenziju kojom je živela od vremena Ćirila i Metodija i Svetoga Save.

Šta bi danas bila poruka Svetog Save?

– Decenija koju živimo donosi veliku dramu i njeno razrešenje. Istinu moramo tražiti izvan dominantnih matrica o istini. Blago onima koji u ovu dramu ulaze sa smirenjem. Iz te pozicije lakše je činiti ono što nam je već Sveti Sava ostavio u nasledstvo – ispunjenje onih zaveta, koji nas u ovom svetu čine sposobnim da uvek svedočimo istinu bez obzira na sve izazove koje to svedočenje donosi.

Sa izuzetkom patrijarhovog nedavnog učešća u završnici epizode „barikade na severu KiM“ i njegovih susreta sa predsednikom Srbije, da li SPC u celini dugo i neprirodno ćuti o zbivanjima na Kosovu i Metohiji i političkom rešavanju ovog problema?

– Kad je reč o odnosu SPC prema Kosovu i Metohiji, smatrao sam ohrabrujućim patrijarhove reči na ustoličenju u Sabornom hramu u Beogradu, 18. februara 2021, u kojima je istaknuto da će najveća briga novoizabranog patrijarha i naše crkve upravo biti KiM.

Od tog vremena problemi u srpskoj južnoj pokrajini postajali su sve veći, a ove reči su postajale sve manje vidljive. Ne potcenjujem nimalo složenost problema i ograničenost uticaja Crkve na njegovo rešavanje. Ipak stičem utisak da nema više onih glasova u Saboru, koji su ranije snažno ukazivali na potrebu brige za naš narod i svetinje. Verovatno je to uzrokovano i upokojenjem onih arhijereja koji su o Kosovu, neću reći najviše brinuli, već najčešće izražavali svoj stav.

Čiji glas danas čujemo? Pored patrijarha, čija je to najveća briga, samo povremeno mitropolita crnogorsko-primorskog. Kao da se dogodio neki zamor. Ili je možda osetna promena sastava Sabora, gde se nalazi dosta mlađih arhijereja, dovela do „blage nezainteresovanosti“ za našu najveću brigu. Bez obzira na sve, smatram da se ključ odbrane KiM nalazi u Patrijaršiji.

Rođeni ste u Ibarskom Kolašinu, često odlazite na KiM. Šta vas najviše brine na terenu i o čemu bi trebalo da vode računa oni koji su prisvojili pravo da odlučuju o sudbini i statusu KiM?

– Kosovo i Metohija ne žive više svojim životom već apokaliptičnim biblijskim prizorima, koji čekaju pojavu proroka Jeremije. Početkom 20. veka Grigorije Božović rekao je da je Njegoš naš najveći za Kosovom Jeremija.

Bio je potreban nepun vek da nas jedna politika i civilizacija, koju smo branili od turske invazije, dovedu u poziciju da iznova tražimo svoje pesnike proroke, ali i one koji će hrabro svedočiti o licemerju zapadnoevropskih zemalja. I sam sam bio svedok letos, o Svetom Iliji, u mojim Banjama – tamo je administrativni prelaz Brnjak – da rat nije završen 1999, niti je tada počeo već mnogo ranije. Ili možda na raspetom Kosovu neprestano traje?

Šta je tih nekoliko mojih dramatičnih dana prema svakodnevnoj drami srpskog čoveka? Upravo me brine ta iscrpljenost mojih Kolašinaca, ali i svih drugih, nad kojima su opasnost i strah od terora svakodnevni.

Kad je reč o uzurpiranom pravu odlučivanja o sudbini i statusu južne srpske pokrajine, moju poruku teško da oni mogu razumeti. Postoje u svemu tome neke zakonitosti i procesi koji ne zavise od njih, nisu deo svetske pozornice, već nastaju i razrešavaju se u okolnostima koje su malo razumljive gordom čoveku.

Promenila su se i vremena. Nekad su kukavice kukale zbog Kosova, sad kukaju zbog sebe.