INTERVJU Dragoljub Mićko Ljubičić i Vojislav Voja Žanetić : Berlinski zid ovde još nije pao, pali smo samo mi

Peca Popović je primetio i da će se ko pročita ovu knjigu diviti sebi što je ostao normalan. Ako jeste, jer onu čuvenu – “šta smo sve preživeli, dobro smo normalni” ne treba više uzimati zdravo za gotovo.

Sa željom da nam ne bude više “Danas nam je divno, dno laku noć i prijatno” pitali smo Ljubičića i Žanetića o počecima njihove saradnje, o vremenu Indeksovog pozorišta, pa da uporede to doba sa ovim danas, o upravo završenoj predizbornoj kampanji, sloganima ili što bi LJubičić rekao “slaganima“…

Kako biste opisali vašu dugogodišnju saradnju osim što je evidentno da je ona plodonosna – kako je do nje došlo, kako ste, što bi mladi rekli, “kliknuli”?

VOJA: Mićko i ja smo prvi susret imali na snimanju ”Indeksovog radio pozorišta”. On je bio novi glumac, ja sam bio kourednik, zajedno sa Sašom Kovačevićem. Snimali smo jednu od naših zauvek najčuvenijih radio-predstava, tekst Duška Radulovića: „Boj za Kosovo”. Saradnju smo započeli u „Indeksovom radio pozorištu“, a prvi zajednički tekst iz ove knjige koji smo pisali bila je predstava namenjena nastupima “uživo” – “Istočno od Rajha”.

MIĆKO: Došavši u „Indeksovo radio pozorište“ 1983. godine, nisam imao ambiciju da se bavim pisanjem tekstova, već samo da budem ispred mikrofona. Međutim, jednog petka uveče me Voja pozvao da zajedno napišemo tekst koji se snima u subotu ujutru, jer se tada isključivo tako radilo, a da bi emisija bila što aktuelnija. I naravno da sam pristao. Bilo je to zanimljivo, iako iznurujuće iskustvo, jer sam posle celonoćnog pisanja u 8 ujutru morao i da glumim u tome. Ipak, rado sam prihvatio i narednih nekoliko poziva. Nekoliko godina kasnije je usledio izazov zajedničkog pisanja za scenu, što je sasvim drugačije iskustvo.

Većinu knjige čine tekstovi pisani za Indeksovo pozorište. Kako s ove vremenske distance, iz pozicije “Danas nam je divno dno”, gledate na kultne predstave s početka devedesetih kao što je “Istočno od Rajha”? Da li je u to doba bilo teže organizovati nastup, kako je vlast reagovala na vaš humor, kakva je bila publika?

VOJA: Na predstave iz devedesetih godina prošlog veka gledamo iz perspektive tridesetih godina ovog veka. Davno je, dakle, to bilo. Jedan od važnih razloga zašto ova knjiga, recimo, za mene postoji jeste to što uskoro neću moći ni da se setim šta smo pisali. Pa evo lepe prilike da ova knjiga to pokuša da spreči, kad je več izašla. Da se setim čemu su se ljudi smejali, a ta jedna te ista tema ponašanja politike u tranziciji traje i danas, s tim što je moguće da je od trajanja postala malo i tužna.

Ono čega se sećam iz tog doba jeste paradoks da smo tada mogli da igramo predstave ovakvog tipa, a sada je to nemoguće. Najnovija predstava, “Danas nam je divno dno”, otkazivana je zbog navodne zauzetosti sala, poplava na bini, a jednom smo čak bili i direktno pozvani da ne dolazimo. Zvuči neverovatno, ali fraza “povratak u devedesete” u našem slučaju znači povratak u više slobode no što je ima sada.

MIĆKO: Predstavu „Istočno od Rajha“ je možda i najzanimljivije analizirati u odnosu na „Danas nam je divno dno“, jer se u prvoj radilo o početku građanskog rata i užasu u koji smo tek ulazili, sukobljavanjem naroda i narodnosti koji su činili bivšu Jugoslaviju, paralelno sa nametnutim nasilnim suprotstavljanjem triju veroispovesti. A „Danas nam je divno dno“ i ono što se tu opisuje su posledice jednog drugog rata, specijalnog rata, koji vodi jedna država, Srbija, protiv svojih građana. Problem s reakcijama publike je što nam se ono tada događalo prvi put posle pedeset godina, a ovo što traje i dan-danas nas je na neki volšeban način anesteziralo, možda i zato što se taj specijalni rat ne vodi konvencionalnim oružjem, nego na niz drugih perfidnih načina.

Mićko: Kad mi skoči Šešelj u krvi

Možda da podelite neku anegdotu iz tog vremena s čitaocima Danasa?

VOJA: Meni najdraži događaj jeste kada je naš menadžer Raka Đokić tražio da napišemo predstavu koja može da stane u kombi, jer je prevoz scenografije skup. Kada nam je to rekao, nismo imali ni temu predstave, već smo je smišljali tako da to što smislimo može da stane u kombi. Tada sam, makar što se mene tiče, shvatio da pisanje, pre bilo čega drugog, mora da bude produkciono održivo. Tada sam, zapravo, naučio i da pišem.

MIĆKO: Igrali smo „Tamo daleko je sunce“ u nekom mestu u centralnoj Srbiji, ne sećam se gde tačno. Poglavica Slobinetu, koga sam igrao, imao je svoj alter ego, koji se pojavljivao samo kad mu „skoči Šešelj u krvi“. Tada je postajao Šešeljetu i divljao po sceni, vičući i plašeći sve okolo, otprilike kao i u realnom životu. U jednom trenutku je neko iz publike ustao i rezignirano počeo da viče: „J….e vam Šešelj mater! Videćete vi svi, kako će vam j….i mater Šešelj!“ Mi smo u momentu prekinuli predstavu, sva četvorica se okrenuli prema njemu i kao da smo se ranije dogovorili, svaki je iz svog lika ponešto, ali ne i vulgrano, doviknuo izgredniku. To ga je malo zbunilo, ali je ubrzo nastavio da se dere. Međutim, onda se publika podigla protiv njega i ubrzo su ga sami izbacili napolje, da im ne kvari predstavu. Od tog trenutka pa do kraja, u nekoliko navrata smo, improvizujući, jedan drugog opominjali da ne zaboravimo da pozovemo majke odmah po završetku predstave i da ih upozorimo da ne otvaraju vrata nikom težem od 140 kila.

Na promociji knjige “Danas nam je divno dno i drugi igrokazi”, Peca Popović, koji je za nju napisao i recenziju, primetio je da nije mala stvar da kao autorski tandem trajete skoro 40 godina i to u veoma turbulentnom periodu. Osim što ste nama pomogli da to vreme lakše preguramo uz smeh, da li je to bio način da i sami sebe mentalno sačuvate?

VOJA: Pretpostavljam da je zdravo imati posla na brodu dok brod tone. Ako ništa drugo, manje si histeričan kad završiš u vodi sa ostalima. Šalim se malo, a malo i ne. Trudili smo se da teške godine opišemo iz lakših uglova. Nama je to pomoglo tokom pisanja, a ako Peca kaže da je pomoglo i gledaocima, verujem mu i drago mi je da je tako.

MIĆKO: Sasvim sigurno smo tako uspeli da sačuvamo sopstveno mentalno zdravlje, bar donekle, jer je pitanje da li je to ovde tokom proteklih decenija uopšte bilo moguće. Alternative su bile a) poludeti, b) pobeći iz zemlje, c) poljubiti skute vlastima, postati deo njih i živeti srećno, bogato i bahato sve do kraja njihovog, odnosno našeg poslednjeg mandata. Pošto nam se, očigledno, nijedna od tih opcija nije dovoljno dopala, odlučili smo da ostanemo ono što jesmo i da nastavimo da se bavimo onim u čemu smo se već oprobali – humorom i satirom.

U predstavi “Danas nam je divno dno” je sedam arhetipskih likova, među kojima je i Supermen, odnosno, predsednik Vučić. Koliko je bilo izazovno sagledati njegov karakter i parodirati ga, imajući u vidu da je, kako ste i sami otprilike rekli, ovde sve teže uočiti granicu između metaforičnog i stvarnog?

VOJA: Sadašnji predsednik koji ima premijera bez autoriteta tada je bio premijer koji ima predsednika bez autoriteta. Mi smo ga prikazali kao ovdašnju verziju Supermena, spasioca koji je to više zbog sebe i izbornog rejtinga nego zbog onoga šta se ima spašavati. To je, uzgred, generalna osobina političara, valjda svuda u svetu, a kod nas nekako baš posebno. Mali narodi imaju potrebu za velikim spasiocima. I ta se nadrealnost nije menjala, niti će.

MIĆKO: Često pomislim da niko nije napravio veću parodiju samog sebe od samog Aleksandra Vučića. Nije se teško setiti beskrajnog niza njegovih populističko-političkih izjava za medije, bilo na vanrednim konferencijama za štampu, ili tokom na brzinu uzurpiranih termina na režimskim nacionalnim frekvencijama, radi direktnog obraćanja širokim narodnim masama, između dva horor segmenta „Zadruge“. Tu su i njegove direktne intervencije na terenu, kojima pokazuje ko je glavni baja i ko završava životne stvari telefonom. A tu su i negiranja bilo koje struke, pokazivanjem da je samo on bogomdan da svim „stručnjacima“ objasni kako da rade svoj posao. Nije, dakle, bilo neophodno mnogo izmišljati da bi se od toga napravila parodija. Maltene je bilo sasvim dovoljno biti hroničar tog samoparodiranja i, naravno, uobličiti to na način koji ističe ono karikaturalno u njegovom načinu bavljenja bilo kojom državnom funkcijom na kojoj je, ali i na kojoj nije.

Da li ste, prolazeći kroz obiman materijal koji ste dosad stvorili, došli do nekih opservacija u vezi sa našom društveno-političkom zbiljom, da li nam se neke situacije ponavljaju, umemo li da učimo iz iskustva?

VOJA: Meni se čini da smo mi sve vreme pravili hroniku padanja Berlinskog zida na ovom prostoru, koji kao što vidimo – još uvek nije pao. S obzirom da je pad jedan neprekidni proces koji progresira, tu iskustvo i pomaže i ne: padanje je isto, ali to pored čega i kroz šta se pada je uvek drugačije. Jedino što bismo mogli da naučimo jeste da je potrebno prestati padati, ali do tog zaključka se još nije došlo.

MIĆKO: Rekao bih da nam se društveno-politička istorija ponavlja upravo u onoj meri u kojoj ništa nismo uspeli u međuvremenu da naučimo iz sopstvenih grešaka. Uz jedan dodatak, da nam globalna geopolitička dešavanja govore da ni ostatak sveta nije umeo, ili nije hteo, da u većoj meri nešto nauči iz sopstvenih istorijskih grešaka.

Bavite se društveno-političkom satirom decenijama unazad. Izdvaja li aktuelnu vlast nešto u odnosu na ranije u smislu toga kako podnose šalu na sopstveni račun?

VOJA: Aktuelna vlast, a moguće je i svaka druga, ne podnosi ništa na svoj račun sem eventualno novca.

MIĆKO: Tokom devedesetih se dešavalo da se pojavljivanje nekog novog lika u našim predstavama tumači njegovom, ili njenom relevantnošću, pa je to možda nekome umelo i da prija. Danas više i nema nekih novih likova u političkom životu, valjda zato što se konačno iscrpeo sav preletački potencijal nekadašnjeg DS-a, tako da se i pitanje podnošenja šale na sopstveni račun svelo praktično na sujetu jednog jedinog čoveka.

Budući da smo u fotofinišu predizborne kampanje, kako biste je vi ocenili u odnosu na ranije viđene? Postoji li nešto novo što dosad nismo imali na “meniju”, da li je naprednjačka vlast u smislu političkog marketinga u nekom kontekstu napredovala?

VOJA: Ovo nije kampanja za izbore, već kampanja za referendum o popularnosti jedne osobe. I ta jedna te ista kampanja godinama traje, jer se taj referendum održava svaki put kada popularnost pokazuje znakove slabljenja. Tada je rejting potrebno podići jačom dozom kampanje, “izborne”. Izbori su, zapravo, samo blok reklama, koje prečesto prekidaju autoritarni film koji se sve vreme prikazuje. I dokle god se neko ne seti da traži prekid tog filma, a ne samo promenu glavnog glumca, gledaćemo isto. I na filmu i u reklamama.

MIĆKO: Kad su bili izbori na svim nivoima pre godinu i po dana, snimio sam i okačio na svoj YouTube kanal emisiju pod nazivom „PREDIZBORNA SMARALICA“, koja se bavila tzv. „predsedničkim izborima na svim nivoima“, jer je na svim nivoima i tada bio – Predsednik. Tu izvesni Hepimir Smarić intervjuiše predsedničke kandidate, ali samo one iz vladajuće stranke. NJih je četvorica i svi jako liče na Vučića, a razlikuju se samo po boji sakoa. E pa ovo sad nisu „predsednički izbori na svim nivoima“, nego „svi izbori na predsedničkom nivou“, što će reći da se Predsednik uvalio svakom lokalnom kandidatu na bilbord, prvenstveno zato da bi mu tako dao bar malo težine i važnosti, ali ništa manje i zato da bi dodatno agresivno promovisao samog sebe, podižući time parlamentarne i lokalne izbore na nekakav svoj lični, kultni nivo.

Kako vam se čini to što je predsednik Aleksandar Vučić, koji je ranije, moglo bi se reći, imao otpor ili zazirao od novih tehnologija, u ovoj kampanji odlučio da koristi društvenu mrežu TikTok kao novi komunikacijski kanal?

VOJA: Mislim da je predsednik i konačno i sa pravom našao medij koji u potpunosti odgovara političkim okolnostima. Mi smo, realno, jedna TikTok zemlja.

MIĆKO: Naučno objašnjenje bi moglo da glasi ovako: kad onaj nepogrešivi unutrašnji, političko-biološki časovnik počne sve uplašenije da otkucava tik-tak, onda se još uvek čvrsta, ali sad već i vidljivo drhtava ruka hvata za šta god stigne, pa i za TikTok.

Kako vidite slogane aktuelne vlasti “Srbija ne sme da stane” i “Snaga je u ljudima” spram stvarnosti koju živimo?

VOJA: Slogani su odlični, bili bi još bolji da su i za proizvod koji im odgovara.

MIĆKO: Kada smišljam neki slogan, trudim se da njim saopštim istinu, jer u suprotnom to ne bi bio slogan, nego slagan. A pošto u našem političkom životu saopštavanje istine odavno nije takmičarska disciplina, slogani se biraju prema tome kako na bilbordu ili ekranu idu uz fotošopiranu fotku.

Tu su i stari znanci, SPS, sa sloganom “Dačić premijer”, spot sa spektakularnim slikama sa centralne izborne konvencije, pa nekakvi konflikti sa SNS-om. Kako biste ocenili SPS u ovoj kampanji?

VOJA: Kontradiktorna je to kampanja. Teško je biti protivnik vlasti, ako si već u njoj i imaš nameru i dalje da budeš. Videćemo kakve će rezultate to da postigne, ovo je čudna zemlja, pitanje je kako podnosi čudne kampanje.

MIĆKO: Komšije SPS-a se kunu da iz njihovih stranačkih prostorija odavno nije dopirala takva tišina i nekakav mir, za razliku od komšija njihovog starijeg koalicionog partnera, koji se žale na dreku, buku i svađu koje čuju kroz zidove, uz zvuke gađanja komadima nameštaja. Izgleda da neko zna u kolikoj meri će biti neophodan, pa ga to čini mirnim, a neko zna to isto, pa ga to čini malčice nervoznim.

Važno je da se ljudi ohrabre, da izađu na izbore i glasaju jer nisu svi isti. Šta biste im vi u tom smislu poručili?

VOJA: Poručio bih im da obrate pažnju na specifičnosti D’Ontovog sistema brojanja glasova. U tom sistemu naš glas može da ode i onome kome ne želimo da pripada, ako taj glas ostane ispod cenzusa. A što više ljudi izađe, veći je i prag za cenzus.

MIĆKO: Svima onima koji su ove godine bar jednom osetili duboku ličnu i nacionalnu tugu, sramotu, nemoć, jad, bol, nepravdu, beznađe, poniženost, uvređenost i snažnu želju da odu odavde, predložio bih im da umesto odlaska odavde odu 17. decembra do glasačkih mesta i glasaju iz sve svoje preostale snage.

 I, šta mislite, kada bi mogla da postane pase vaša pesma “Danas nam je divno dno”?

VOJA: Kada svakakva dna prestanu da budu na vrhu svega.

MIĆKO: Ovakvim tempom poniranja čitavog društva, uskoro bi to mogla da bude vedra pesmica koja nas nostalgično podseća na neka „stara, dobra vremena“.

Pristojni za promociju nepristojnosti

* Posle ProGlasa, predsednik Vučić je najavio a potom i predstavio knjigu sa spiskom od 2.100 pristojnih i kulturnih ljudi. Kako ocenjujete ovaj njegov potez, kao i tu knjigu?

VOJA: Spiskovi ove vrste predstavljaju, u stvari, spisak stanara ideoloških zgrada u kojima potpisani zajedno stanuju. Za moje shvatanje te problematike, zgrada sa 2.100 stanara je nepotrebno prenaseljena, posebno imajući u vidu stanje temelja na kojima stoji.

MIĆKO: Svaka čast Pronalazaču koji je uspeo da pronađe tih 2.100 pristojnih i kulturnih pojedinaca, spremnih da bezrezervno podrže politiku koja već toliko godina promoviše isključivo nepristojnost i nekulturu.