INTERVJU Dušan Kovačević: Moramo kolektivno da se lečimo, da shvatimo gde smo stigli

– Gledao sam ovu predstavu sa posebnim osećanjem tragičnosti svega ovoga što nam se događalo poslednje dve nedelje, jer je „Urnebesna tragedija“ u suštini priča o odrastanju jednog dečaka u familiji koja nije baš kako treba. I tad kad sam je pisao imao sam taj osećaj da je porodica epicentar našeg sveta, a danas je to osećanje još ubedljiviji. Zasta mislim da u kakvoj porodici odrastete, takav ćete biti čovek – kaže za Danas Dušan Kovačević, koji je bio u publici na premijernom izvođenju predstave u Narodnom pozorištu 15. maja.

U vreme nastajanja ove priče, stanje na prostorima bivše Jugoslavije bilo je veoma neizvesno i održavalo se na mentalnu, socijalnu i svaku vrstu sigurnosti života u porodici, a ako nemate normalan život u porodici, kako ističe, vi ste tragičan čovek.

– Porodica može da ima dvojako značenje – kao naša porodica, familija u okviru kuće, a zemlja, društvo, država je naša velika porodica. I kada se u te porodice dese tragični događaji, a ovo je više od tragedije što se dogodilo u školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca, mate osećaj da ste izgubili nekog bliskog i jako dragog. U isto vreme, ako ste normalni, imate odgovornost što nekog niste sprečili da počini zlo, tako da je u meni i osećanje stalnog pitanja šta smo mogli da učinimo da se taj užas ne dogodi. Po stepenu tog osećanja tragičnosti ovo možda spada, rekao bih, u tri – četiri najtragičnija događaja u mom životu, računajuči tu i odlazak bližnjih, i sve one tragedije koje smo mi doživljavali, jer je ovde reč o deci – smatra Kovačević, dodajući da je rat najstrašnije zlo u istorij čovečanstva, da ljudi stradaju i ginu, ali da i u tragičnosti ima razlike.

– Kada se u, takozvanom, mirnodopskom dobu dogodi takav masakr i takav užas da dete pobije decu, svoje drugare u školi, onda se osećate poraženo. Imam mučninu u stomaku od kako sam čuo prve vesti koja ne prolazi. Kako dani odmiču taj znak pitanja da li smo nešto mogli da učinimo je sve veći, i mučnina je sve veća. Jer, nažalost, imao sam kontakt sa dve familije koje su izgubile decu, tako da je to dodatni užas.

U drami „Urnebesna komedija“ jedna krivo „nasađena“ porodica koja je i simbol našeg isto tako „iskrivljenog“ društvenog miljea, zabavljena je sopstvenim problemima, međusobnim okršajima, svađama, raspravama i podelama, i ne bavi se odrastanjem svog sina. Na naše pitanje koliko mi danas razmišljamo u porodici, u školi, u društvu, u javnom životu, u medijima kakve primere svojim postupcima dajemo deci, Kovačević kaže:

– Kad tako stepenujemo, osnovna ćelija našeg postojanja je porodica. Ne može niko da me ubedi da iz porodice u kojoj su ljudi vaspitavani da budu dobri, da je dobro najveća vrlina, da je empatija nešto što čovek mora da neguje, da je razvija i da je nikad nije dovoljno, može da krene neki užas, i da za taj užas sada optužimo neku veću instancu. Jer, u oba tragična slučaja koja su se desila kao nepojmljivi užasi, stoji činjenica da je u obe kuće bio arsenal oružja, kao da su neka vojna formacija. Jednostavno nije normalno da u kući bude naoružanja za jednu vojnu jedinicu – smatra Kovačević.

– Kako je to moguće, ko je dozvolio da neko registruje ili ne registruje toliko oružje? A znalo se da to oružje postoji, da dete od trinaest godina ide u streljanu i vežba, i da jako težak pištolj za pucanje savlada toliko da može sa petnaest metara da ubije čoveka. To je ipak porodica. I kad sada kažu da će država to da reši, ona će da reši jednim delom, akcijom vraćanja oružja koja je jedna od korisnijih, jer je do danas, po podacima, vraćeno oko petnaest hiljada, što pištolja, što drugog naoružanja, i skoro milion metaka!

Ako se do kraja akcije, kaže Kovačević, vrati pedeset odsto oružja iz kućnih „zaliha“, za Srbiju će to biti veliki uspeh, jer ono u raznim prilikama može da se zloupotrebi svakog trenutka.

– Stvarno sam u osećenju velikog ličnog poraza, ne znam to sebi da objasnim. Jesu moje drame u žanru komedije da bi to čudo koje živimo moglo da se gleda i da se trpi, ali, suština tih komada je, kao i u „Urnebesnoj tragediji“, politika i rasprava. Tu je priča o komunizmu i antikomunizmu, ali sa nepodnošljivom atmosferom u kojoj odrasta dečak od dvanaest godina. Na kraju, on izgubi identitet, jer ga u porodici slude do te mere da u poslednjoj sceni deset puta postavlja i ponavlja pitanje: ko sam ja. Jer, u njegovoj familiji mu kažu da on nije on nego da je usvojen. Taj dečak, Neven, tako sluđen, može sutra da napravi svašta. Mogao je ovaj komad da se završi i tako što taj dečak uzme jedan od onih pištolja koji se vucara po sceni i da pobije famliju. Jagoš Marković je napravio jako dobru predstavu, ja sam se nagledao svojih predstava u životu, ovo je bila jedna od boljih. Scenografija je fantastična,impresivna, glumci su maestralni, igrali su sa toliko energije, strasti i ubeđenja.

Unazad trideset godina i više, našoj javnosti se zvecka oružjem, svedoci smo ubistava na ulicama usred dana, krvavih obračuna kriminalaca, zločina nad ženama, sa najvišeg državnog vrha se govori o mašinama za mlevenje ljudskog mesa nadomak Beograda…

– Mislim da je ovo što se događalo kod nas poslednjih decenija posledica konstantnog rata ili pretnje ratom. Moramo kolektivno da se lečimo i kolektivno da preuzmemo odgovornost, i da niko pojednilčano ne može očekivati da će njegov problem da reši neka vlast. Sutra će se promeniti ljudi koji su danas na vlasti i doći će neki drugi, ja sam doživeo toliko tih promena i znam kako to izgleda. Samo komad „Urnebesna tragedija“ je „prošao“ kroz pet država i nekoliko vlasti. Pisan je u velikoj Jugoslaviji, pa je onda bila mala Jugoslavija, pa konfederacija, pa savez sa Crnom Gorom, pa Srbija. Ne pomeraš se s mesta, a živiš u drugim zemljama. Sve je to baš apsurdno, ali mi iz tog iskustva nismo dovoljno naučili. Međutim, ovo što se sada desilo je poslednji alarm i poslednja velika uzbuna koja se zove prizivanje pameti. Sada mora svako od nas pojedinačno da učini nešto za sebe, prvo da sebe dovede u red, pa počevši od sebe da onda ide u razgovor sa bližnjima, pa u kolektiv gde radi, među prijatelje s kojima se druži, da se malo reorganizujemo, da se saberemo, i da prevaziđemo te podele koje su sada postale ekstremne – kaže Kovačević, podsećajući da je još pre dvadeset godina napisao knjigu „Dvadeset srpskig podela“, i da ih je vrlo ozbiljno izučavao.

– Skoro ceo život sam se bavio politikom, jer sam imao sreće da 1968. upišem Filozofski fakultet. Sad zamislite, tad smo se jurili po ulicama, a ja sam te godine kad sam došao na studije u Beogradu znao samo dve ulice. Posledica te moje jurnjave je bila da 1969. izgubim studentski kredit od koga sam se izdržavao u Beogradu. I onda sam tri – četiri godine živeo od vazduha i od vode. Kasnije, kad su došle devedesete godine i kad smo se jurili po protestima, bar sam znao beogradske ulice. Moje sećanje je jako dugo, hvala Bogu, doživeo sam neke godine, većina mojih prijatelja nije. Većina je usled tog suicidnog života otišla na onaj svet ranije, ko je dočekao da doživi 70. godinu osećao se kao vrlo star čovek. I ako nas ne opameti ova tragedija sa našom decom, ako ne shvatimo da smo svi odgovorni, da sukobi i podele izazivaju nove sukobe i da moramo da budemo maksimalno tolerantni i da razgovaramo, nema nam pomoći.

Kako ističe Kovačević, pored svih problema koje imamo, počevši od ekonomskih, globalnih, rata u Ukrajini koji se prelama preko nas zbog nedefinisane politike šta ćemo da radimo i kako ćemo da se opredelimo, do činjenice da nam jedan deo kuće tinja na Kosovu, da je potpaljen, i da je samo pitanje da li će to neko da ugasi ili će taj plamen da zahvati celu kuću, stigli smo i do ove najstrašnije situacije.

– Živimo u stalnom stresu, ljudi su inače nesigurni i uplašeni generalno, a sada se plaše da svoju decu pošalju u školu. Znam iz familije koliki je sada njihov strah. A i deca su jako uplašena kad krenu u školu, jer više ne znaju s kim sede u klupi i s kim se druže na odmoru. Treba bi da budemo svesni koliko je sve to mučno, i da moramo kolektivno da se lečimo, da se reorganizujemo, saberemo, i da shvatimo gde smo stigli – ističe Dušan Kovačević.

Došli smo do same granice nelogičnosti i apsurda

Glavni junak „Urnebesne tragedije“, dečak Neven, izgubio je identitet, sluđen je, i više ne zna ko je. Na pitanje imamo li mi, starije generacije, odgovor ko smo danas, Kovačević kaže:

– Mi smo u potrazi za identitetom. Imamo toliko istorijskog iskustva i tako dobru učiteljicu kao što je istorija, ali to kao da nam nije dovoljno, često zanemarujemo te lekcije. I kad mi neko priča o politici, meni je od politike muka, jer su svi moji komadi politički. A i sve naše podele sam ozbiljno izučavao, bavio sam se njihovim uzrocima, posledicama i sve sam ih razvrstao. Balkan je periferija nekog sveta, na Balkan se vekovima gleda pežorativno, on služi za potkusurvanje velikih sila – kad ljudi treba da ratuju na jednoj strani, onda su sa ovima, i ratuju protiv onih. Zloupotreba naroda je oduvek bila velika, granice su se pomerale vekovima, tako da živimo u neuređenom visokorizičnom prostoru, i naravano, u sred toga dolaze naše čuvene podele, koje su sada, nažalost, opet eskalirale, i umnožavaju se kao zečevi – objašnjava Kovačević.

– I umesto da se prizovemo pameti, mi se raspamećujemo. To je cinično, apsurdno i ružno, ali se bojim da je delimično i tačno, jer smo došli do same granice nelogičnosti i apsurda. I to je ta, jedna od linija komada „Urnebesna tragedija“ koju smo pomenuli; u potrazi za izgubljenim identitetom. Druga linija je nasilje koje se trpi u porodici, a u nekoj pozadini je i poprilično tužna slika o sudbini jednog pozorišta koje se zbog nagomilanih problema, uglavnom socijalnih, gasi i pretvara u nešto što nema nikakve veze sa umetnošću – kaže Dušan Kovačević.