INTERVJU Dušan Kovačević: Stalno živimo ne običnu, nego raskošnu tragediju

Praizvedba jednog od najvažnijih i najuspešnijih Kovačevićevih komada i kod nas i u inostranstvu, sa njegovim rediteljskim potpisom bila je 1991. u Zvezdara teatru, i godinama se igrala na „kartu više“ sa Danilom Batom Stojkovićem koji je upamćen kao najbolji Vasilije ikada, a u ovom zvezdanom timu su bili i Milena Dravić, Dragan Nikolić, Ljiljana Dragutinović, Lazar Ristovski, Anica Dobra, Snežana Bogdanović…

Kako u razgovoru za Danas kaže Dušan Kovačević, on je „Urnebesnu tragediju“ napisao pre skoro trideset godina.

– Tada sam imao osećaj da je situacija u našem društvu potpuno tragična, u skoro svim oblastima života. Radi se o 1991. godini, i sećam se dobro kad smo nedelju dana pre premijere radili generalnu probu, da je to bio 9. mart. Prekinuli smo rad, jer smo bili obavešteni da je na Trgu republike sto hiljada ljudi, i otišli smo da vidimo šta se događa. Ekipa glumaca je bila, što bi se reklo, stvarno prva liga, na čelu sa Batom Stojkovićem i Milenom Dravić, uspeli smo da dođemo negde do Kluba književnika, dalje nismo mogli, tu je bio preprečen tenk i bila je kompletna blokada, a onda je počeo onaj užas u kojem je poginulo dvoje ljudi, tako da je priča o „Urnebesnoj tragediji“ simbolično imala svoj naziv. Kad je izašla premijera izgledalo je kao da je prepisan život, što delimično i jeste, jer je to jedna, kao što naslov kaže, ne obična, nego raskošna tragedija – seća se Kovačević.

Ona počinje u jednoj beogradskoj klinici za duševne bolesti, kada jedan od pacijenata odluči da se oženi, a upravnik klinike iznerviran nebrigom društva, pod izgovorom da idu na svadbu, izvodi sve bolesnike na ulicu. U slobodi, nenaviknuti na pravila igre društva „normalnih“, bolesnici izazivaju opšti haos…

– U tom komadu je isprepletano nekoliko sudbina, ono što je mene tada interesovalo je jedna vrlo čvrsta politička linija, i to je priča koja je kod nas večita. A početkom devedesetih godina, najbitnija rasprava koja se ovde u Srbiji vodila bila je između komunista i antikomunista. Većina nas koji smo bili protivnici tog rigidnog sistema mislila je da je došlo vreme da se oslobodimo njegovih stega i nečega što je bilo krajnje represivno, ne znajući tada da ulazimo u rat sa nesagledivim posledicama – seća se Kovačević.

– Mi sad o „Urnebesnoj tragediji“ pričamo 2023. godine, znači, skoro tri decenije kasnije, i opet smo u ratu. Ne direktnom, ali sa svim posledicama rata koji se vodi u Evropi. Ja pišem neke priče, sećanja na ljude koji su bitni za istoriju kulture Srbije, Evrope i sveta, to su imena koja su obeležila uglavnom istoriju filma, i mnoge od njih počinjem rečenicom danas je 150. ili 400. dan rata u Ukrajini, sve zavisi koji je datum, jer se on indirektno odnosi i na nas. Kao što vidimo, cela Evropa ima strašne posledice tog rata, za koji ne znamo, i ne možemo ni da slutimo, a svi se bojimo, u kom pravcu sve može da ode. I ta „Urnebesna tragedija“ je priča o politici, i priča o međuljudskim odnosima u okviru porodice – kaže pisac koji decenijama „prepisuje“ život, i koji je ispisao gotovo sve tragedije naših mentaliteta, režima, istorije, društva…

– Sa strašnim užasavanjem, ja sam u ovom komadu ispisao još jednu tradiciju, a to je nasilje nad ženama, i trpljenje žena da podnesu to nasilje, što je za mene uvek bilo znak pitanja. Bez obzira na sve moguće strahove, oduvek sam se pitao kako jedna žena može da pretrpi užase u vezi sa nekim ludakom, tako da su te dve teme, politika i nasilje, po meni osnova „Urnebesne tragedije“. U fonu, u pozadini, tu je i poprilično tužna slika o sudbini pozorišta koje se zbog nagomilanih problema, uglavnom socijalnih, gasi i pretvara u nešto što nema nikakve veze sa umetnošću, i te tri isprepletane priče su suština ove tragične komedije. Jagoš Marković je majstor komada koji u sebi poseduju veliku energiju, tako da se nadam da će iz „Urnebesne tragedije“ u prvi plan izvući ono zbog čega je i odlučio da je radi – kaže Kovačević.

Uz brojne nagrade i priznanja, njegova priča o duševnim bolesnicima odbeglim iz bolnice svih ovih godina neprestano doživljava nova rediteljska čitanja, igra se i na svim scenama nekadašnje Jugoslavije, i u inostranstvu, a na pitanje Danasa da li zna u kojim je teatrima sve izvođena, Kovačevič kaže:

– Ne znam pouzdano u koliko je pozorišta u ovih trideset godina odigrana, igra se na najrazličitijim scenama, a u mom osećaju je da je ta tema, na našu veliku žalost, neiscrpna. Taman kad pomislimo da smo rešili jedan problem ili da smo blizu rešenja, pojavljuju se novi. Mene bukvalno užasava rat i sve moguće njegove posledice, jer sam se ratovima u mojim komadima i u filmovima bavio celog života, i znam da su dva svetska rata imala duge uvode, i imala su jako dugu ekspoziciju – smatra Kovačević.

– Prvi svetski rat je počeo sa aneksijom Bosne i Hercegovine 1908. godine, posledice te aneksije i trpljenje srpskog stanovništva u okupiranoj zemlji doveli su do atentata u Sarajevu 1914, ali atentat nije uzrok rata. Rat je započeo te 1908, kad su u Beogradu bile velike demonstracije, i kad se tražilo da se krene u oslobođenje srpskog naroda u BiH. Te demonstrante je predvodio, i držao govor sa balkona Narodnog pozorišta Branislav Nušić. Znači, ništa se za skoro sto godina u samoj suštini nije promenilo. Svako se bori za svoju teritoriju, nekakav svoj prostor i interese, i današnja slika na Balkanu je skoro nepromenjena, a ono u šta sam ja ubeđen je da su ratovi koji su se vodli u bivšoj Jugoslaviji, kao i ovaj koji se sada vodi u Ukrajini, u stvari, nezavršeni Prvi i Drugi svetskli rat – objašnjava Kovačević, dodajući da ima jednu svoju teoriju koja je medicinski sigurno dosta tačna.

– Kad imate neku ranu na telu koju ne očistite i ne obradite kako treba, što bi rekli lekari, nego je previjete, ona se vremenom iskomplikuje, i jednog dana morate da amputirate to mesto gde se nalazi. I to se desilo – ističe akademik i pisac čija su dela osvajala nagrade na svetskim festivalima.

– Priče iz Drugog svetskog rata su bile zataškavane, ćutalo se, lagalo se, pričalo se da je nacizam bio strašna ideologija, ali ne baš tako strašna, zato što se u međuvremenu pojavilo hiljade pokreta koji su neonacistički. Ne može tako, ne mogu na taj način da se tretiraju užasi koji su se dogodili, jer će stići odgovor ljudi koji to ne podnose. Jedan moj rođak koji je bio u logoru u Dahauu, stalno je pričao da onome ko digne ruku u znak pozdrava Hitleru treba odseći ruku. Kad bi ga pitali zašto, govorio je da ga je sramota što ima ruku i što je sam sebi nije odsekao, jer je u logoru na smotri svako jutro morao da pozdravlja Hitlera. To je negde u genu, u kodu ostalo upisano, i sada je za mene lično svaka borba protiv nacizma legitimna i opravdana, jer to što je ova bolesna ideologija učinila u dvadesetom veku, jeste najveće zlo u celokupnoj istoriji čovečanstva. Ne može da se pređe preko toga i da se s lakoćom  kaže, pa dobro, dogodilo se, ali nije bilo baš tako užasno jer, naravno, imamo posledice toga – smatra Kovačević.

– Ovde su se, na prostoru bivše Jugoslavije, devedesetih godina tukli ustaše, četnici, partizani, i ne znam ko još, sa formacijama, čak i sa oznakama iz Drugog svetskog rata. Zato je komad „Urnebesna tragedija“ za mene definisanje i redefinisanje stanja u jednoj porodici koje može da se dogodi bilo gde, a pošto je dosta igran i u inostranstvu, on nije lokalna priča o identitetu nego o onome što čitamo da se događa širom sveta – ističe za Danas Dušan Kovačević, naš najznačajniji savremeni dramatičar, koji je i kao scenarista i reditelj potpisao remek dela ovdašnje kinemat0grafije, i svojim ostvarenjima obeležio filmsku i pozorišnu umetnost ovog prostora, ali i evropskog.

Glumačka i autorska ekipa predstave Jagoša Markovića

Nezaboravne Kovačevićeve junake u podeli Jagoša Markovića igraju Nikolina Friganović, Željko Erkić, Petar Vasiljević, Nela Mihailović, Aleksandar Vučković, Sandra Bugarski, Ljubiša Stevanović, a u glavnoj ulozi, u liku Vasilija, ovog puta gledaćemo Branka Vidakovića.

U autorskom timu predstave su i Molina Udovički Fotez, dramaturškinja, Matija Vučićević, scenograf, Bojana Nikitović, kostimografkinja, izbor muzike radi sam Jagoš Marković, dok je Ljiljana Mrkić Popović zadužena za scenski govor.

„Urnebesnu tragediju“ NP u Beogradu radi u koprodukciji sa Narodnom pozorištem Republike Srpske u Banjaluci, i to je, kako je najavljeno, prva konkretna realizacija sporazuma o saradnji, koji je potpisan 9. februara prošle godine.

Antologijski film Gorana Markovića

Četiri godine posle premijere u Zvezdara teatru, 1995, „Urnebesna tragedija“ doživela je filmsku verziju, u režiji Gorana Markovića, po scenariju Dušana Kovačevića, koja se ubraja u najbolja ostvarenja ovdašnje kinematografije. Ocenom kritičara, nalazi se u izboru 100 filmova svih vremena, koji su proglašeni kulturnom baštinom.

Marković je, baš kao i Kovačević u svojoj predstavi, napravio zlatnu glumačku podelu – Vasilija je i u filmu igrao Bata Stojković, a Milana Dragan Nikolić, Rajna je bila Olivera Marković, Violeta Sonja Savić, Kosta Rade Šerbedžija, a u ekipi su bili i Vojislav Voja Brajović koji je igrao doktora Ivana, Gordana Gadžić, Vesna Trivalić, Bogdan Diklić, Boro Stjepanović, Milica Mihajlović, Marko Baćović, Branislav Zeremski, Milo Miranović, Dragan Petrović…