INTERVJU, Dušan Rajić Dulait: Treba da postoji više prostora za crtanje, pošto se potreba za izražavanjem kod ljudi ne može ugasiti

DUK, jedan od najvećih festivala murala u ovom delu Evrope, nedavno je završen. Muralisti iz raznih krajeva sveta, od Indonezije, do Švedske i Nemačke, okupili su se u Čačku i oslikali više od 20 murala. Time su obogatili već postojeću “galeriju na otvorenom” koja je dostupna svim stanovnicima i posetiocima.

Jedna od onih koji je predstavio svoju umetnost u Čačku je i Dušan Rajić Dulait.

Dulait je autor velikog broja crteža, grafita, i murala pored kojih prolazimo svakog dana. Pored toga što dolazi iz kulture street arta, on je i školovani arhitekta. Popričali smo sa umetnikom o iskustvima iz Čačka, ali i street artu danas u Srbiji.

Dulait za Danas:

Za početak kaži nam nešto o tvom ovogodišnjim radu u Čačku na DUK festivali? Kako je nastajao mural, šta si njime želeo da kažeš?

Pre dve godine sam kao deo kolektiva Paint Kartel gostovao na DUK-u, kada smo oslikali mural sa ispisom Čačka. Veoma cenim sve što ekipa festivala radi, pa sam želeo i svojim samostalnim radom da se povežem sa lokalnom sredinom. Ideja mi je bila da oslikam mural sa kojim bi se meštani mogli povezati.

Motivi na muralu su lokalni, poput krajputaša – monolitnih spomenika. Bilo mi je zanimljivo da saznam nešto više o Čačku, da uklopim i kontekst prirode i istorijski kontekst. Oslikavanje murala je trajalo četiri i po dana, i bilo je pomalo izazovno zbog jakog sunca. Ipak, ovo mi je bilo jedno od najdražih gostovanja, najviše zbog komšija, odnosno stanovnika zgrade čiju sam fasadu oslikavao.

Sve to me je podsetilo na Beograd 90-ih, ljudi ti kuvaju kafu, donose slatko… Postoji jedan mali stočić ispred zgrade na kom su stanari stalno ostavljali vodu, kolače, trešnje. Baš je bila domaćinska atmosfera. I to je nezavisno od toga šta sam crtao. Čačani su sjajni domaćini prema svim muralistima. Takođe, klinci koji žive u zgradi su mi samoinicijativno pomagali, farbali neke delove murala.

Kako generalno pristupaš poslu, kako traje proces od neke zamisli i ideje, pa do slikanja na zidu?

Poslu pristupam studiozno – prvo pripremam skicu na papiru ili kompjuteru. Kada imam sve tako razrađeno, lakše mi je i da prenesem na zid. Uglavnom mi više vremena ode na idejni deo i stvaranje skice nego na izradu. U slučaju murala u Čačku, bilo je pola-pola. Četiri dana mi je trebalo da za skicu, odabir motiva, kako bi se uklopili i kako bi izgledali u prostoru. Kod murala često postoji faktor nepredviđenih okolnosti. Zamisao na skici bude jedna stvar, a izvođenje rada druga – sve zavisi od pozicije i teksture zida. Nekad ne odgovora boju koju odabereš, ne uklapa se sa celom sredinom, i tako neke stvari.

U čemu je razlika kad prestavljaš svoje radove na ulici i u galeriji?

Najveća je razlika u načinu na koji izvodim radove. Na ulici imam skoro pa apsolutnu slobodu u izrazu i tehnici, dok radovi predviđeni za galerije zahtevaju veću posvećenost detaljima i tehničnoj izradi detalja.

Na prethdonim izborima mnoge stranke su navodile kako je Beograd previše išaran grad, i kako će oni „stati na put grafitima“. Kako ti gledaš na to? Odnosno da li misliš da je Beograd previše išaran grad?

Prilično utopistički posmatram sve to – treba da postoje prostori za takav vid izražavanja, ali treba da postoji i poštovanje prema mestima i zgradama koje ne treba dirati. Prostora namenjenih za crtanje treba da ima što više, jer tu potrebu za grafitima kod ljudi se ne može ugasiti. Primer je i Zapad, gde i pored drakonskih mera i dalje sve to postoji.

Znaš kako pitaju pevače koja im je omiljena pesma, da ne kažem njihova lična karta. Koja je tvoja lična karta?

Uf, dosta mi to varira, sve zavisi od perioda do perioda. Obično kad završim neki svoj rad, budem zadovoljan njim neko vreme. Potom krenem nešto drugo da radim i onda izgubim odnos prema radovima koje sam završio. Od drugih umetnika, istakao bih Wuper Keca koji je isto slikao na DUK-u ove godine. Njega veoma poštujem i kao umetnika i kao čoveka.

Naravno, tu je ceo spisak umetnika koje gotivim, ali da sad ne nabrajam da ne bih nekog zaboravio. U celom tom svetu stvaralaštva, gotivim ljude koji su posvećeni i iskreni, kod kojih mi ne odgovara grafički izražaj, ali cenim što guraju neku priču, guraju druge ljude da rade, u bilo kojoj sferi stvaralaštva. Mislim da je ta energija najbitnija.

Šta si još od radova na Duku primetio da ti se dopalo?

Pored Wuperovog rada, istakao bih i Marv. Njen radim cenim jer je u sklopu arhitekture cele kuće koju je oslikala. Takođe, Delicious Brains iz Švedske je sjajan, način na koji je uklopio sve. Od Čačana mi je strava Mijalko Đunisijević i Dragiša. Njih dvojica imaju dijametralno suprotne stilove, ali su me obojica oduševili. Kod Mijalka sam bio u studiju, pošto se bavi ikonopisanjem. Moram da priznam da sam imao predrasude prema umetničkoj sceni u tako jednom manjem mestu, ali sam se na kraju postideo. Zaista jedna sjajna scena.

Koji su ti planovi posle DUK-a?

Trenutno sam fokusiran na spremanje moje nove izložbe, koja bi trebala biti ove jeseni u Beogradu, ali ne u galerijskom prostoru. Takođe, crtaću pomalo i napolju, ali bez festivala (smeh).