INTERVJU Džon Skofild uoči nastupa na Beogradskom džez festivalu: Ne treba etiketa na onom šta slušamo

Tokom svoje pedesetogodišnje karijere Skofild je dobio tri Grejmi nagrade i svirao je sa najvećim svetskim džez muzičarima.

Skofild je poznat kao pravi kameleon kada se radi o promeni stilova, ritma ili obrade raznih standarda.

Intervju za Danas nam je dao pred polazak na turneju, opušten, nasmejan i spreman za razgovor o svojoj izuzetnoj muzičkoj putanji.

Recite nam nešto više o turneji koju počinjete krajem oktobra i muzičarima koji će svirati s vama.

– Turneja počinje u Evropi, gde sam toliko svirao još od sedamdesetih da se više i ne sećam koliko je to tačno puta bilo. Evropa ima sjajnu publiku što se tiče džez muzike. Ići ćemo svuda: od Brisela do Beograda, pa do Londona, Španije, do Češke, Poljske, Skandinavije…
U mom triu sviraju: čuveni bubnjar Bil Stjuart, sa kojim saradjujem preko trideset godina i basista Visente Arčer, koga izuzetno cenim. Medju nama postoji fantastično razumevanje i poverenje što nam omogućava da improvizujemo u raznim pravcima.

Šta biste mogli da nam kažete o vašem novom albumu? Da li je on različit od prethodnih?

– To je dupli album i zove se Uncle John’s Band. Ime dolazi od jedne stare stvari, rok grupe Greatful Dead, koju smo obradili na albumu. Tako sam dobio ideju da to bude naslov, jer je i moje ime Džon; to je neka vrsta igre reči. Iskoristio sam mnogo materijala za ovaj album i on je vrlo raznovrstan. Sviramo i dosta poznatih rok pesama koje pripadaju rock’n roll istoriji i koje smo pretočili u džez. Možda je baš zbog toga ovaj album drukčiji, jer je mešavina raznih stvari. U svakom slučaju nadam se da je bolji od ostalih! Tokom moje karijere sam snimio preko 40 albuma, što je velika stvar. Džez muzičarima je mnogo lakše u tom pogledu, jer snimanje ne košta previše, a publika može često da ih sluša na mnogobrojnim koncertima.

Za vreme kovida ste snimili jedan solo album. Da li biste mogli da nam opišete to iskustvo?

– Da, imao sam i pre toga nekoliko solo koncerata, ali moram da kažem da mi se to uopšte nije dopalo. Osećao sam se vrlo usamljeno. Svirati s muzičarima i biti s njima u interakciji je potpuno druga priča. To je prava stvar! Za vreme kovida sam bio primoran da sedim u kući. Dve godine nisam išao na turneju. Osećao sam ogromnu potrebu da nešto radim i tako sam uz pomoć looper-a snimio taj solo album i vrlo sam zadovoljan zbog toga. Današnja tehnika čini čuda!

Da li je muzika oduvek bila deo vašeg života? Od kada svirate džez?

– Iako moji roditelji nisu bili muzičari, ja sam od jedanaeste godine samo želeo da sviram. To je počelo šezdesetih godina u punom jeku rokenrola. Tada su mi iznajmili gitaru, počeo sam da uzimam privatne časove i od tada samo to radim. Bio sam loš djak u školi i mislio sam samo na gitaru. Jedan od mojih prvih profesora muzike je voleo džez i on mi je ustvari otkrio taj ceo svet kada sam bio tinejdžer.

Ko su vaši uzori?

– Što se gitarista tiče, ima ih toliko sjajnih… Ves Montgomeri, Džim Hol, Django Rajnhart…
Imao sam sreću da je u malom gradu u Konektikatu, gde sam odrastao, postojala radnja sa pločama i da je prodavačica odlično poznavala muziku. Zahvaljujući njoj sam otkrio mnoge muzičare koji su postali moji idoli. A medju njima su sigurno Čarli Parker, Džon Koltrejn i BB King koga sam mnogo slušao u njujorškim klubovima. Zbog njega sam zavoleo bluz.

Kako biste opisali razliku izmedju džez muzike pedesetih i šezdesetih godina i džeza danas?

– Ne verujem da tu postoji neka ogromna razlika. Jedino što je pedesetih, džez bio nešto potpuno novo, a onda se sešezdestih pojavio rokenrol i svi su govorili da džez više nije aktuelan. Džez je proizašao iz popularne muzike, a danas se uči na konzervatorijumu. Džez se razvio u raznim pravcima i rekao bih da je sve to muzika i da možda ne treba uvek stavljati etiketu na ono što slušamo.

Kako vidite budućnost džez muzike?

– Hmm, moja kristalna kugla je slomljena! (smeh). Budućnost sa raznim novim tehnologijama i veštačkom inteligencijom … ko zna da li ćemo uopšte morati da sviramo bilo kakav instrument ! Ali, kada vidim sve te mlade muzičare koji su zaista neverovatno talentovani, verujem da će se muzika generalno razvijati u dobrom smeru. Isto tako, smatram da se nalazimo pred jednom ogromnom civilizacijskom promenom koja će uticati na sve domene našeg života, a ne samo na muziku.

Šta vas je navelo da se opredelite za fjužn?

– Ja ustvari nikada nisam izabrao fjužn. To je došlo samo od sebe. Kada sam imao dvadesetak godina bio sam veliki snob i za mene je postojao isključivo klasični džez. Medjutim, sedamdesetih je fjužn postao veoma popularan sa Herbijem Henkokom, grupom Wheather report ili Mahavishnu orchestra-om. Tada sam dobio prvi ozbiljan posao sa Bili Kobamom i Džordžom Djukom, koji su svirali nešto potpuno drukčije od onoga na šta sam bio navikao i to na vrlo visokom nivou. Morao sam odjednom da se snalazim u nečem novom. Isto je bilo i kada sam bio u Majls Dejvisovom bendu. Zato bi se moglo reći da je fjužn izabrao mene, a ne obratno !

Kako biste objasnili taj vaš specijalni zvuk na gitari koji je odmah prepoznatljiv?

– To zaista ne umem da objasnim. Mnogi su mi već postavili to pitanje na koje nemam odgovor.
Jednom sam čuo basistu Čarlija Hejdena da je rekao: ako te neko koga poznaješ zove telefonom, ti ćeš u sekundi prepoznati njegov glas, tako je isto i sa instrumentom! Svaki muzičar posle mnogo godina vežbanja postigne taj samo njemu specifični zvuk, koji je zbir svih stilova muzike koju je slušao, voleo ili svirao. Zbog toga je vrlo komplikovano imitirati nečije izvodjenje. Svi to radimo, ali se u tome teško uspeva.

Bili ste više puta u Beogradu. Da li ste upoznali neke muzičare tokom vašeg boravka?

– Da, naravno! Sećam se da smo imali dobre koncerte u Srbiji, bio sam čak i u Jugoslaviji ranije dok je postojala ! Od muzičara sam upoznao sjajnog Duška Gojkovića, koga sam veoma cenio.

Mislite li da su Spotify, Deezer ili Youtube pozitivno uticali na muziku uopšte?

– Za muzičare taj uticaj nije sjajan u finansijskom pogledu, jer ako imate milion ljudi koji odsluša tim putem neku vašu stvar, umetnik od toga dobije samo hiljadu dolara. Ja pripadam staroj generaciji i volim da sviram na koncertima. Nizašta na svetu se toga ne bih odrekao!
Velike muzičke izdavačke kuće su oduvek imale poseban deo posvećen džezu, ali danas se to mnogo promenilo i snimiti album je postalo mnogo teže. Imam veliku sreću da radim za ECM, izdavača koji je vrlo moćan i zbog toga, srećom, nemam nikakvih problema.
Ali, s druge strane za ljude uopšte, sva ta nova tehnologija je fantastična ! Dovoljno je da samo poželite da nešto čujete i ta muzika je odmah tu na raspolaganju. Sve se toliko promenilo i moramo da se tome prilagodimo, jer povratka nazad nema.

Kakvi su vam planovi posle turneje?

– Bićemo na turneji četiri nedelje po Evropi sa nemogućim programom. Sviraćemo svako veče negde, ali to je deo posla i meni to odgovara, jer najviše volim da sviram uživo. To je najbolji način da se postane dobar muzičar i da se bend uigra. Posle toga slede dve nedelje po Americi. Samo u njujorškom Blue Note-u ćemo svirati šest večeri uzastopno sa dva nastupa dnevno ! Zatim sledi odmor od nekoliko meseci i onda, već u martu sledeće godine krećemo na novu veliku turneju po Evropi !