INTERVJU Egon Savin: Kad vlast počne da napada umetnike, znači da joj se tlo zaljuljalo

Jugoslovenski narodi su se mogli razići mirnim putem. Nije moralo umreti toliko ljudi. To je neoprostiva greška političara zadojenih nacionalizmom. Posle devedesetih odlazili su „trbuhom za kruhom“, a odnedavno odlaze, između ostalog, jer ovde nemaju više istomišljenika, osećaju se ugroženi „većinom“. Ovih tragičnih dana pojavljuje se dirljiva solidarnost, naš narod pokazuje svoju duševnost i širokogrudost…To vraća nadu! – kaže za Danas reditelj Egon Savin.

Bijenalno priznanje za rediteljski opus koje dodeljuju Udruženje dramskih umetnika Srbije i Sterijino pozorje, ustanovljeno u čast velikana Dejana Mijača (1934 – 2022), Egonu Savinu je svečano uručeno u subotu, 3. juna, na Velikoj sceni „Jovan Đorđević“ Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, na zatvaranju ovogodišnjeg Pozorja.

Kako se o prvom laureatu prestižne nagrade ističe u obrazloženju žirija koji je ovu odluku doneo jednoglasno, „slika sveta koju je u svojim predstavama stvarao Dejan Mijač, njeno značenjsko i stilsko pomeranje u odnosu na izvorni kontekst nacionalne dramske klasike, ima svog najcelovitijeg, najdoslednijeg analitičara i komentatora u predstavama Egona Savina“.

U razgovoru za Danas Savin govori o umetničkom i moralnom tragu Dejana Mijača, sećanjima na njega, našoj svakidašnjici i začaranom mračnom krugu koji nam se stalno ponavlja, o kojem su pisali Branislav Nušić i Aleksandar Popović,  novoj svetlosti i nadi koju donosi građanska pobuna „Srbija protiv nasilja“…

Sa sigurnošću se može reći da novoustanovljena nagrada koja nosi ime vašeg profesora Dejana Mijača ima izuzetnu važnost za vas. Ipak, u kom smislu je ona vama intimno najposebnija?      

– Dejan Mijač je bio moj profesor, posle sam bio njegov saradnik na Fakultetu dramskih umetnosti. Više od dve decenije vodili smo klase režije i kroz tu saradnju se zbližili i postali prijatelji. Sećam se kako sam, kao student, sa ushićenjem gledao njegovu „Pokondirenu tikvu“ u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Pomislio sam: mora da je veličanstven osećaj preneti celu svoju dušu u predstavu koju radiš. Kada sam puno godina kasnije postavio svog „Kir Janju“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, Dejan mi je izgovorio istu rečenicu. Bili smo bliski i umeli smo uzajamno da se divimo predstavama koje smo stvarali. Zato je meni nagrada koja nosi njegovo ime posebno draga i važna.

Dejan Mijač čini najbolji deo istorije našeg pozorišta, a svojom ličnošću, beskompromisnim moralnim stavovima i javnim angažmanom ostavio je dubok trag u ovdašnjoj kulturi i društvu. Da li je teško dosegnuti te ljudske visine, a vi ste ga svih ovih decenija pratili i u tome, i da li umetnik ima etičku obavezu da javno govori o državi, vlasti, društvu, pravdi i nepravdi, obespravljenim ljudima i trenutku u kojem živi?

– Mijač je bio veliki patriota. Voleo je narod kojem je pripadao, istinski je saosećao sa nedaćama i nesrećama koje su zadesile Srbiju u dvadesetom veku. Verovao je u isceliteljsku i prosvetiteljsku moć pozorišta, zato su njegove predstave bile toliko emotivne i bliske običnom čoveku. Gajio je izvesni prezir prema političarima na vlasti koji su slepo ili iz koristoljublja radili protiv interesa države i naroda. Iako je bio bazično stidljiv i odmeren čovek, nije se libio da otvoreno stane u odbranu svake istine i pravednosti. Bio je reditelj-prosvetitelj, nije dozvoljavao laž i licemerstvo na sceni, neumorno je tragao za scenskom istinom. Zato su njegove predstave odisale čovekoljubljem ali i detaljnim prikazom našeg mentaliteta. Radili smo u vreme velikih političkih previranja. Dejan je imao politička uverenja, ali njegov skepticizam i kritički duh nisu mu dozvoljavali da se zanese i previdi ono opasno zastranjenje koje nastane kada se euforično veruje.

U vreme prve demokratske vlasti, Mijač je bio predsednik Upravnog odbora Radio Televizije Srbija, koju je smatrao među najodgovornijima što su stravične manipulacije Miloševićevog režima kod nas tako dugo trajale. Sada su opet protesti protiv RTS, koji je opet postao javni servis vlasti, a ne građana koji ga plaćaju i koji imaju zakonsko pravo da čuju istinu. Da li je zapanjujuće što smo toliko decenija u istim problemima?

– Televizija je svakoj vlasti bila sredstvo popularizacije i afirmacije, i uglavnom je to bilo jeftino samoreklamerstvo i banalna apologetika. Uvek je televizija više ili manje prikazivala lažnu sliku stvarnosti. Ali, devedesetih godina režim Slobodana MIloševića uz pomoć televizije popularizirao je laži, mržnju prema ljudima, huškao na rat i nesreće, i zločini su neminovno usledili. Na to se nije moglo ćutati. Dejan Mijać je posle, svojim autoritetom, pokušao iznutra da menjai kadrove, odnose i način rada, ne znam koliko je u tome uspeo. I danas televizija služi uglavnom falsifikovanju naše svakodnevice i formiranju jednostrane slike političkih odnosa u društvu.To rade sve televizije, a prednjače one sa državnom frekvencijom. Osetili smo u prošlim vremenima koliko je televizija opasno oružje, pa bi kao medij trebalo mnogo više da se angažuje na proizvodnji naučno- obrazovnog i kulturno- umetnickog programa, umesto političkog samoreklamerstva i kič serija.

Kao i devedesetih godina, umetnici su opet optuženi za „rušenje države“, ovih dana posebno glumci okupljeni u protestu „Srbija protiv nasilja“. Kako doživljavate to što vlast govori o glumcima kao da njihov rad plaća iz svojih privatnih džepova pa sebi daje za pravo i da ih prostački vređa, jer nisu „zahvalni“?

– Kada vlast počne da napada umetnike, u ovom slučaju glumce, to znači da im se tlo zaljuljalo pod nogama. Ima li u ovom društvu ikoga skromnijeg od umetnika koji žive od svog ličnog dohotka? Istina, ima i onih koji mnogo bolje žive od unosnog reklamiranja političkih opcija. A što se tiče večine naših TV serija, nema tih para koje mogu oprati blamiranje glumaca koji igraju u njima. To je krvavo zarađen novac, samo političari to ne razumeju. Bolje bi bilo da cenzurišu taj šund koji služi isključivo za zaglupljivanje stanovništva, nego što zaviruju umetnicima  u novčanike.

Na upravo završenom Sterijinom pozorju prikazan je i „Pokojnik“, koga ste režirali u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici. Najavljujući ovo antologijsko delo, izjavili ste da Nušić u njemu prvi put otvoreno govori o bezakonju i korupciji na kojima počiva čitav društveni poredak, da je trka za profitima neprikosnovena i pod zaštitom vlasti… Da li smo neizlečivi kao društvo, i još gramziviji i nemoralniji nego što smo ikada bili, kako vidimo u vašoj predstavi?

– Nušićev „Pokojnik“ je najoštrija kritika jednog autoritarnog društva u kojem vlada bezzakonje. Nema u našoj dramskoj književnosti dela koje toliko otvoreno ukazuje na krizu a pritom se podsmeva i akterima i publici. Likovima, jer su providni u svojoj pohlepi, i publici, koja gleda kako vlast organizuje i štiti kriminalce koji za nju rade. Publika gleda, smeje se, zna da je sve istina, i nemoćna je. Najzad, bogati kriminalci pod zaštitom države smeju se u lice narodu koji im plješće. Nušić je naš jedini pozorišni genije, a ova predstava izaziva gorki smeh. Zadovoljan sam kako sam pročitao i oblikovao „Pokojnika“.

Slučaj Nušićevog Pavla Marića otkriva gorku istinu o nemoći poštenih ljudi da se odbrane od sistema, policijskog nasilja nad građanskim pravima i slobodom ličnosti… Ko su „Pavli Marići“ naših dana?

– Sećam se mnogih „Pavla Marića“ kojima je život ovde postao nepodnošljiv, i otišli su da se više nikada ne vrate. Devedesetih su bežali od rata, jer su se plašili za svoje živote, nisu razumeli razloge za ratovanje. Jugoslovenski narodi su se mogli razići mirnim putem. Nije moralo umreti toliko ljudi. To je neoprostiva greška političara zadojenih nacionalizmom. Posle devedesetih odlazili su „trbuhom za kruhom“, a odnedavno odlaze, između ostalog, jer ovde nemaju više istomišljenika, osećaju se ugroženi „većinom“. Ovih tragičnih dana pojavljuje se dirljiva solidarnost, naš narod pokazuje svoju duševnost i širokogrudost..,To vraća nadu!

Kako doživljavate proteste „Srbija protiv nasilja“, da li će naši građani, napokon, najmasovnije da se osveste i da shvate da oni imaju najveću snagu i moć, da svaka vlast zavisi samo od njih, i da ne treba oni da služe vlasti i da joj aplaudiraju da bi preživeli, nego da vlast, da bi ostala na tom mestu, treba njima da polaže račune?

– Nemoguće je pasivno posmatrati nepravdu. U takvim društvenim okolnostima pobuna je prirodna pojava. Iako su demonstracije izraz gneva, pobuna koja zastupa plemenitu ideju mora biti odmerena i otmena. Ne sme biti nasilja i uvreda. Srbija protiv nasillja! To je prilika, to bi bio pravi trijumf: preobražaj mase u elitu! Bila bi to istinska kulturna promena koja nam je toliko potrebna sada, u vreme velike društvene traume. Tragedija koja nas je zadesila mora učiniti da postanemo bolji ljudi, prema svojoj deci i jedni prema drugima. Po meni, manje je vaćno da li će svi politički zahtevi biti ispunjeni.

Nedavno je vaš „Razvoni put Bore Šnajdera“ osvojio brojne godišnje nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta – za najbolju režiju, najboljeg glumca (Nenad Jezdić), najbolju kolektivnu igru, najbolji kostim. I kroz antologijsko delo Ace Popovića suočavate publiku sa istinom. Kolika je moć pozorišta danas, može li da se nosi sa strahotama prostaštva i nasilja koji nam dopiru iz najviših državnih vrhova, iz skupštine, medija, škola, sa ulica…?

– Aleksandar Popović govori kako mutivode, barabe, lopovi, odbačeni podanici, poniženi i izgladneli, pritvorni i lukavi jednako žude za vulgarnim obiljem koje nikada nisu ni videli, i da su svi od istog soja – kad dođu do neke vlasti već sutra postaju bahati nitkovi, vlastodršci. „Razvojni put Bore Šnajdera“ je proglašen najznacajnijim delom u posleratnoj književnosti od strane najeminentnijih teoretičara pre trideset godina. U Jugoslovenskom dramskom pozoristu napravili smo uzbudljivu i duhovitu predstavu. Meni je najvažnije da pravim dugovečne predstave koje publika zeli da gleda više puta. Siguran sam da će sa „Borom“ tako i biti. Žao mi je što nije uvrštena u selekciju Sterijinog pozorja. Ovaj naš, nekada najznačajniji festival, koji bi trebalo da afirmiše domaće dramsko stvaralastvo, poslednjih godina se „štiti“ od najboljih beogradskih predstava. Samo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igrale su se ili se i dalje igraju sa ogromnim uspehom klasici srpske dramske knjizevnosti: „Pod žrvnjem“, „Vrat od stakla“, „Pučina“, „Bora Šnajder“…Predstave koje nisu ušle u selekcije Sterijinog pozorja. Neobjašnjivo! Ali, nije to jedina neshvatljiva pojava u nasoj kulturi.

Zabranjivan i osporavan Aleksandar Popović 

Šta bi nam Aleksandar Popović rekao danas – koliko smo potonuli kao društvo i kao ljudi?

– Aleksandar Popović je najoriginalnija pojava u našem pozorištu. Najpisao je preko stotinu dramskih komada. Osporavan, zabranjivan i nedovoljno igran i danas, uprkos tome voljen i uspešan, najtačniji je dijagnosticar našeg mentaliteta. Svojevremeno smatran oštrim kritičarem socijalistickog sistema i komunističke strahovlade, to tumačenje je skupo platio. Avaj, danas jasno vidimo da su njegova dela mnogo aktuelnija sada u vajnoj, višestranačkoj demokratiji liberalnog kapitalizma. Biće da nismo bili u pravu. On je pisao o nepromenljivosti ljudske poročne prirode, ali sa verom da svaki čovek može postati heroj. U stvarnosti ili u snu.