Elia Sulejman: Vlast ne radi za narod, nego za internacionalne krvopije iz velikih kompanija, koje prodaju oružje i uništavaju ekologiju

Elia Sulejman je dobitnik počasnog Srca Sarajeva na ovogdišnjem festivalu ali i neko ko je u glavnom gradu Bosne i Hercegovine uvek rado viđen gost. Kako je rekao, misli da je više puta ovde od svih ostlaih gostiju i da se više i ne oseća kao gost.

Ovaj palestinski reditelj koji možda ne skreće pažnju na sebe na prvu loptu, kao ostatak ovogodišnjih ogstiju, ali kad pobledate njegovu biografiju kao i količinu nagrada koje je osvojio, vidite da je to jedna poprilično značajna karijera.

Za svoj prvi film „Chronicle of a Disappearance“ osvojio je nagradu za najbolji prvi film na filmskom festivalu u Veneciji 1996. godine. Pozant nam je još i po naslovima „Divine Intervention“, „The Time That Remains“. Ovaj poslednji se skoro našao na listi najboljih filmova 21. veka uglednog portala Indiewire, i to na visokom 9. mestu.

Rođen je u Nazaretu, ali je živeo i u Njujorku kao i Jerusalimu, pa je izbliza mogao da vidi sve one svetske tekuće probleme koje mi ostali čitamo u novinama. Oženjen je čuvenom libanskom pevačicom Jasmin Hamdan.

Elia Suljeman nam je bio sagovornik jednog prepodneva, imali smo malo vremena za razgovor ali i pregršt ozbiljnih i neozbiljnih tema.

Kako ste i kako se provodite ove godine u Sarajevu?

Ljudi me stalno pitaju kako se provodim i kako mi je u Sarajevu, ali ja sam ovde kao domaći. Toliko sam puta bio. Gledam filmove, učestvujem u masterklasu, družim se i viđam se sa starim prijateljima.

Nisam gledao puno vaših filmova, ali u onima koje jesam ističe se jedna potpuno unikatna vrsta humora. Odakle ona dolazi, iz kuće, odgajanja ili iz umetnosti?

Sve dolazi iz karaktera. Ako nemaš smisao za humor, ne možeš da ga forsiraš. Ali svakako ima neke veze sa mojim vaspitanjem i okolinom. Nazaret je geto, a u getu moraš da ovladaš ironijom i crnim humorom.

Kažu ljudi, smeh je najbolji lek. Da li se slažete?

Ne znam baš da li je lek. Ali smeh olakšava, i smanjuje unutrašnji bes i nasilje. Smeh donosi neku novu dimenziju u vremenu i pomaže da uvidiš stvari na malo poetičniji način. Uvek sam pričao da humor, smeh pa i poezija imaju neku svoju sopstvenu formu prkosa. Kao što znate, vlasti su uvek jurile pesnike, čim nisi povinovan onim ciljevima koje oni smatraju da su ispravni juruće te. Isto je sa humorom u filmovima. Vlast ponekad više želi od vas da budete tragičar i da se služite klišeima. Ali ako smestite humor i ironiju u centar, to postoje opasno je oni ne znaju kako da se bore protiv toga.

A koje su to onda neke druge vrednosti ili vrline koje mogu da budu borba protiv trenutnog stanja stvari u svetu?

Sve je teže i teže nalaziti takve analogije i „lekove“ kako ste vi malopre nazvali smeh. Ono što znam je da postoji sve veći jaz između običnog sveta i njihovih vladara. Oni koji vladaju ne rade za narod nego za multiinternacionalne krvopije iz velikih kompanija, koji prodaju oružije i unuštavaju ekologiju sveta. Mlađe generacije širom sveta se okupljaju u svojim grupacijama i organizacijama, nevezano za države ili religiju i upiru prste u prave probleme i neprijatelje i to je možda ono što može da bude svetlo na kraju tunela.

Pogledajte na primer Ameriku i njihove predstojeće izbore. Američka demokratska stranka se plaši mladih ljudi koji jasno i glasno govore – „prestanite da podržavate vojne akcije države Izrael“. Ta užasna gospođa Kamala Haris je prestravljena jer ti mladi koji bi trebalo da su njena ciljna grupa je napadaju. I ona će svakako probati da dođe do svih njih, ali i ona je, kao i svi ostali političari, sera*orka i lažov.

Da li umetnost onda u takvom popisu stvari u svetu kako ste sve naveli, može da ima moć da pošalje poruku ili čak spreči neke stvari?

Nekad pomisliš da, jer kad vidiš koliko umetnika se na dnevnoj bazi širom seta uhapsi, to znači da vlasti se plaše takvih ljudi. Ipak, to nije sve tako čisto. Mašina presije svakako automatski ide uvek ka nekome ko pokušava da radi dobro za svoje ljude i novcem kupuje sve, pa često i sami umetnici postaje deo jednačine.

Možda se promeni nešto, ali ne u naše vreme. Kultura se dešava već toliko vekova, ali ja za svog života nisam video promenu sistema. Što ne znači da je odgovor ne. Možda u istorijskim terminima 100 godina je samo kap vode u okeanu, i možda se nešto promeni kad se nekad u budućnosti dinosaursi opet vrate.

U proteklim danima, Indiewire portal je izbacio listu najboljih filmova 21. veka, i vaš film, „Time that remains“ se našao na veoma viskoj 9. pozciji. Dok je na prvoj na primer Stiven Spilberg i njegov film „AI“. Da li vam takve stvari, takve pohvale znače danas?

Wow, nisam znao za to. Jel mogu da tražim sad neke pare od njih (smeh). Šalim se naravno. Veoma laska, to moram da priznam. To znači da filmovi probijaju barijere i da nekome zaista znače. Moram da priznam da nikad nisam pazio na to. Kad je moj film Chronicle of a Disappearance izašao bio je u top 10 filmova godine svuda, ali ja na to nisam obraćao pažnju, jer filmovi dođu i prođu, zaborave se pa se ponovo povamipire, kao što vidimo sa svim tim velikim klasičnim filmovima.

Ono jedno što mogu da kažem da moji filmovi su i dalje relevantni u konceptu vremena, a da oni za laku zabavu i uz kokice ne traju dugo. I to daje nadu. Ljudi stalno vode polemiku film je mrtav – film se vraća, ali istina je da se ljudi uvek vrate flmu koji vredi i koji im daje smisao u životu, tako da nije beznadežno.

Pošto ste već toliko puta bili ovde, onda sigurno pratite kulturu i filmove, ove regije. Da li bi mogli da istaknete nekog?

Mogao bih, ali bi bilo nepristojno jer su mnogi od njih sad moji prijatleji (smeh). Ali ne, ozbiljno, ovi prostori donose sjajne filmove ako ništa zbog kompleksnosti samog prostora. Ali da ja ovde već neko vreme ne dolazim kao regularni gost, veće se osećam kao posećujem familiju.

Za kraj, koja vam je omiljena pesma od Jasmin Hamdan?

Imam nekoliko omiljenih, ali jedna od najomiljenijih trenutno je ona koju vi još niste čuli i koja će izaći na sledećem albumu. Izlazi u narednim mesecima, i ja je stalno teram da mi svira kad smo kod kuće. Mislim da će joj se smučiti pre nego što izađe (smeh). Kao što znate ona je i muzički supervezor u mojim filmovima ali i nekoliko njenih pesama se našlo u mojim filmovima.

Veoma je živopisno i puno radosti živeti sa umetnicom. Ona je neko ko prvi čita moje scenarije, ja sam taj koji prvi čuje njene pesme . Razlika između nas je u tome što sam ja finiji i blaži (smeh) jer ona kad krene da čita moje scenarije ume da bude užasna i jako kritična. Ali da, divno je deliti to zajedničko iskustvo.