Elizabeta Betinski: Dada Vujasinović je heroina mračnih vremena u kojima je najteže ostati dosledan ljudskim vrednostima

Najava za projekat „DADA: prkosni svedok“, filmsku verziju uzbudljive i tragične životne storije novinarke nekadašnje Duge, koja nosi rediteljski potpis Betinske, stigla je u našu javnost 8. aprila, na dan kada je 1994. godine Dada Vujasinović pronađena mrtva u svom stanu na Novom Beogradu. Od njene smrti prošlo je trideset godina, ali taj događaj još nije dobio pravi epilog – ostala je „misterija“ kako je sa ovog sveta otišla reporterka čiji su izveštaji sa ratišta devedesetih godina, posebno tekstovi o korupciji i organizovanom kriminalu koji se dešava unutar same države, opasno uzurpirali Miloševićev režim.

Podsećanja radi, zvanična verzija policijske istrage bila je da je Dada Vujasinović izvršila samoubistvo, dok je Institut u Hagu, na predlog Komisije za ispitivanje ubistava novinara svojim superveštačenjem ocenio da su ključni dokazi o uzroku njene smrti uništeni, a veliki deo je sakriven.

„Zanimljiva“ je, naravno, i činjenica da storija o novinarki koja je svojim profesionalizmom, hrabrošću i moralnim stavom zaslužila visoko mesto i u svetskom žurnalizmu, tokom ovih trideset godina nije bila preterana inspiracija za naše reditelje, iako je sama po sebi par excellence filmski scenario, pa je „DADA: prkosni svedok“ prvi igrani film o Dadi Vujasinović, a nastaje po ideji rediteljke Elizabete Betinski, koja živi i radi u Los Anđelesu.

Otišli ste iz Beograda devedesetih godina kao srednjoškolka, zbog čega ste odlučili da se u širu kulturnu, ali i političku javnost vratite upravo sa filmom o Dadi Vujasinović?

– Ja sam deo generacije na koju su devedesete ostavile neizbrisiv trag, i to u životnom dobu kada se mladoj osobi formiraju pogledi na svet i njeno mesto u tom svetu. Moja mama je čitala Dugu pa su tako i Dadine ratne reportaže stizale do mene. Divila sam joj se na hrabrosti, ali i u literarnom smislu – Dada je bila više nego dobar pisac, sa fantastičnim smislom za humor i, istovremeno, dubokom empatijom prema svim ljudima koji su u brutalnim ratovima stradali zarad tuđih interesa. Dada je bila, i za mene ostala, heroina veoma mračnih vremena. Mislim da, iako dugo nije među živima, još uvek ima mnogo toga da nas nauči, ali i da nas opomene.

Avantura snimanja prvog igranog filma o Dadi jeste uzbudljiva i provokativna, ali nije jednostavna: mnogi svedoci su još živi, mnogi od predstavnika tadašnje vlasti i sada su politički aktivni… Da li je čudno što se niko od ovdašnjih reditelja nije uhvatio tako značajne teme?

– O Dadi Vujasinović je pre 10 godina urađena pozorišna predstava u režiji i izvođenju Sanje Krsmanović Tasić („O S(a)vesti“ ), a snimljen je i dokumentarni film (Nenad Krasavac, „Sister“ ) do kojeg, nažalost, još uvek nisam uspela da dođem. Razlog što se niko do sada nije setio da uradi igrani film o Dadi možda leži u tome što novinarski posao nije bila tema filmova sa naših prostora, iako je često obrađivana u svetskoj kinematografiji. Mislim, takođe, i da je pitanje ženske uloge u našoj kinematografiji, pa i u samom društvu, veoma komplikovano i problematično.

„DADA: prkosni svedok“ govori o poslednjem danu njenog života. Koju ste dokumentaciju istraživali s obzirom na to da živite u Los Anđelesu i niste lično doživeli to vreme?

– Otišla sam iz Beograda početkom 1993, tako da sam neki deo tih ranih ratnih godina i sama proživela – uglavnom na ulicama Beograda, u protestima protiv rata. Kad sam se vratila u leto 1994. videla sam svojim očima koliko je malo ostalo od grada u kojem sam odrasla. Tada sam i saznala za Dadinu smrt. Naravno, za rad na filmu se nisam oslanjala samo na moja ograničena sećanja već sam jako puno čitala, intervjuisala i gledala i igrane i dokumentarne filmove i emisije o devedesetim.

Previše je da ih sve nabrajam ali, kao primer onoga što je mene najviše interesovalo o tom vremenu, izdvojila bih Knjigu pisama koja sadrži prepisku Filipa Davida i Mirka Kovača između 1992-1995. U takvim delima nalaze se i činjenice i umetnička vrednost, jer su to dvoje među najboljim piscima sa prostora bivše Jugoslavije. Knjiga Dadinih članaka i pisama, „Svedočenja (iz obeščašćene zemlje)“, koju je objavila njena sestra, Sandra Vujasinović, je materijal kome se iznova vraćam i sigurno moj najvažniji izvor inspiracije za koji sam Sandri neizmerno zahvalna.

Koliko će u vašem filmu biti dokumentarnosti, a koliko fikcije?

– Film se ne bavi Dadinim ubistvom – ili bar ne direktno, delom i zbog toga što su ključni dokazi uništeni. Moja želja je da ovaj film bude omaž Dadi a ne senzacionalizacija njenog ubistva. Neki dokumentarni aspekti će biti prisutni, naravno, jer je inspirisan stvarnim dešavanjima i stvarnim ličnostima. Ali, prvenstveno je igrani film u kojem su umetnički obrađene istinite informacije koje su nam bile dostupne.

Život Dade Vujasinović je svojevrsni politički krimi triler: ključni problem nije bio toliko u onome što je objavila, već u tekstovima koji su cenzurisani, koje je čuvala u svojoj zelenoj fascikli. U kom žanru ćete snimati tu priču?

– Aspekt ovog filma koji je meni veoma uzbudljiv je da izbegava jednostavnu kategorizaciju u žanrovskom smislu. Kroz trilerski zaplet jedne intimne, psihološke drame, bavimo se umetničkom analizom stvarnih i imaginarnih likova: na koji način su ratne okolnosti uticale na njih pojedinačno kao i na njihove međusobne odnose, kako privatne tako i profesionalne.

U zadnjem intervjuu, Dada je izjavila: „Ako mi nekad padne saksija na glavu, nemojte da pomislite da je to bio nesrećan slučaj“. Šta fokusirate u njenom poslednjem danu, da li otvarate i pitanje zelene fascikle koja je nestala iz Dadinog stana u trenutku kad je okončan i njen život?

– Fokus filma je da predstavimo Dadu: kompleksnu, zanimljivu i inteligentnu mladu ženu koja je imala više hrabrosti od mnogih svojih savremenika, i to u vremenu kada je bilo najteže ostati dosledan pravim ljudskim vrednostima i sopstvenom integritetu. Film ne otvara slučaj Dadinog ubistva u doslovnom smislu, mada se ja nadam da će naša filmska priča inspirisati one koji su zaduženi da taj tragičan slučaj reše.

Uz Dadu Vujasinović, od devedesetih godina ovde su ubijeni novinari Slavko Ćuruvija i Milan Pantić, i niko nije odgovarao za njihovu smrt. Koliko se u filmu bavite i temom slobode govora, i posledicama beskompromisnog javnog angažmana koji odstupa od zadate političke i društvene linije?

– Tema slobode govora i novinarske etike i integriteta je apsolutno ključna za ovaj film, ali i za vreme u kome živimo. Mislim da je to tema koja je trenutno od važnosti svuda u svetu, ne samo u Srbiji, i upravo zbog toga sam i želela da se vidi i čuje Dadina priča baš sada. Sloboda medija nije pitanje samo za one koji se profesionalno bave novinarskim poslom, nego se tiče svih nas – na širem društvu je odgovornost da insistira na važnosti slobode govora, kao i na važnosti istine. Bez slobode medija kao osnove nije moguće graditi demokratsko društvo.

„Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu“, govorila je Dada, a imala je samo trideset godina kad joj je život okončan. Šta je vama najpotresnije u njenoj ličnosti i sudbini?

– Dada je za mene oličenje svega dobrog što potiče iz naših krajeva. Najpotresnije mi je verovatno to da sama Dada nije bila svesna kolika je njena vrednost. Čak i kada je bila nagrađivana za svoj rad, to je primala sa izuzetnom skromnošću, i nastavljala dalje da piše i bori se za istinu. Pronalazim sebe u mnogim Dadinim rečima, od ozbiljnih: „Mržnja je neizlečiv virus i prenosi se brzo i širi se lako“, i duboko bolnih: „Koliko sam ja dragih ljudi ostala željna. I onih kojih više nema i onih koji ima, ali su daleko“, do onih koje jasno stavljaju do znanja da je reč o ženi sa visokom inteligencijom i preciznim smislom za humor: „Sačekaćemo mi ponovo pola veka da bi naš lepi grad dobio nekakve konture metropole.

Toliko će, valjda, biti dovoljno ovim novajlijama da se civilizuju“. Najviše me dodiruje Dadino žaljenje za zemljom u kojoj je rođena jer i to delim sa njom, ali isto toliko sam inspirisana njenom prkosnom željom i nastojanjem da u svakom pogledu, najiskrenije što može, bude autentična i svoja.

Kako vidite epohu devedesetih godina i kako doživljavate današnju Srbiju?

– Mnogo toga bih mogla da kažem kao odgovor na ovo pitanje ali, za sada, mislim da je jednostavnije samo konstatovati da meni izgleda da epoha devedesetih još uvek nije završena u današnjoj Srbiji. Okolnosti su se promenile, ali ako pogledamo samo pitanja slobode medija, suočavanja sa istinama i drugačijim mišljenjem, i danas su jednako nepoželjna kao i tih godina. Eho devedesetih se čuje i vidi i kroz nasilje i bahatost koji, nažalost, zauzimaju jako puno mesta u javnom diskursu. Naravno, to ne znači da promene nisu moguće.

Aplicirali ste na Gradskom konkursu za sufinansiranje filmova u Novom Sadu, i na upravo raspisanom konkursu Filmskog centra Srbije. Da li očekujete da će komisija FCS, posebno direktor koji donosi konačnu odluku, imati sluha za film o Dadi Vujasinović?

– Mene je život naučio da držim očekivanja na što manjem nivou. Više mi prija nada. Sa nadom, čak i kad se razočaram, uvek mogu da nastavim dalje, tako da se nadam pozitivnom ishodu, jer bi to bio znak da ima interesovanja da se svetu prikaže neko drugo lice Srbije. Naš ceo tim veruje u važnost ovog filma, i drago mi je da mogu da kažem da je projekat izvanredno primljen od međunarodno cenjenih umetnika i profesionalaca. Verujem da će se njegova vrednost prepoznati i u Srbiji.

Zanimljivo je da je „DADA: prkosni svedok“ i vaš prvi igrani film u karijeri – bili ste kustoskinja i vlasnica galerije u LA, kao producentkinja radili ste na predstavljanju američkih umetnika na Venecijanskom bijenalu, vaše polje delovanja bila je ta oblast vizuelnih umetnosti. Šta vas je fasciniralo u svetu „pokretnih slika“ da se sada nađete i iza kamere?

– Diplomirala sam slikarstvo a magistrirala na smeru literature, odnosno kreativnog pisanja, kako se naziva u Americi, i ceo moj radni vek u umetnosti obeležen je mojim interesovanjem za moć pripovedanja, kako rečima tako i slikama. Film je umetnički medij koji besprekorno spaja pisano i vizuelno, tako da imam osećaj da je konačno biti iza kamere jednostavno prirodna destinacija moje već dvadesetpetogodišnje umetničke karijere.

Film omogućava da se moje dugo iskustvo u vizuelnoj umetnosti sroči kroz niz „pokretnih slika“, i lakše dopre do šire publike nego što bi to bilo moguće kroz, recimo, izložbu. Ono što me najviše fascinira, a i raduje: u umetnosti stvaranja filma je kolaborativni karakter rada koji mi omogućava da stvaram zajedno sa mnogim drugim umetnicima i umetnicama – od glumaca, snimatelja, kostimografa do mnogih drugih, sa zajedničkim ciljem da umetničku viziju oživimo na velikom platnu.

Film koji slavi Dadin život i njenu žrtvu

Scenario „DADA: prkosni svedok“ po ideji Elizabete Betinski napisao je Vuk Bošković, lik Dade Vujasinović oživeće Hana Selimović, a glavnu mušku ulogu igraće Marko Grabež. Producentkinja je svetski poznata Gabrijela Tana, koja će ovaj film producirati u saradnji sa izvršnim producentom Vladimirom Dekićem i partnerima iz Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država i Srbije.

Prema planu, snimanje će započeti tokom leta u Beogradu, a kako je u najavi istakla autorska ekipa, „želja im je i da ovo bude poslednja godišnjica smrti Dade Vujasinović bez filmskog dela koje slavi njen život i njenu žrtvu“.