INTERVJU Filip David: Ne mogu da pratim ovu hiperprodukciju

Međutim, produkcija knjiga i filmova je poslednjih godina u toliko velikom porastu da ponekada može da zbuni i učini da se prosečan građanin zapita: šta od ovoga zaista vredi pročitati/pogledati. Knjige su svuda oko nas, od knjižara do kiosaka. Napredak tehnologije, nebrojeno mesta za promovisanje, s obzirom na više od 2.000 registrovanih medija u Srbiji, lakše je nego ikada izdati knjigu i nazvati se piscem. Iako je pohvalno baviti se kulturom, neophodno je razlikovati hobiste od profesionalaca.

O ovoj i drugim temama govorio je upravo Filip David. Njegove pripovetke i romani su, između ostalih, nagrađene Andrićevom nagradom, BIGZ-ovom i Prosvetinom nagradom za knjigu godine, a 2014. godine dobitnik je NIN-ove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“. Filmovi na kojima je radio kao dramaturg, koscenarista ili scenarista nagrađivani su u Kanu, Veneciji, San Sebastijanu i drugim gradovima.

S obzirom na vaše bogato iskustvo i brojne nagrade koje ste dobili, kako biste ocenili savremenu književnu i filmsku scenu?

– Sve je manje knjižara, književnih časopisa i kulture u medijima, a sve je više knjiga i izdavača, naročito privatnih. Nove tehnologije omogućavaju inflaciju knjiga. Komplikovano je snaći se u takvoj situaciji u kojoj je teško odvojiti ono što je vredno pročitati od onoga bezvrednog. To važi i za filmsku produkciju. Zatrpani smo filmskim serijama koje se snimaju brzo i sa mnogo manje finansija za razliku od ranijih vremena. Glad za takvim programima diktira sve veći broj filmskih portala. Sve se ubrzalo i mnogo toga izmiče kontroli. Sve one koji tek dolaze očekuju mnoga iskušenja koja će morati da se savladaju i prevladaju. A možda je ovo o čemu govorim samo suvišno iskustvo nekoga ko pripada prošlim vremenima.

Da li možete da istaknete neke od autora mlađih generacija koji zavređuju pažnju?

– Iskreno, nisam u stanju da pratim ovu hiperprodukciju. Ne tako davno, ili možda je to zapravo bilo davno, kao urednik Dramskog programa Televizije Beograd, a posle toga i kao profesor Dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti sarađivao sam sa darovitim mladim piscima i rediteljima i imao sam dobar uvid u ono što se snima i piše. Danas, u ovim mojim ozbiljnim godinama izgubio sam taj uvid i vraćam se klasici, književnoj i filmskoj. Ponovo gledam neke stare filmove i čitam klasike. Ono što sam nekada kao mnogo mlađi čitao i gledao. Preispitujem neka svoja ranija razmišljanja i utiske. Imam nepotpunu sliku o onome što se danas događa na umetničkoj sceni, posebno među mladima.

Da li imate savet za građane koji ne znaju puno o književnosti, kako da u moru knjiga prepoznaju ono što zavređuje pažnju?

– Najviše verujem usmenim preporukama svojih prijatelja. Ne verujem preporukama na koricama knjiga, jer je po njima svaka knjiga genijalna ili je remek delo. Mnogo toga je komercijalizovano i lažno predstavljeno.

S obzirom na promenu vlasničke i uređivačke strukture NIN-a, šta mislite da li će se i na koji način to odraziti na nagradu koja nosi isti naziv?

– Ne mogu da nagađam kakva je budućnost NIN-a, a to znači i nagrade koju NIN dodeljuje. Uvek je bilo nezadovoljnih, a i u najboljim godinama događalo se da se donose pogrešne odluke. Međutim, ova nagrada je jako važna za pisce i knjige jer je jedina, uz sve propuste. Bila je i ostala možda jedina nagrada kojoj se veruje i koja donosi nagrađenoj knjizi visok tiraž, a pisca preporučuje čitalačkoj publici.

Mnogi vas pamte kao autora koji se na centralnoj manifestaciji proslave Dana Narodne biblioteke i Nacionalnog dana knjige 2016. godine, pri uručivanju nagrade „Janko Šafarik“ za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije za 2015. koju ste dobili za roman „Kuća sećanja i zaborava“ javno ogradili od prisustva tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića. Tom prilikom ste rekli da poštujete instituciju predsednika, ali da od devedesetih godina niste saglasni sa njegovom politikom i idejama i da ste osećali obavezu da to kažete. Tada niste napustili manifestaciju. Međutim, par godina ranije, kada ste bili u žiriju za dodelu nagrada Grada Beograda i kada ste videli da u prvom redu sede pristalice Srpske radikalne stranke u majicama sa likom Vojislava Šešelja, isto ste tako reagovali, ali i napustili ovu manifestaciju.

– Ovim svojim postupcima želeo sam da odbranim smisao i dostojanstvo nagrade, ali i svoj politički stav prema onoj politici i onim političarima koji su, prema mome uverenju, predstavljali ružno lice zemlje koja je moja domovina. Nije mi bilo ni lako, ni jednostavno, ali sam morao to učiniti. To je bio i književni, ali i politički stav bez obzira na posledice. U svakoj prilici trudio sam se da služim istini, bez bezuslovnog podaništva i demagogije, čega ima previše u gotovo svim oblastima našeg života.

Da li se i na koji način ovakav vaš stav odrazio na vaš profesionalni rad kao veoma cenjenog i plodnog književnika i dramaturga kako u našoj zemlji, tako i širom Evrope?

– Samo se pojačala izolacija unutar vladajućih političkih i nekih satelitskih umetničkih krugova. No, to me nije dovelo u iskušenje da se prilagođavam. Imao sam uzore – moje sjajne prijatelje. Istovremeno smo objavili svoje prve knjige, postali bliski. Uvek sam imao na umu šta bi učinili oni da se nađu u takvim situacijama: Mirko Kovač, Bora Pekić i Danilo Kiš. Bili smo bliski po književnim i životnim shvatanjima. Izneveriti njih značilo bi izneveriti i samoga sebe, sve ono što mi je bilo važno i dostojno poštovanja.

Koja bi bila vaša poruka mlađim generacijama?

– Ne bih se usudio da bilo kome dajem preporuke osim da je važno da svako pronalazi svoj sopstveni put prema cilju kojem teži. Treba dosta sreće i istinske inspiracije da se u sebi otkrije ono što je zajedničko sa drugima, a istovremeno svoje, posebno. To nije uvek jednostavno. Život brzo prolazi, sve brže što ste stariji. Mnogo toga ostaje nedovršeno ili propušteno. To mogu da svedočim i iz sopstvenog iskustva.