INTERVJU Francuski pisac Matijas Enar, koji će u ime zemlje – počasnog gosta otvoriti 66. Sajam knjiga: Rat je normalno stanje čovečanstva, a mir samo kratak izuzetak

Nakon studija persijskog i arapskog jezika, dugo je živeo na Bliskom istoku. Kako je sam rekao, prvi susret sa Orijentom doživeo je u Sarajevu, ostavši trajno vezan za naše prostore.

Upravo je priča o mučnom 20. veku i svim njegovim suludim ratovima, zaključno sa građanskim ratom na pepelu Jugoslavije, postati tema njegovog prevratničkog romana „Zona“, koji je u prevodu Anje Petrović objavila „Akademska knjiga“. Enarov fascinantan stil – izražen najviše u ogromnim, rableovskim rečenicama sa mnogobrojnim istorijskim reminiscencijama – opčinio je kritičare i evropsku publiku.

Za taj roman dobio je niz književnih priznanja.

Jednak uspeh doživljava i njegov roman „Busola“, objavljen u prevodu Tamare Valčić Bulić u izdanju „Akademske knjige“.

Pripovest o eruditi koji pokušava da poveže Istok i Zapad, ali i da nekako anulira sve neuralgične tačke tog nimalo jednostavnog odnosa, doneo mu je najveće francusko književno priznaje, „Gonkurovu nagradu“.

Najnoviji roman „Godišnja gozba Grobarskog bratstva“, koji je u izdanju „Akademske knjige“ i u prevodu Tamare Valčić Bulić upravo izašao iz štampe, Enar će predstaviti srpskim čitaocima tokom Sajma knjiga, 21. i 22. oktobra.

Glavni junak vašeg romana „Godišnja gozba Grobarskog bratstva“ mladi je etnolog koji napušta Pariz kako bi izučio život na selu u 21. veku. Njegova naučna misija će se suočiti sa brojnim seoskim predanjima i običajima, ali i nečim što izmiče svakom razumnom objašnjenju. Kako vi, u svetlu svog novog romana, vidite odnos ruralnog i urbanog u današnje vreme?

– Odnos između ruralnog i urbanog načina života trenutno je u središtu naših misli, a ekološka kriza izazvala je potpuno novi pristup ruralnom životu. Zapravo, za veliki broj ljudi u Evropi trenutno, a naročito tokom pandemije, život na selu deluje kao rešenje za brojna pitanja vezana za zagađenje vazduha, saobraćaj, energiju, pa čak, i na neki način, hranu i agronomiju. Čini se da je ljudima sve više stalo do toga šta jedu i gde su ti proizvodi uzgajani. U Francuskoj statistike pokazuju porast konzumacije organskih brendova, bez obzira na njihovu cenu. Ali povratak inflacije i visoke cene hrane, naročito organskih proizvoda, u poslednje vreme tu tendenciju su odvele na potpuno drugu stranu, što pokazuje, čini mi se, da ono što smo mislili pre deset godina više ne važi. Verovatno je interesovanje za „novi ruralni“ život povezano sa ekonomskim mogućnostima više srednje klase. Ipak, i dalje je istina da moramo da pronađemo novu ravnotežu između ruralnog i urbanog, naročito u literaturi.

Priroda se, srećom, vraća u roman u poslednje vreme. „Godišnja gozba Grobarskog bratstva“ je, moglo bi se reći, neobična vrsta pisanja o prirodi. U ovom romanu pokušavam da preokrenem i pomalo promenim našu viziju „ruralnog“, tj. da ono ne bude mesto za „seoske romane“ 19. veka, već mesto sa kojeg možemo da preispitamo naš 21. vek.

Da li se i u današnjem krajnje unificiranom svetu, ipak, može pronaći raznolikost, nešto potpuno autentično, ono što nalazi vaš junak?

– Da, mislim da može! Možda, u stvari, postoji veća razlika između Pariza i sela u mom romanu, nego Pariza i Beograda… Verovatno. Ruralnost je više vezana za lokalne običaje i folklor nego za grad, pretpostavljam. Moj junak će, kako kažete, pronaći smisao svog života na selu.

Radnja romana smeštena je u pokrajinu De-Sevr, odakle potičete vi, ali i veliki Rable. Kritika je često upoređivala vaš raskošni stil, ali i fokusiranost na putene životne strasti. Koliko je taj veliki pisac uticao na vas?

– Rable je gorostas francuske literature – sve je izumeo! Ne samo roman sam po sebi, već i jezik fikcije, tj. način na koji fikcija može da stvori sopstveni jezik. Zapravo, kad je Rable počeo da piše, svi intelektualci njegovog vremena pisali su latinskim jezikom. Rable je koristio francuski, veoma lični francuski jezik, koji je skoro kao književni lik sam po sebi. Ono što je, mislim, najbitnije za mene u vezi sa Rableom, jeste njegova sloboda. Rable je u potpunosti slobodan! On stvara sopstveni jezik, sopstvenu formu… Možemo ga smatrati genijem zato što je sve to izumeo.

Dugo ste živeli na Orijentu, a važite za jednog od najboljih poznavalaca ovih prostora, što je pokazao i vaš roman „Busola“, koji pripoveda čudesnu priču o eruditi koji pokušava da nekako poveže Istok i Zapad. Da li je to moguće, u svetlu nove eskalacije užasnog nasilja na Bliskom istoku? I da li mi zapravo živimo Hantingtonov sukob civilizacija ili je ipak u pitanju samo nesporazum, gotovo frojdistički narcisizam malih razlika koji rezultira užasom?

– Ono što se de{ava trenutno nije sukob civilizacija, već poslednja epizoda starog sukoba koji traje 70 godina. Palestinci su sistematski lišavani svojih prava: prava na sopstvenu zemlju i na sopstvenu državu… Nasilje se u današnjici povećava zato što je trenutna desničarska izraelska vlada mislila, moguće prebrzo, da je pobedila u ratu i da su Palestinci samo problem za policiju na Zapadnoj obali. Ali to nije slučaj. Ovo je zapravo goruće pitanje, sa mnogobrojnim međunarodnim reperkusijama i složenim uplitanjem celog Bliskog istoka. Užas Hamasa ima svoje uzroke, pre svega istorijske faktore, i lako je mogao biti izbegnut.

U svojim knjigama često pišete o našim prostorima, njihov ste dobar poznavalac, a godinama ste član žirija Međunarodne nagrade „Aleksandar Tišma“. Ove godine vam je ukazana čast da otvorite Međunarodni beogradski sajam knjiga. Zašto vam je Balkan zanimljiv, a još više naša književnost?

– Balkan mi je fascinantan na prvom mestu zbog njegove raznolikosti. Religiozne, kulturne, jezičke… I drugo, zbog njegove predivne literature. Čitao sam brojne srpske autore… Pored Aleksandra Tišme, koji je za mene jedan od najboljih pisaca 20. veka, veliki broj pisaca sa ovih prostora bio je presudan da naučim šta bi to roman mogao da bude i kakvu slobodu može da donese… „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića ili tarotsko predskazivanje u „Poslednjoj ljubavi u Carigradu“, ali i „Grobnica za Borisa Davidoviča“ Danila Kiša i zastrašujuća sudbina njegovog oca u „Peščaniku“- obavezno su štivo za svakog Evropljanina.

 U romanu „Zona“, o ratnim ljudima 20. veka, napisali ste da je „istorija bajka o divljim zverima, knjiga sa vucima na svakoj strani“. Ipak, vaš junak, izmoren tim užasom vapi: „Zamolio bih da bude moj poslednji voz, moj poslednji avion, moja poslednja puška, poslednja varnica nasilja koja izlazi iz mene“. Mislite li da će čovečanstvu ta želja ikada biti ispunjena?

– Znate da je Aristotel mislio da je mirovanje krajnje stanje svih stvari. Da se sve u prirodi kreće ka miru, ali da je taj pokret uvek privremen. Kao i on, ja sam mislio da je mir prirodno stanje čovečanstva. Da ljudi žive u miru, ili na putu ka njemu; da je mir pravilo, a rat izuzetak. Ipak, Galilej i Njutn su pokazali da Aristotel nije bio u pravu – kretanje je normalno stanje stvari, a mirovanje je izuzetak. Mislim i da sam ja tako pogrešio: rat je verovatno normalno stanje čovečanstva, a mir, nažalost, samo kratak izuzetak…

Enar u Beogradu

Matijasu Enaru je pripala čast da otvori ovogodišnji Me|unarodni beogradski sajam knjiga. Tokom ceremonije otvaranja Sajma knjiga, 21. oktobra u 18 sati, Enar će održati svečani govor. Iste večeri u 19.30 Enar će potpisivati primerke svojih knjiga na štandu „Akademske knjige“ i družiti se sa našim čitaocima. Sledećeg dana, 22. oktobra, od 17 sati, na Francuskom štandu biće predstavljen njegov roman „Godišnja gozba Grobarskog bratstva“. O knjizi će sa Enarom razgovarati prevoditeljka romana Tamara Valčić