Rođena u Istanbulu, Gaje Boralioglu studirala je filozofiju i logiku na Fakultetu književnosti Univerziteta u Istanbulu gde je završila i master studije.
Radila je kao novinarka, autorka reklama i scenaristkinja. Napisala je scenario za film EylŘl Firtinasi (1999) u režiji Atifa Jilmaza. Prvu knjigu, roman fikcije Hepsi HikÔye objavila je 2001, slede Mešhul (2004), Aksak Ritim (2009) i MŘbarek Kadinlar (2014).
Roman za mlade Išimdeki Ses objavljen je 2013. Knjige i pripovetke prevedene su joj na više jezika. Po njenoj pripoveci Mi Hatice snimljen je kratkometražni film koji je nagrađen na nekoliko festivala. Za Aksak Ritim dobila je književnu nagradu Notre Dame de Sion 2011, a za MŘbarek Kadinlar dobila je 2015. nagradu Yunus Nadi za kratku priču. Njen roman Mešhul, objavljen na nemačkom jeziku pod nazivom Der Fall Ibrahim, uvršten je u program Između redova na Frankfurtskom sajmu knjiga 2017. godine. Povod za razgovor je njen prvi roman objavljen na srpskom jeziku – Podno sveta.
* Knjiga „Podno sveta“ prvi je vaš naslov preveden na srpski jezik. U uvodnoj „reči autorke“ ovom izdanju obratili ste se direktno i posebno čitaocima u Srbiji, objašnjavajući lične i društvene okolnosti u vreme kad ste pisali ovu knjigu. Reci te nam sa kakvim se problemima suočava autor koji je spreman da izrazi kritički stav prema okolnostima u kojima živi?
– Pre svega, želela bih da istaknem da sam veoma srećna i uzbuđena što je moja knjiga objavljena na srpskom jeziku i što sarađujem sa jednom veoma uglednom izdavačkom kućom. U predgovoru srpskom izdanju knjige Podno sveta iznela sam neke tajne koje sam došapnula samo čitaocima u Srbiji, jer nisam mogla da ih odam turskoj publici. Dok sam pisalaovaj roman razmišljala sam o osrednjosti koja je zahvatila ne samo Tursku već i svet, i o zlu koje se ugnezdilo u toj osrednjosti. Prolazimo kroz čudna vremena u kojima se zlo uobičajilo kao normalna pojava, a ljudi postaju neuki i mentalno osiromašeni uprkos mogućnostima naprednih komunikacija. I tako sam, očiju uprtih u taj prizor, stvarala Podno sveta. Nije reč o direktnoj političkoj kritici, ali negde u dubini priče ukorenjena je satira usmerena na duh vremena u kome živimo.
Ljudi koji uočavaju iste probleme sa lakoćom usvajaju ova razmišljanja i tako u njima dolazi do talasa uzbuđenja, dok se kreatorima tih nevolja, sasvim prirodno, sve to ne dopada i oni se drže na distanci. Represivni režimi ne vole kad se iznosi istina, pa tako ne vole ni pisce. U tom slučaju može se desiti da budete izopšteni; na primer ne pozivaju vas kao goste u škole, na intervjue, bivate ignorisani; zatvaraju vam se vrata mejnstrim medija, a može se desiti i da ostanete bez posla; štaviše možete biti i sudski procesuirani, uhapšeni i poslati na dugogodišnju robiju. Na žalost, postoje stotine takvih primera.
* Glavni lik je običan čovek, sa svojim ponosom i strahovima, usponima i padovima, neko ko bi mogao da bude svako od nas. On neprekidno preispituje svoje etičke, tradicionalne pa čak i religiozne stavove, iznoseći pred čitaoca sve one dileme koje se nalaze duboko u svakome od nas i za koje osećamo strah od suočenja. Kakvo je mišljenje javnosti i kritike o toj dimenziji ovog dela?
– Evo, citiraću vam jedan od omiljenih komentara. U vreme kad je knjiga prvi put objavljena, u zlo doba noći, jedan čitalac mi je poslao poruku koja je otprilike glasila ovako: „U ogledalu ste mi predstavili lice koje nisam želeo da vidim“. Knjiga je u Turskoj prihvaćena sa velikim oduševljenjem. Dosad je prodaja išla odlično. Roman je nagrađen jednom od najznačajnijih književnih nagrada u Turskoj – Dujgu Asena. Na sajtovima o knjigama ispisano je na stotine komentara i recenzija. O protagonisti knjige, Hilmiju Ajdinu, mnogo se raspravljalo i pričalo. Neki čitaoci su, pomalo stidljivo, prepoznavali sličnost između njega i pojedinaca iz svog okruženja pa i sebe samih. Ta istinska konfrontacija mi je bila veoma značajna. Dosta se govorilo o fluidu ove knjige, o njenoj moći vizualizacije jer se doživljava kao film, o aspektima ironije, igrama fikcije i neočekivanom iznenađujućem kraju.
* Knjiga na svom kraju ima uzbudljiv preokret, donoseći ogoljen fenomen odnosa „otac-sin“. Koliko je bilo teško napraviti takvu vrstu psihološke analize s obzirom da ste žena, i koliko vremena je trebalo da napišete roman?
– Roman sam pisala dve godine tokom boravka u tri različite zemlje i pet gradova; zajedno smo prešli dug put. I jedno od najčešće postavljanih pitanja koje sam dobijala po pojavljivanju ove knjige bilo je kako sam, kao žena, uspela da opišem muškarca tako autetnitčno i tako ogoljeno. Za mene je pisanje neka vrsta preseljenja duše. Moja duša se seli u galaksiju drugih ljudi i posmatra svet njihovim očima i iz njihovih perspektiva. U knjizi Podno sveta ona se preselila u dušu pomalo nepoštenog, podosta sebičnog i vrlo osrednjeg čoveka, a u žiži priče je iskonsko pitanje odnosa oca i sina. Međutim, pitanje relacija između oca i sina, za mene je mnogo više od čistog egzistencijalnog roditeljskog odnosa, tu se aktuelizuje i fenomen moći, nemoć pojedinca pred moćnim autoritetom i traženje rešenja. Dakle, pisac može da gleda na svet i očima suprotnog pola, očima insekta ili emocijom cveta, i pitam se zašto pisci, muškarci, toliko kaskaju kad je u pitanju gledanje ženskim očima.
* Svaki čitalac je mikro-svet za sebe. Na jednom mestu kažete: „Svako ko prvi put čita tekst, povezuje se sa njim na jedinstven način“. Dakle, kako se nosite sa situacijom u kojoj neko u vašem tekstu prepozna poruku koju niste imali nameru da prenesete, odnosno, šta ako dođe do namerno pogrešnih tumačenja?
– Pomislila sam da kažem: „Naravno, za autora je tekst jedinstven; on je njegova kreacija i nema cenu“. Međutim, kad se objavi, on pripada i čitaocu. Svaki čitalac se povezuje sa tekstom iz sopstvenog sveta, iz svog intelekta i prema svojim afinitetima. On ga u svojoj glavi cepka, razvrstava i ponovo sklapa. U tom procesu ponovnog stvaranja mogu iskrsnuti činjenice i veze koje autor nije imao na umu niti ih je pretpostavljao. Lično sam veoma ushićena što ću nailaziti na takve razlike. To je magija književnosti. Ali ako su poruka i komentari namerno pogrešni, onda prigovaram, ako sam u prilici. Mada, želim da naglasim da pišem sa visokom svešću upravo kako bi se izbegla ovakva vrsta nesporazuma.
* Roman, kao književna forma, bio je redak u turskoj književnosti, te da je njegova ekspanzija počela krajem XX veka. Koliko je teško biti neka vrsta pionira, posebno ako se ima na umu da ste žena-pisac?
– Turska je patrijarhalno ali otvoreno društvo. Takođe, ne sme se zanemariti činjenica da se žene ovde žestoko bore za svoja prava. Uprkos dvodecenijskoj vladavini konzervatizma i široko rasprostranjenom muslimanskom verovanju, žene koje pokrivaju glavu su još uvek u manjini. I pored svih prepreka, feministički pokret postoji, opstaje i jača. Polje književnosti kao da predstavlja neku malu vagu za odmeravanje situacije u Turskoj. U književnim delima se retko nailazi na jake ženske likove, a književni kritičari se uglavnom bave muškim autorima. Autorke znatno ređe bivaju pozivane na razgovore i u većem obimu se čitaju muški pisci. U stvari, na žalost, ni u svetu nije mnogo drugačija situacija. Ispričaću vam nešto zanimljivo. Jedan moj kolega, kritičar i akademik, svake nedelje u radio-emisji intervjuiše ponekog pisca. Zamolila sam ga da svakome od njih postavi pitanje o njihovim omiljenim književnicima. Posle godinu dana se ispostavilo da su samo trojica među svoje omiljene književnike uvrstili žene. Zar to nije žalosno?
* Čitalačka publika u Srbiji poslednjih decenija sve više se upoznaje sa turskom književnošću, uz, uglavnom, pozitivne reakcije. Možda ponajviše zbog toga što nam je folklor prilično izmešan i sličan. Koje turske pisce mlađe generacije možete da nam preporučite i šta na kraju možete da poručite publici u Srbiji?
– Turska književnost postaje sve poznatija u svetu, naročito od kad je Orhan Pamuk dobio Nobelovu nagradu. Moram priznati da nemam izraženu tu nacionalnu žicu, ali Turska definitivno ima moćnu književnost, naročito kad su u pitanju pripovetke, a složena i slojevita socijalna struktura u Turskoj predstavlja bogatu građu za književnost. Uz to, savremeni pisci razvijaju i nadograđuju potencijal turskog jezika. Evo, navela bih neka imena: Ajfer Tunč, Bariš Bičakči, iz moje generacije, zatim Murat Ozjašar, Pelin Buzluk i Šule Gurbuz iz mlađe generacije.
Turska i Srbija imaju mnogo dodirnih tačaka u istorijskom, kulturnom i političkom smislu. Pretpostavljam da, zbog toga, ima dosta sličnosti i u našem pogledu na sadašnjost i budućnost. Interesovanje i pažnja koju moja izdavačka kuća u Srbiji i dragi mi izdavač Nenad Perišić pokazuju prema knjizi Podno sveta uveravaju me da sam u pravu. Nadam se da će biti još kulturnih razmena između naše dve zajednice.
Autorka intervjua prevela je roman „Podno sveta“ na srpski jezik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
