INTERVJU Hejzel Dup, gošća Beogradskog irskog festivala sa filmom „Katlin je ovde“: Moja generacija će promeniti ovu planetu, jer mora to da učini

Razgovor je bio neizbežan, budući da Dup tumači jednu od glavnih uloga i u seriji za koju sam u decembru utvrdio da je sam vrhunac televizijske ponude iz 2024. godine.

U „Ništa ne govori“ („Say Nothing“; Hulu) smo od kraja pedesetih pa skoro do sadašnjosti svedoci puta koji prolaze Dolors i Marijen Prajs (Dup), katolkinje iz Belfasta.

Starija Dolors je talentovana umetnica, dok Marijen kroz odrastanje posmatra svet i pohranjuje ga unutar sebe, zajednički se protiveći idejama oca, poklonika terorističkih metoda u cilju postizanja državne samostalnosti.

Kraj je šezdesetih, i kada se ispostavi da mirne šetnje prepisane od Martina Lutera Kinga ne nalaze plodno tlo u Severnoj Irskoj, Dolors i Marijen postaju članice ćelije IRA-e koja prvo sprovodi nasilje nad uniformisanim licima na koje gledaju kao na okupatore.

No, bombaško nasilje se seli u London a žrtve postaju i belfastski katolici koji bi da ostanu neutralni.

Priča je zasnovana na stvarnim ličnostima, uključujući i Džerija Adamsa, dugogodišnjeg prvog čoveka stranke Šin Fejn – na kraju svake epizode je naznačeno da on negira da je ikada bio član IRA-e.

Uobičajeno početno pitanje, uzevši u obzir istorijski trenutak u kojem se nalazimo, ovaj put sadrži mnogo više. Pa, kako vam se čini Beograd?

– Bila sam već jednom u Srbiji, kada sam imala devet godina. Snimala sam seriju „Titanik: Krv i čelik“, što je bio i moj prvi telvizijski posao. Ne sećam se mnogo toga, i mislim da tada nisam videla previše. Deceniju i po kasnije se vraćam i žao mi je što neću ostati još malo. Kada se spremate da idete negde gde postoji politička nestabilnost upozore vas da budete oprezni. Informisala sam se o situaciji, da bih znala šta se dešava i koja je priroda protesta. Činjenica da se radi o studentskom protestu, protestu protiv vlasti, za šta se zalaže, šta je u njegovoj srži, sve to je učinilo da mi se još više dolazi. „Ponosna“ sam što sam ovde je možda pogrešna reč, ali možda i nije.

Jedna od stvari koje protesti pokušavaju da prenesu je da bi sve trebalo da stane, kako bismo mogli da popravimo stanje stvari, pa tek onda da nastavimo dalje. Sa druge strane, ukoliko bi baš sve stalo vi ne biste bili ovde i ne bismo vodili ovaj razgovor.

– Tačno, to je dilema.

Način na koji serija „Say Nothing“ prilazi temi je da ne maše zastavama, polemička je, nema jasnih zlikovaca, osim možda engleskog policajca, s tim što i on smatra da obavlja neophodnu funkciju unutar društvenog uređenja. A opet, i pored svih tih slojeva, serija ima „kičmu“, opasna je, nije bezbedna. Pretpostavljam da vam je sve to bilo jasno posle čitanja knjige i scenarija. Da li vas je to uplašilo?

– Uvek me privlači ideja da smo, kao ljudska bića, vrlo dinamični, da naša moralna shvatanja mogu biti polarizovana, i na prvi pogled nejasna. I za sebe smatram da sam ambivalentna. Toliko toga ne možete uraditi ispravno ili savršeno, posebno danas, posebno u svetu kakav je danas. Vezano za industriju, tehnologiju, proizvode… Pada mi na pamet serija „The Good Place“, o čistilištu u kojem se pravi zbir dobrih ljudskih odlika od kojih se oduzimaju one loše. Na osnovu toga se odlučuje idete li u raj ili pakao. Znate, kada nekom poklonite cvet to bi mogla biti loša stavka za vas, jer u taj čin ulazi i poreklo cveta, proces pesticidacije, cena ljudskog rada…

Neko je patio.

– Baš tako. Kapitalizam kasne faze zahteva da svi budemo urođeno moralno dvosmisleni. Stoga me privlače takvi likovi. Marijen Prajs je odlično napisan lik i u svakoj situaciji sam znala kako da je pronađem.

Sa druge strane, delovalo mi je da se ona ne menja previše tokom priče. Reditelj sa kojim sam nedavno sarađivao je izgovorio pripremljenu frazu „ovaj lik nema promenu“, a meni je odmah palo na pamet da lik ne mora obavezno da se menja. Okolnosti se menjaju, a mi katkad ostajemo isti ljudi, samo prilagođeni novim okolnostima.

– Dobar uvid.

Marijen iznenađuje sve oko sebe odlukom da ukorači u, da kažemo, politički ekstremizam. Od nje bi se možda očekivalo da bude napaćena žena nekog od heroja revolucije.

– Da, na početku.

A onda, kada dođe trenutak za delanje, ona se aktivira bez osvrtanja. Šta kažete o tom tipu osobe? NJena sestra Dolors je delovala neuporedivo angažovanije.

– To me takođe privuklo. O Severnoj Irskoj sam saznala mnogo toga tokom snimanja, od kolega glumaca. Jedan od najuspešnijih metoda regrutovanja u IRA-u su zapravo bila hapšenja. Britanske vojno-policijske snage bi „pokupile“ svakoga ko bi iz nekog razloga bio sumnjiv. Saznalo se da su se dešavala mučenja u zatvoru, nakon čega se mnogo žena priključilo pokretu, i mnogo ljudi koji ranije nisu tome bili skloni. Razmišljali su, „Ovo svakome može da se dogodi, što znači da ni ja nisam bezbedan, pa šta onda gubim direktnim angažovanjem?“. Mislim da i Marijen razmišlja na taj način. Kuća nam je ispreturana, majku su mi napali a mi, majka, sestra, ja, nismo ništa učinile. Uz to, ako pohapse sve muškarce neko mora da ostane da se bori.

U filmu „Katlin je tu“ koji je konkretan povod vašeg dolaska na festival takođe tumačite introvertnu osobu koja na koncu iznenađuje i zastrašuje ljude oko sebe. Priča ima određenu hičkokovsku notu. Postavio bih vam naoko lakše pitanje od prethodnih. Kakve filmove volite? Recimo, kada ste imali šesnaestak godina, da li je neki film bio poseban okidač?

– U stvari sam u tom periodu i gledala dosta Hičkoka. Brat mi je preporučivao filmove, on je scenarista, reditelj i snimatelj. Preko njega sam saznala za mnogo reditelja sa svih strana sveta. Japanski, korejski, iranski… Gledala sam i puno horora. U početku da bih uverila sebe da se ničega ne plašim. Uvek sam bila najniža u odeljenju, pomalo uplašena od sveta, pa sam onda terala sebe da prkosim sudbini, pela se na visoke zidove. Horori su zatim došli kao prirodni nastavak, i onda što sam ih više gledala prestali su da proizvode osećaj straha i počela sam da ih gledam iz umetničkog ugla. Od novijih mi se tada svideo „It Follows“, recimo.

Gde autor uz pomoć žanrovskih metoda priča o onome što ga zaista zanima…

– Period kovida me je malo udaljio od horora, počeli su da u meni iniciraju strahove na dubljem, iskonskom nivou. Svideo mi se „28 nedelja kasnije“, svi ti filmovi koji imaju nekakvu poentu, a naročito ukoliko ona nije „nacrtana“. Da nije, „ovo je naš politički ili sociološki stav“, ali ako bih osetila određenu misao ispod površine bila bih vrlo stimulisana i angažovana tokom gledanja.

Primećujem da se u Irskoj snima dosta horora, a i vi ste igrali u filmu „Ti nisi moja majka“. Kao da postoji neka usmena odluka u institucijama odgovornim za finansiranje filmova. Da su horori dobar način i da se svetu predstavi irska priroda, lokalni kolorit…

– To bi mogao biti razlog. Jer, najviše se snima horora i drama, uz poneku komediju. Svake godine izađe neki dobar horor, nedavno je to bio „Oddity“. Imamo sjajan folklor, blizak odnos sa opnom koja deli naš svet i onostrano. Veze sa paganizmom su i dalje žive.

Slično je u Srbiji. Smeša hrišćanstva i paganizma. Svi hrišćanski praznici imaju i nekakvu pagansku bazu.

– A i šire. Čini mi se da je Isus Hrist rođen u junu, da bi to potom bilo premešteno u zimu, u vreme prethodnih paganskih praznika. Tome su me odavno naučili u porodici.

Moraću da proverim te podatke.

– Nego šta, proverite. I neka obavezno bude deo intervjua. (Smeje se.)

Vratimo se u sadašnjost, u Beograd koji trenutno ima nekih i dodirnih tačaka sa Belfastom. Vi ste istih godina kao studenti koji su prethodnih meseci ustali. Ovde smo bili iznenađeni da osobe rođene nakon 2000. godine imaju kapacitet da izađu iz svojih mehurova i počnu da se bore za bolje društvo.

– Zašto?

Očigledno, vas iznenađuje upravo naša iznenađenost. Mislilo se da mlade ljude zanima samo da završe srednju školu i odu da studiraju u nekoj zemlji zapadne hemisfere.

– Meni se čini da smo mi najpokretljivija generacija za koju znam. Da se lako pokrećemo kada nešto nije u redu. Ja sam celog života bila deo raznih protesta i uvek su me zbunjivali ljudi koji su u stanju da budu nepomični i ućutani oko pojava koje utiču na sve nas. Uopšte me ne iznenađuje što je studentsko udruživanje pokrenulo ovu promenu. NJihova je budućnost u pitanju, i budućnost zemlje koju vole. Malo šire gledano, i planete za koju smo imali sreću da je nasledimo, a nesrećni da nam bude predata u stanju u kom se nalazi. Ali mi ćemo je promeniti. Jer moramo.

Deo serije „Say Nothing“ koji se tiče Džerija Adamsa osvetljava i razloge iz kojih se mladi ljudi plaše uključivanja. Tu vidimo kako aktivizam postaje političko delovanje, a to zatim vodi u kompromise. Možete li biti aktivista kao pojedinac, ili morate postati deo nekakve organizovane grupe da biste bili istinski aktivista?

– Aktivizam dolazi u svim mogućim oblicima. Može biti i organizovan, i ličan, i imati političku prirodu. Na kraju krajeva, uvek ima političku prirodu, kao i sve drugo. Moji mikroskopski oblici aktivizma su kada isključim telefon preko sedmice ili vikenda.

To jeste neka vrsta pobune.

– Tačno. Ili kada nekoliko dana ništa ne kupujem. A onda, i ulaziti u svaki sledeći dan sa dobrotom u srcu, ne biti ogorčen zbog sveta koji me okružuje, i to je oblik aktivizma. I nijedan nije toliko mali da postane nebitan. Veganka sam, iako se često kaže da jedna osoba manje ili više ništa ne menja. Bez malih napora nema ni velikih.

Odsustvo ogorčenosti koje ste pomenuli je i važan činitelj ovih protesta.

– Jeste, neverovatno je.

Rođeni su iz nečeg užasnog, a nekoliko meseci kasnije odišu…

– Nadom?

Nadom, ali i srećom? Koja nas ispunjava krivicom.

– Stvari u nekom trenutku moraju da se menjaju. Ako je ovo taj trenutak… Tako to ide. Režimi idu u jednom pravcu dok mogu, a onda moraju da budu promenjeni.

Šta mislite da je jače u Dolors i Marijen Prajs? Mržnja prema nepravdi ili ljubav prema svojoj naciji? Da li mržnja prema nepravdi može biti opasna? Može li od vas načiniti mrziteljsku osobu? Gde se nalazi linija?

– Ovde ću govoriti i iz svog ugla i iz ugla likova… Mislim da, posle osam stotina godina ugnjetavanja, za Marijen ta dva osećanja postaju neodvojiva. A za mene je osnovno prepoznavanje nepravde i bes usmeren prema njoj, što daje žar za borbu. Obično nam govore da je bes negativna stvar, da ga nije dobro imati, ali ponekad, ispravno ili inteligentno upotrebljen, postaje katalizator promene.

Ne možete biti kompletno ljudsko biće bez nekakve agresije unutar sebe.

– Upravo. Serija „Say Nothing“ govori o besu usmerenom prema ugnjetavanju. Ipak, najdublje u našim srcima, u srcu svake Irkinje ili Irca koje poznajem, nalazi se ljubav prema našoj zemlji. Zato rane i toliko bole.