INTERVJU Goran Bogdan: Svojim ćutnjama i olakim pristajanjima na ućutkivanje došli smo do zla koje živimo

Razgovor za Danas napravljen je tokom nedavno završenog 71. Pulskog festivala, na kojem se jedan od najznačajnijih i najangažovanijih glumaca u regionu predstavio u dva filma – „Živi i zdravi“ Ivana Marinovića (manjinska hrvatska koprodukcija koja je bila u konkurenciji za Zlatnu Arenu), i u kratkom filmu „Čovjek koji nije mogao šutjeti“, reditelja i scenariste Nebojše Slijepčevića koji je ovenčan Zlatnom palmom na ovogodišnjem Kanu, a prikazan je u Areni na zatvaranju festivala. Oba puta ispraćen je burnim ovacijama gledališta, a bio je i glavna „meta“ brojnih predstavnika medija iz regiona koji su pratili ovogodišnju Pulu, što je iznova pokazalo da je Goran Bogdan među najomiljenijim i najpoštvanijim glumcima na ovdašnjoj filmskoj sceni.

Izuzetno ostvarenje „Čovjek koji nije mogao šutjeti“, nastalo po istinitoj priči – poznatom ratnom zločinu u Štrpcima, kada su srpske paravojne jedinice ubile devetnaestoro ljudi, naša publika premijerno je videla pre dve večeri, 24. jula, u okviru programa Mladi duh Evrope 31. Festivala evropskog filma Palić. Radnja filma prati putnički voz koji februara 1993. iz Beograda putuje za Bar, a zaustavljen je na maloj stanici u Štrpcima, u BiH. Iz voza je izvedeno osamnaest Bošnjaka i likvidirano, a sa njima i Tomo Buzov, kapetan prve klase JNA u penziji, jer se suprotstavio ovom zločinu…

Da li su se iskristalisali vaši utisci o kanskoj pobedi i nagradi koju sanjaju svi filmski stvaraoci u svetu?

– Idemo dalje, Bože moj, šta sad! Nemamo luksuz da više razmišljamo o tome, s druge strane, najvažnije je to što će Zlatna palma biti preporuka da se film „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ prikaže na mnogo više festivala i ovdje i u svijetu nego da nije dobio tu nagradu, a jako je važno da ga vidi što više ljudi. Taj film nije neka naša lokalna priča iz ratnih devedesetih, u njemu postoji jedna univerzalnost – univerzalna je banalnost zla. U takvim pričama uvek postoje počinilac zločina, žrtva zločina i svjedoci zločina, i u tom krugu se odvija i ovaj film.

Izvođenje ljudi iz voza u Štrpcima dogodilo se naočigled oko petsto putnika koji su putovali ovim vozom, i svi su ćutali, samo je Tomo Buzov imao hrabrosti da se pobuni i pita zašto ih i gde odvode. Vi u filmu igrate Milana, čoveka koji je ćutao. Kako ste ga doživeli?

– Milan je malo fabriciran za potrebe filma, kao simbol ćutnje u kojoj svi mi živimo, i koju u sebi uvek opravdamo. To ovako izgleda: imam svoj život, svoje probleme. Ali, problem je što se te male, individualne ćutnje zbrajaju i postaju duh vremena, a kada nema otpora onda zlo lako prolazi i postaje trend, postaje glasnije, i postaje način života. To je jedan multifikat, i onda te individualne ćutnje još lakše opravdavamo, jer dolazi do pojave „spojenih sudova“ koja vodi do apsolutnog zla.

Radeći lik Milana ja sam se igrao s tim jakim osjećajem stida – to je kao ono kad si mali dječak i doživio si maltretiranja i zlostavljanja, pa moraš probuditi ponos u sebi koliko to možeš. I šta tu sad ljudska duša da radi da se opravda, spasi, da zadrži nekakav integritet nakon tako agresivnih događaja. Ali, to je ljudsko, a sve što je ljudsko nije nam strano, i ja sam kao glumac dužan da opravdam sve likove koje igram. Nekada nemam pravo na svoje osobno mišljenje, nego sve zadane okolnosti moram opravdati.

Nebojša Slijepčević je za potrebe scenarija koristio zapisnike sa suđenja sedmorici pripadnika vojske RS, a i glumcima je dao na uvid taj materijal. Koliko je ovaj film o Štrpcima, zapravo, više priča o ćutanju i prihvatanju zločina nego o samom zločinu?

– Taj materijal je jako potresan, ali, nažalost, nije prvi put da se susrećem s takvim nekim faktima i dokumentima. Ono najstrašnije što ću reći je da smo se nekako navikli na to. I strašna je lakoća pripreme za ovu ulogu, jer se cjeli život spremamo za takve likove. To je ono što je strašno, i strašno je što to nije teško. Zločin je okosnica radnje u ovom filmu, ali mi se više bavimo odnosom čovjeka, nijemog promatrača, na svireposti koje se događaju oko njega. Na vječnu dilemu reagirati ili ne reagirati, i na samu mogućnost koliko je reagirati moguće.

Koliko je humanost krhka i koliko su granice ljudskog porozne. Kako je svijet koji mislimo da je stvarnost, u stvari, samo „naša“ stvarnost. Da svjetovi koje smo toliko pomno i s trudom gradili, a ta nam je gradnja izazivala tjeskobe i strepnje, nadanja, očekivanja, razočaranje, mogu lako biti isparani i pretvoreni u prah a da nitko ili malo tko reagira na to. I ono što je mene zanimalo i čime sam se ja bavio u ovom filmu jeste pojedinačna odgovornost, individualna, ono što ja mogu uraditi.

Događaj u Štrpcima je kod nas decenijama poznat, ali mi se kao narod nikada nismo suočili sa tim zločinom, kao ni sa genocidom u Srebrenici i mnogim drugim, i uopšte, ovaj naš prostor i dalje je u ćutanju o tome šta smo jedni drugima uradili devedesetih godina, i svako samo svoje stradale oplakuje i prebrojava. Kako to sagledavate?

– Ja sam mali, i mogu samo iz svoje perspektive da govorim, ne mogu da ulazim u neke velike povjesne trenutke i da ih komentarišem. Ja mogu da razmišljam samo o sopstvenim postupcima- gdje sam kao čovjek u onome što se dešava oko mene, jer često ne znam kako ni sopstvene teskobe da ugasim i šta ja sutra treba da uradim, a kamoli da dođem do toga da govorim šta bi neki narod trebalo da učini. Samo mi se čini da kad govorimo iz pozicije naroda, govorimo iz vlastite nemoći ili mentalne lijenosti, zavaravamo se i ukidamo sopstvenu odgovornost. Opravdavamo se prebacujući fokus opet na te velike, narodne teme. Od veličine tih tema nikada na red ne mogu doći naše osobne teme.

Ipak, u javnim nastupima vi ne ćutite, uvek ste čovek od integriteta, bez obzira hoće li se ono što govorite dopasti nekoj „opciji“ ili ne.

– Ne ćutim jedino o onim stvarima o kojima ja sa sigurnošću mogu znati. Imam samo sebe i ovu malu glavu, i ne mogu da prihvatim ono što smatram da nije pošteno i nije ispravno. To sam dobio i vaspitanjem – da ne treba okretati glavu i ćutati kad se nepravda dogodi.

Ako pogledamo malo širu sliku sveta, poslednjih godina, nažalost, padaju naše balkanske iluzije o slobodnom, demokratskom zapadu – na snazi je cancel, ućutkivanje, marginalizovanja i zabranjivanja ljudi i sadržaja koje moćni kontrolori ocene kao neprihvatljive za politički i neoliberalistički koncept sveta koji oni uspostavljaju. Smatrate li da je za umetnike ipak nedopustivo da se povinuju naređenjima i toj vrsti cenzure i samocenzure?

– To ućutkivanje, ucenjivanje ljudi egzistencijom i cenzurisanje nije odvojena tema od one o kojoj razgovaramo, nego je samo dio onoga što živimo. Sve što smo govorili o zbroju tih malih ćutnji, one daju zamašak da zlo kao gust puter sve lakše i lakše prolazi kroz tkanje svijeta i dobija snagu, a onda se ćutnja još više boji te snage. Sada se nalazimo na nekom rubu svijeta gdje se stvorila strašna oluja koja buja i raste, tako da je sve lakše – i kenselovati, i prijetiti, i ucenjivati, i cenzurisati, i zabranjivati.

Ovo je doba jedne buke, tako bih nazvao duh ovog našeg vremena, koja ima ogroman broj decibela i zaglušuje sve ostalo. Što je bučnije teže nam je da to zaustavimo, i nekako smo sami tim svojim ćutnjama stvorili ovo što živimo. Pa, Bože moj, krivnja je na nama! A treba biti jak da se to prihvati. I treba biti zdrav da se ne opravdava vlastito ne djelovanje. Opravdanja su početak kraja. Propast duha.

Da li ceo ovaj kontekst globalnih dešavanja, film Nebojše Slijepčevića „Čovjek koji nije mogao šutjeti“, i tu priču o moralnom herojstvu Toma Buzova danas čini još važnijom?

– Mislim da je ova priča uvijek jednako bila važna, to što smo mi decenijama ćutali je druga stvar, a ovim filmom smo je sada samo učinili još važnijom. Ja bih volio da „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ nije toliko važan, i da smo stalno i iskreno progovarali o tim događajima. Mislim da bi nam svima bilo lakše, da bi svi bili zdraviji u svojim glavama, i da bi kao društva bili na mnogo boljem putu nego što smo danas. Ali, ja sam uvijek apsolutno optimista, pa i sada, i vidim neku nadu u svemu. Bračnu zajednicu čini dvoje ljudi, narod čini zbroj ljudi, i svaki taj čovjek ima majku, i svaki je nečije dijete. I svaki od njih je potencijal za promjenu. Prvo vlastitu, pa onda i skupnu. To je matematički optimizam, i to je moj životni stav.

Na festivalu na Paliću publika vas je sinoć gledala i u filmu „78 dana“ rediteljke Emilije Gašić, koji je već imao međunarodni uspeh, ali, nažalost, vi niste prisustvovali ovoj premijeri na Letnjoj pozornici. Kako ste doživeli ovaj film, čija se radnja takođe događa u ratno doba?

– To je priča o odrastanju tri sestre u malom mjestu u Srbiji, za vrijeme bombardiranja 1999. Općenito o odrastanju. Ja tu igram oca. I taj strah koji roditelj nije u mogućnosti zatomiti prelijeva na svoje bližnje. I opet se ulazi u vrzino kolo nerješavanja vlastitih demona, i ostavljanje njih l, još naraslijih, u amanet budućim generacijama.