Goran Marković: Ja sam od ove vlasti prošao golootočki špalir

Reditelj i scenarista koji je ovdašnju kinematografiju obeležio sa petnaest igranih filmova od kojih se mnogi svrstavaju u kultna ostvarenja, i oko pedeset dokumentaraca i TV filmova, dobitnik dve Zlatne Arene u Puli, nagrade za najbolju režiju u San Sebastijanu, Gran prija u Montrealu, dve godišnje Nagrade grada Beograda, Nagrade za životno delo Udruženja filmskih umetnika Srbije, francuskog Ordena umetnosti i književnosti (Officier dans l’ordre des Arts et des Lettres)…, kome su restrospektive priređivane i u Monpeljeu, Strazburu, Roterdamu, Centru Pompidu u Parizu.., koji je kao profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio gostujući predavač na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, ovih dana je vrlo aktuelan među našim filmofilima.

Jugoslovenska kinoteka najavila je svečanu projekciju još jednog Markovićevog digitalno restaurisanog filma – „Tajvanske kanaste“, koju je u produkciji „Centar filma“ snimio 1985. godine.

Na 32. festivalu u Puli Gordana Gadžić osvojila je Zlatnu arenu za najbolju epizodu, a na Filmskim susretima u Nišu nagrađeni su ona i Boris Komnenić, koji igra glavnog junaka.

Ovo antologijsko ostvarenje biće prikazano 15. novembra u Sali „Makavejev“, u okviru projekta A1 Kinoteka kojim se čuva naša filmska baština.

U izboru sto najboljih ostvarenja, kojim su naši kritičari izdvojili dela koja treba sačuvati za istoriju naše kinematografije, najviše je vaših filmova – „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Tito i ja“. Kako to doživljavate?

– Drago mi je, naravno. Pogotovu što neki od mojih filmova, u trenutku kada su se pojavili, nisu naišli na razumevanje kritike. Tek kasnije, „Majstori, majstori“ i „Tajvanska kanasta“ postali su, da tako kažem, prihvaćeni a kod nekih ljudi i jako cenjeni. Za „Tajvansku kanastu“ sam se bojao da će nestati, s obzirom da je postojalo samo nekoliko kopija u veoma lošem stanju, a negativ je bio na ivici raspadanja. Samo zahvaljujući trudu i umeću restauratora, ovaj film je spašen od propasti.

U „Tajvanskoj kanasti“ okupijena je ekipa legendarnih glumaca – Boris Komnenić, Neda Arnerić, Radko Polič, Bora Todorović, Predrag Miki Manojlović, Gordana Gadžić, Petar Božović, Bogdan Diklić, Josif Tatić, Vojislav Voja Brajović, Milo Miranović…, u nekim scenama „gostuju“ reditelji Srđan Karanović i Želimir Žilnik, Margita Stefanović i kultna grupa EKV koja izvodi pesmu „Tatu“, ali i vi. Šta je ono po čemu danas najviše pamtite ovaj film?

– Posle velikih komercijalnih uspeha mojih prvih filmova, rešio sam da napravim nešto ispovedno – film o mojoj generaciji koja je posle propasti ideala iz 1968. godine i sama počela da propada, što fizički, što moralno. Glavni junak filma Saša Belopoljanski je antiheroj, slabić i nerealizovani umetnik. On je, međutim, jedina osoba koja i dalje pokušava da svet spase od hipokrizije i moralnog posrtanja. On to, naravno, neće uspeti, ali njegova uzaludnost napora, kao i u svim dramama, izvor je tragičnih i komičnih situacija.

Sam naziv filma „Tajvanska kanasta“ je nepostojeća igra kartama koju je građevinska mafija izmislila još 1980-ih godina. Šta još apostrofira ovaj naslov?

– To treba da zvuči kao besmislica. Inače, u to doba smo neki moji drugari glumci i ja često zavitlavali kolege igrajući tu nepostojeću igru sa onima koji su smatrali da sve znaju, pa i pravila Tajvanske kanaste. Bilo je zabavno a, boga mi, ponekad i tužno posmatrajući ih kako se snalaze. Moram reći da je ta igra u suštini bila obesna i nečovečna pa sam je zato uzeo za centar onoga što se događa Saši Belopoljanskom.

Iako ovaj film nije doživeo nagrade i ultrapopularnost poput nekih drugih vaših dela, on je i sada posle gotovo pola veka nezaboravan među filmofilima, i aktuelniji nego u vreme kada je nastao. Jesmo li mi kao društvo danas još zarobljeniji u obesnoj „kartaroškoj“ igri koju nam stalno izmišljaju neki mafijaški krugovi i moćnici?

– Nema u igri Tajvanske kanaste ničeg lepog. Jedino je spasava činjenica što je povremeno komična. Danas se, međutim, ona igra u mnogo širem društvenom kontekstu, i ljudi koji su od strane vlasti ubeđuju nas kako tu postoje neka pravila. Igraju je kao da je to nešto normalno, legitimno. A radi se o najobičnijoj manipulaciji bespomoćnima i očajnima.

Glavni junak „Tajvanske kanaste“ je četrdesetogodišnji nezaposleni i neurotični arhitekta koji izrađuje pokretne skulpturice. Umesto da se bavi svojom profesijom i da živi u realnosti, Saša je nezreo, stalno je u nekoj svojoj fikciji i svako može da ga prevari. Da li on ne ume da sagleda stvarnost, i koliko je lik ovog intelektualca, zapravo, i simbol našeg dezorijentisanog društva?

– „Mrdalice“ likovnog umetnika Milije Nešića, koje su, uzgred, jako interesantno umetničko delo, služe da u ovom filmu pokažu naivnost moje generacije koja je verovala da se simbolima, metaforama, alegorijama i aluzijama može menjati surova društvena klima. Kasnije je postalo jasno da je to obična utopija. Posledica neuspeha revolucije iz 1968. je da danas živimo u jednom bezosećajnom svetu u kome nema mesta prevaziđenim osećanjima kao što su empatija i solidarnost.

Da li je danas ta naša društvena i politička tama zaista veća nego ikada, ili treba da poverujemo da na putu bez kompasa i na kraju ovog našeg tunela ipak ima svetla?

– „Svetlost na kraju tunela je voz koji nam ide u susret“, rekao je neko. Prilično pesimistično i, nažalost, tačno zapažanje.

Saša Belopoljanski je idealista, nekadašnji šezdesetosmaš koji je svojim govorima oduševljavao studente. Kad biste danas ponovo pisali taj scenario, šta biste dodali njegovom liku, i šta nam je uopšte ostalo od naših građanskih protesta i revolucija?

– Moj model za taj lik je odavno mrtav. Umro je na vreme. Jer, da je ostao živ, verovatno bi, kao moralna ruina, sada sedeo u nekom odboru vladajuće stranke.

U „Tajvanskoj kanasti“ policajac može da ne razlikuje šta je ciklama, a šta marihuana, nekadašnji ludi anarhist Rade Seljak može da postane oficir i inspektor državne bezbednosti… Da li je ovaj vaš film bio proročki, pošto na sličnim i još karikaturalnijim i opasnijim paradoksima i likovima počiva današnja vlast?

– Sadašnja vlast je mnogo gora od one koju sam mogao da zamislim 1985. godine, kad sam snimao ovaj film. Danas su u igri beskrupulozni mračnjaci a ne komični policajci. Ovom zemljom vlada družina uortačena sa kriminalcima, ogrezla u zločin i korupciju, koja je u stanju metastaze.

Zbog čega naš čovek tako lako pristaje na obmanu i postaje žrtva političkih i drugih manipulanata i „krimosa“, o čemu nam i govori ovaj film?

– Ljudi su izgubljeni u vrtlogu. Više ne znaju šta je istina a šta ne. Carstvo laži, u kome živimo već nekoliko decenija, od nas je napravila najobičnije lutke. Malo je onih koji se odvažuju da stvari sagledavaju svojim čulima. Ona su zamenjena pipcima hobotnice koji nas čvrsto drže u svom „zagrljaju„.

Krajem prošle godine deo naše kulturne javnosti skandalizovala je odluka da se ponište rezultati konkursa Filmskog centra Srbije za eminentne reditelje na kojem vam je konkursna komisija dodelila sredstva za novi film „Doktor D.“, a još više, beskrupulozni napadi kojima su vas kasnije „počastili“ neki visoki predstavnici vlasti. Kako ste to doživeli i šta se sada dešava sa ovim konkursom?

– Prošao sam ono što golootočani nazivaju „Topli zec“. To je poseban ritual predviđen za doček tih mučenika na ostrvo. Tada oni prolaze kroz špalir svojih kolega, sapatnika, koji ih tuku, pljuju i psuju. Islednici samo posmatraju koliko je to sa njihove strane iskreno, da li su dovoljno uživljeni u mržnju, ili samo šmiraju. Ovi koji su me pljuvali i psovali su obični šmiranti. Ja to znam jer sam reditelj.

Umesto vašeg filma „Doktor D.“, u čijem je scenariju o čoveku optuženom za ratne zločine, kome Služba državne bezbednost pomaže da promeni identitet i da se “presvuče” u bivšeg hipika i dobroćudnog čudaka, deo javnosti prepoznao priču o Radovanu Karadžiću, pred publiku je juče stigao vaš istoimeni roman u izdanju „Lagune“. To je vaša deveta knjiga koju ste napisali i četvrti roman. Kako vidite taj književni deo vaše karijere, i šta će, u stvari, čitaocima otkriti „Doktor D.“?

– Scenario „Doktor D.“ uz najveće ocene stručne komisije, u čijem radu su uzela učešća dva dekana umetničkih fakulteta, preporučen je za realizaciju. Tada su na scenu stupili dežurni policajci režima Jelena Trivan, Maja Gojković i, nažalost, moj kolega Miroslav Lekić i oborili celi konkurs. Da se niko ne bi dosetio kako je reč o klasičnoj političkoj cenzuri, oni su poništili ceo konkurs koji je bio raspisan, da cinizam bude veći, za „zaslužne filmske autore“, kojom prilikom su oduzeti projekti i Želimiru Žilniku i Srđanu Dragojeviću. Oni su kolateralna šteta tog varvarskog čina i moram ovde napomenuti da su se njih dvojica sve vreme držali više nego časno i solidarisali se sa mnom.

Kao što sam decenijama prikupljao materijal za film „Goli otok“, koji je sve vreme izbegavan i ako je nesumnjivo bio jedna od naših najvećih tema, pa od toga napravio roman „Beogradski trio“, tako sam postupio i ovoga puta – po sličnom postupku kvazidokumentarne građe, napravio sam roman „Doktor D.“ Kao i u „Beogradski triju“, i ovde se radi o mojim izmišljotinama ali, s obzirom na to da sam ja filmski reditelj i da mi je posao da od fikcije pravim nešto nalik na stvarnost, tako će ova knjiga veoma ličiti na nama poznate stvari iz bliske prošlosti.

Genijalna scena iz bračnog života

„Tajvansku kanastu“ pamtimo i po mnogo duhovitosti – glavni junak je oženjen, ali ima i mladu devojku, čak predlaže ženi da se ona preseli kod njih i kaže da će joj se sigurno dopasti. Da li je ova scena zaista nastala iz stvarnog događaja?

– Jeste. Ne bih da navodim ime autora te „genijalne“ zamisli. Bio je član naše ekipe prilikom priprema „Tajvanske kanaste“, i ta scena iz njegovog bračnog života, sa njegovom dozvolom, direktno je ubačena u film.

Autorska ekipa

Scenario „Tajvanske kanaste“ Goran Marković potpisuje zajedno sa Milanom Nikolićem, a na ovom filmu okupljeni su i drugi legendarni stvaraoci – direktor fotografije Miloš Spasojević, scenograf Miljen Kreka Kljaković, kompozitor Zoran Simjanović, kostimografkinja Nadežda Petrović i montažer Vuksan Lukovac.