INTERVJU Goran Marković: Studenti su spržili krpenu lutku po imenu Vučić

Autor antologijskih filmova koji su dobili mesto u našoj kulturnoj baštini, kome je zbog kritičkog građanskog aktivizma već dvanaest godina onemogućeno da snima, kao zabranjeni reditelj opet se okrenuo pisanju knjiga, a odavno je već etabliran i kao uspešan i provokativan pisac.

U razgovoru za Danas Goran Marković „prelistava“ godinu koja je za nama, govori o studentskoj pobuni koja je za vlast potpuno neočekivana, o nadi da je taj bunt nagoveštaj civilizovanog života koji nam je ukinut, zašto u 2025. očekuje, pre svega, generalni štrajk u Srbiji…

Šta biste Vi izabrali za događaj koji definiše 2024.godinu?

– „Buđenje proleća“ u zimu ove godine. Osvešćenje nastupajuće generacije koja je najzad shvatila da jedino ona može sebi pomoći. Događaj je istorijski i budi nadu da ćemo se podići sa dna.

Dvanaest godina naprednjačke vlasti obeleženih kriminalom, korupcijom, medijskim zabranama, ponižavanjem najstručnijih ljudi u svim profesijama…, uzdrmao je zločin u Novom Sadu, i epilog koji je dobila ova tragedija. Koliko je studentska pobuna, i konačno buđenje građana iz narkoze koji se sve više pridružuju protestu, neočekivana za vlast?

– Vlast je bila u zabludi da će moći da teroriše ljude do unedogled. U jednom trenutku je izgubila vezu sa realnošću i, kao što biva u svim totalitarnim režimima, pomislila je da može da tretira ljude kao stoku, robove koji će trpeti sve. Ovo što se sada dešava i izaziva potpunu pometnju i paniku kod nje je otrežnjenje, koje je, srećom po nas, za diktatora došlo kasno. I zato on preduzima očajničke, providne poteze kao što su dodela fiktivnih stanova i slično. Da mi nije odvratan, verovatno bih ga i sažaljevao. Ali mislim da je zaslužio da se peče.

Da li smo i mi malo olako procenjivali ove mlade ljude, i sada smo zatečeni njihovom ozbiljnošću, a kao dugogodišnji profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na doktorskim studijama Akademije umetnosti u Novom Sadu Vi ih dobro poznajete?

– Ja nikada nisam izgubio vezu sa mladim ljudima I to je jedna od najboljih stvari koju sam učinio u svome životu. Mladost je nepredvidiva
I čarobna. Ova generacija će svoju pobunu pamtiti kao nešto jako značajno u njihovom životu. Kao što ja zauvek pamtim pobunu moje generacije1968, koja mi je odredila ceo životni tok.

Po čemu se ova generacija razlikuje od Vaše generacije šezdesetoosmaša, ili one koja je predvodila studentske proteste 1996/97.?

– Racionalna je, razumna. Ta generacija ume da mirno definiše svoje ciljeve. I izdržljiva je, zato što veruje u sebe, u svoje sposobnosti.

Studenti bi mogli da uđu u istoriju ove epohe kao neko ko je udario prvi pravi šamar kaligulantskoj samovolji i narcisoidnosti našeg predsednika – pokazali su da se ne plaše. Šta to znači za režim koji počiva na zastrašivanju i nasilju svake vrste?

– Pa, zastrašivanje je znak da se onaj koji ga praktikuje i sam užasno plaši. Pogledajte bilo kog čoveka koji na ulici viče na nekoga. Plaši
se nečega, najčešće onog ispred sebe, u tome je stvar! On ne shvata da je šapat mnogo efikasniji od dernjave.

Kako biste „dešifrovali“ tu poruku mi se ne plašimo, jer nam zakon daje pravo da tražimo istinu, odgovornost za zločin, pravdu…?

– U suštini, ova poruka znači promenu kolektivne svesti, i to je najgori problem za ovu vlast. Pobediti strah je jedno od najvećih ostvarenja u životu ljudi. Naročito ovde, gde se decenijama, u stvari stolećima, vladalo strahom. Ali, epilog će biti, siguran sam, veličanstven! Jedino je pitanje da li ćemo ga doživeti. Ja do skora nisam verovao da ću prisustvovati katarzi, ali sada sam skoro siguran da je ona tu, pred vratima.
Vučić je „ispucao“ ceo arsenal – prebijanje studenata, vređanje, hapšenja, laži, zastrašivanja, pretnje „Kobrama“…, posle svega toga i bizarnu ponudu za „sjajne stambene kredite za mlade“, ali ništa nije uspeo. Studenti nisu posustali!

Mnogi koji pamte Titov režim, doba Miloševića koje je zbog ratova koje je vodio, naravno, najstrašnije, ipak smatraju da je sadašnja vlast najveće zlo koje nam se desilo u novijoj istoriji. Šta je ono suštinsko što naprednjačku epohu čini tako gadnom?

– Ovo je sasvim sigurno najgori period koji smo od Drugog svetskog rata preživeli. Ma koja nas vlast do ove sadašnje terorisala, pritiskala i zlostavljala, nikada kao sada nismo živeli u potpunom primitivizmu. Uništava se sve što iole liči na prošlost, tradiciju, tekovine
civilizacije i zamenjuje folklorom divlje horde.

Tu je sveopšti kič, zatim ikonografija Pink kulture i, najzad, pornografski sadržaj koji je vidljiv na svakom koraku, od Skupštine pa do ponašanja Vučića. On je, u stvari, porno ikona. To je zaslužio hipokrizijom koju nam nudi umesto poštenog života, laganjem umesto suočavanjem sa istinom, prenemaganjem umesto iskrenosti. Kao svaka porno zvezda, uostalom.

„Beograd je opet svet“, pokazuju ovih dana studentski transparenti, a najveću destrukciju u našoj „zlatnoj“ eri doživelo je upravo sve ono što je građansko, etičko, moralno, estetsko, slobodno, intelektualno, gospodsko… Kako smo i zašto to dopustili?

– To je individualno pitanje a ne ono koje se postavlja narodu. Svako od nas je učinio nešto, ili nije, da se suprotstavi nesreći koja nas je
zadesila. Meni je savest mirna, uradio sam koliko sam mogao da stanem na put katastrofi. U tome mi je prošao dobar deo života ali ne žalim. Kada bi svi uradili nešto slično, brzo bi ovaj bolesnik nestao.

Autentične vrednosti pred našim očima menjaju se prostaštvom, koje se sprovodi i rušenjem simbola Beograda, promenom njegove arhitektonske, kulturne i istorijske tradicije, podizanjem novih kičerajskih zdanja…Koliko ta potreba da se i fizički ovekoveči trenutak političke vlasti jednog čoveka podseća na doba jačanja nacističkog režima u Berlinu?

– Osim činjenice da se i fizički ovekoveči politički trenutak jednog čoveka, ništa drugo ne podseća. Zato što je fašizam, kao mračna sila, u domenu arhitekture i dizajna imao jako velike domete, a to je paradoksalno. Otac mi je pričao da je, kada su 7. aprila u porušeni Beograd ušle okupacione nemačke trupe, još strašnije od bombi delovao njihov izgled. U besprekornim uniformama koje je kreirao, mislim, Hugo Bos, sveže obrijani, u uglancanim limuzinama, izgledali su zastrašujuće. A šta pravi ovaj naš fašista? Kičerozne zgradurine, koje služe da se opere prljavo stečeni novac u kojima živi novokomponovani šljam.

U romanu „Zavod“ napravili ste omaž građanskom Beogradu, koji je bio magičan grad sa superiornim intelektualnim jezgrom pre i u godinama nakon Drugog svetskog rata. Koliko je taj duh Beograda sada probuđen studentskom pobunom, i koliki je njegov domet?

– Nadam se da je ovaj studentski bunt nagoveštaj civilizovanog života koji je nastojala da ukine ova banda dripaca sa severne tribine. Još
u ovom narodu postoje vrednosti, treba ih samo prihvatiti, i dati mu slobodu da stvara.

Studenti su odbili da im predsednik prodaje maglu o zločinu u Novom Sadu, nose transparent „Kolega, prekršio si zakon“, državnu tužiteljku Zagorku Dolovac pozivaju na odgovornost pesmom „Izađi mala“… Šta je za Vas najupečatljivije u ovom buntu?

– Panika u redovima vlastodržaca. Tope se kao lanjaski sneg na prolećnom suncu. Drago mi je što sam pre mnogo godina snimio tu scenu
u filmu „Tito i ja“, koju vidim ljudi citiraju na internetu – tu mali Zoran pogledom „ubija“ svemoćnog staljinistu druga Raju. Studenti su spržili
krpenu lutku po imenu Vučić.

Po nekoj Vašoj proceni, ako ovaj entuzijazam i odlučnost studenata nastave značajno da se šire i među radnicima, i ako građanska neposlušnost i blokade postanu dominantni, šta bi sve mogli da očekujemo kad Vučić izgubi živce i shvati da više ništa ne može da kontroliše?

– Pre svega, ja i očekujem generalni štrajk kao rezime ove pobune. Da se studentima pridruže i ostali. Ako se to dogodi, to bi bio kraj ovog
značajnog događaja. Ne znam šta će Vučić uraditi, najbolje bi mu bilo da se pridruži Asadu u Rusiji, ali ne verujem da će u tom trenutku biti dovoljno razuman. Ipak je on veoma bolestan čovek.

Režim je značajno uzjahao i zahvaljujući licemerju evropskih zvaničnika koji podržavaju Vučića. Da li će ovi protesti možda ipak uticati da promene stav?

– Evropa je pokazala da je sebična i da gleda samo svoje interese, Vučić je ispotpisivao sve što mu traži, u bescenje je isprodavao sve što je htela da pokupuju po Srbiji, zato se žmuri na njegove izborne krađe, represiju, zatvorene medije… To je kod dela građana stvorilo osećaj bespomoćnosti da ništa ne mogu da promene i da ništa ne zavisi od njih.
Ali, što je još gore, poseta nemačkog kancelara Olafa Šolca zbog litijuma predstavljala je ponižavanje naše države i odnos prema nama kao nižerazrednim ljudima.

Da li je preterano optimistička naša nada da u 2025. Vučića i njegovu ekipu vidimo u „sabirnom centru“?

– Pre u nekoj dači u Rusiji, u kraju u kome je živela Ledi Magbet.

Kao čovek koji je celog života u pobuni, i lično i u svojim umetničkim delima, šta biste poželeli studentima i građanima u novoj godini?

– Da se stvari nastave ovim tokom, koji je za sada nešto najlepše i najdostojanstvenije što nam se dogodilo poslednjih godina.