INTERVJU Gorčin Stojanović: Ovi na vlasti ne prave originalne gluposti nego ih samo pojačavaju

Pored činjenice da se ova popularna tragikomedija posle praizvedbe u sarajevskom Kamernom teatru 1978, i brojnih inscenacija na scenama u nekadašnjoj Jugoslaviji prvi put igra u Beogradu, ekskluzivnom je na neki način čini i to što ćemo je gledati u režiji Gorčina Stojanovića, sina Velimira Stojanovića.

Kako navodi u razgovoru za Danas, komad “Nije čovek ko ne umre” njegov otac je napisao 1974. godine na osnovu ličnih bolničkih iskustava, a u komičnom duhu, inspirisan vešću da je pronađen lek protiv dijabetesa koja se ispostavila kao lažna.

Tada je imao trideset četiri godine, i već četiri godine je bio dijabetičar.

– Likovi u drami su pacijenti iz različitih društvenih miljea, a ta vrsta susreta svetova u bolnici je uzbudljiva. Ljudi koji se inače ne bi sreli prinuđeni su da danima, pa i nedeljama žive u istoj sobi, ali u tome nalaze i jednu zaumnu lepotu unutar užasa koji se zove bolnica i gde se smrti dešavaju. Kao što kaže pisac: „I očajanje je vid bezizlaza koji sadrži nebrojene šanse.”

Da li ste radeći ovaj komad možda imali „višak“ emocija, jeste li mogli da napravite distancu i da „Nije čovek ko ne umre“ režirate kao tekst svakog drugog pisca, a ne vašeg oca?

– Nisam ni pokušavao da pravim distancu. Kad radim bilo šta, može da bude Šekspir, trudim se da distanca nestane, i ovde samo nisam morao da imam proces gubljenja te distance od teksta, jer je nije bilo. A ono što su pozorišni postupci, da kažem zanatski, ne postoji ništa što bi me moglo omesti da ih sprovedem onako kako mislim da treba u konkretnom materijalu. Kad me se materijal više tiče inicijalno, a to nije samo u ovom slučaju, onda je potrebno uključiti neke rediteljske tehnike u smislu pokušaja objektivizacije da biste glumcima mogli omogućiti igru i da bi ta stvar onda prešla ka gledaocima. Ali, to su tehnike, na izvestan način mi je režiranje ovog komada bilo lakše nego bilo koje drugo, zato što znam svaku reč i kako je ova drama nastala. Moram da priznam da nisam, recimo, radeći „Hamleta“ pre trideset godina, ili „Don Žuana“ imao toliko lakoće, a to su sve tekstovi mojih pozorišnih očeva. Ovaj biološki deo očinstva, to je nešto što ni na kakav način neće biti prisutno u predstavi niti će je opterećivati, a naravno, sa mnom i u meni će biti.

Malo je neobično da se ova drama nikada nije igrala u Beogradu, iako je bila izvođena na brojnim scenama od „Triglava do Đevđelije“, a njenu verziju u Kamernom teatru, 1980. za TV Sarajevo snimio je Emir Kusturica.

– Bilo je dva ili tri poziva meni da dam ovaj komad da se igra, ali ga nisam dao, jer sam znao da ću ga jednom ja režirati. U jednom trenutku bio je na razmatranju u Ateljeu 212, a i pre samo godinu dana, možda i manje, pozvao me je kolega zainteresovan da ga radi. Ali, tada sam već slutio i primicao sam se ovoj režiji.

A zašto ste vi čekali toliko dugo, trideset četiri godine, da režirate tragikomediju koja se u pozorištima u regionu potvrdila kao važna i popularna?

– Bio mi je potrebno da se steknu neki uslovi, produkcijski, ljudski, umetnički, da sam ja potpuno oslobođen od svakog tona one sarajevske predstave koju sam gledao mnogo puta, i uz koju sam rastao. Tačnije, ne da budem oslobođen, jer se i danas sećam svake rečenice i tonaliteta, nego sam sada prosto dovoljno ostareo u pozorištu da mogu da sublimiram, i da me to ni na kakav način ne opterećuje. Ima komada koje nikada neću režirati, jer sam video da je to neko bolje uradio od mene. I baš me briga što će proći trideset godina i što se možda te predstave više niko i neće sećati, ako mene ta stvar opterećuje, i ako je neki reditelj rekao sve ono što bih ja rekao, onda nemam razloga da ja to radim. Naravno, to je moja lična stvar i, zapravo, možda nemam direktan odgovor zašto sam čekao toliko godina da režiram „Nije čovek ko ne umre“. I koliko god potiskivao emocionalni bagaž koji ovo nosi, on je svakako tu. Zgodna okolnost je što je pisac bio neko ko je mnogo voleo igru u pozorištu i smatrao da je ona osnov teatra. Spokojan sam i miran, jer su glumci okupljeni na ovoj predstavi napravili igru, i nadam se da im nisam smetao više od onoga što uobičajeno činim.

Koliko se onih najvažnijih ljudskih momenata naših života dosetimo tek kad smo bolesni, i tek kad smo suočeni sa smrću, koje fokusira tragikomedija „Nije čovek ko ne umre?

– To jeste jedna strana ovog teksta. S druge strane, njeni junaci se nalaze u bolničkoj situaciji, a dijabetičari su takvi bolesnici koji borave u bolnicama po tri-četiri nedelje, a i više. Moj otac je šesnaest puta bio u bolnici za osamnaest godina koliko sam ga poznavao, i ja nisam imao taj trenutak suočenja sa smrću, nego je to uvek bilo latentno prisutno. A i kad sam sam odlazio na lečenje u bolnice, uvek su me hvalili da sam dobar pacijent, zato što to smatram delom života, ne doživljavam tragično. Cinično kažem, iako nisam vozač, da je to za mene kao kad ti se pokvari auto, pa ga odvezeš na popravku. Kad se „pokvarim“, idem na „remont“. I svi mi. U tom smislu, čini mi se da imam zdrav odnos prema trajanju, ali ljudima je to bolno. Jedan od elemenata ove drame prisutan je u rečenici koja govori da čovek treba da se priseti da je nekada bio zdrav, ili da se nekada osećao jako dobro i da nije imao nikakvu boljku, što u mojim godinama više ne postoji. Čim se probudim znam da sam živ, zato što me nešto žulja, a do četrdesete godine nisam znao ni da imam telo, podrazumevalo se da sam zdrav. To što je trošnost ljudskog tela nije nikakva nepoznanica, mnogo je gora trošnost ljudskog duha, a ona može da dođe u jako ranim godinama.

Jesmo li duhovno trošniji nego u vreme kada je vaš otac napisao ovu dramu, da li je i poenta predstave koju ćemo večeras gledati upravo u tome da „nije čovek ko ne umre kao čovek“?

– Zaceliti, isceliti ili olakšati duhovnu trošnost je zadatak pozorišta, a telesna trošnost je data. O tome, kaže narod, a kaže i struka: „Kome je vijeka, tome je i lijeka.“ Bilo bi dobro da čovek čestito živi taj život, nadajući se spasenju, ako je vernik, ili nadajući se lakom odlasku sa ovog sveta ako je bolesnik, ili prosto, nadajući se. A u ovom komadu ima toliko aktuelnosti i poklapanja sa današnjim vremenom, da bih radije izbacio te rečenice. Ima i toga – nije poenta u smrti, nego u tome biti čovek. Ta misao je skrivena, ne izgovara se. Borba sa taštinom u svetlu činjenice da ćemo svi jednog dana umreti je besmislena. Prosto, nemojte biti sujetni, ješće vas crvi na kraju, kao što kaže Hamlet, pa bili Cezar ili vrabac.

Šta je naša budućnost ako nikada nije bilo toliko taštine, prostaštva, beskrupuloznosti i nečovečnosti kao danas, a sve se to afirmiše u javnosti sa najvišeg nivoa, iz najviših državnih institucija?

– Ja vidim kontinuitet u tome, ne da amnestiram ovaj režim nego za mene nema nikakve promene u društvu u odnosu na neko pređašnje vreme. Režim pravi veliku količinu svojih budalaština, i uspeo je da, što je mnogo gore, pokupi sve budalaštine prethodnih režima i vlada u Srbiji u zadnjih sto godina. Nisu ovi na vlasti baš mnogo originalni, ne prave velike originalne gluposti, oni samo pojačavaju gluposti. Neko napravi na Ušću ono čudo koje se zove tržni centar, onda ovi kažu pa što da ne, i naprave Beograd na vodi. Neko stavi statuu onog Alijeva, diktatora azerbejdžanskog usred Tašmajdana, onda ovi kažu pa što ne bi oni mogli da stavimo još malo ružnih skulptura svuda po gradu. To je kontinuitet, i u tom kontinuitetu ovi su samo malo više primitivni. A njihovi prethodnici od pre desetak godina se nisu proslavili, i tamo gde su se pitali uglavnom su uspeli da naprave „divan“ prostor za kontinuitet koji su ovdašnji preuzeli.

Autorska ekipa

Glavne junake tragikomedije „Nije čovek ko ne umre“ igraju Vojin Ćetković, Bojan Žirović, Pavle Pekić, Aleksandar Đurica i Anđelika Simić. Gorčin Stojanović potpisuje i scenografiju, kostime Lana Cvijanović, a stručni saradnik na predstavi je doktor Saša Kiković. Reprize “Nije čovek ko ne umre” zakazane su 14, 15, 18. i 27. marta.