INTERVJU Gordan Kičić: Protesti građana su krik protiv užasa koji nam se desio

Ovo su samo neki od monologa u furioznoj predstavi „Obraćanje naciji“ u režiji Bojana Đorđeva, nastale iz kratkih monologa istoimene drame i zbirke priča „Hodam u koloni“, italijanskog glumca, reditelja, dramskog pisca i javnog intelektualca Askanija Čelestinija.

U dve premijerne večeri na Sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212, njegovo „Obraćanje naciji“ podiglo je publiku na noge i dobilo ovacije kakve se verovatno godinama nisu čule u našim pozorištima.

Čelestinijeve junake bravurozno igraju Branislav Zeremski (Toni Mafijaš), Aleksandar Srećković (Toni Korumpirani), Gorica Popović (Osoba sa kišobranom), Jovana Gavrilović (Osoba bez kišobrana), Katarina Žutić (Nastavnica čekanja u redu), Dejan Dedić (Momak sa pištoljem), Ivan Mihailović (Indigo), Ivan Jevtović (Momak sa ekserom), Miona Marković (Jedna lepa devojka sa kišobranom).

U „Obraćanju naciji“ Gordan Kičić je oduševio publiku kao Uznemireni građanin, ali i kao narator koji nas „vodi“ kroz Malu zemlju, upoznaje sa grotesknim osobama iz vlasti, administracije, iz gradskog prevoza, škole, sa ulica, televizije, iz pekare…, koje svakodnevno čine neka mala i velika zla. Ova uloga, posle pauze od pet godina (poslednju premijeru na ovoj sceni imao je u „Noćnoj straži“), je njegova prva predstava u Ateljeu 212.

– Jako mi je prijao ovaj povratak, pogotovo sa tako sjajnim tekstom kao što su Čelestinijeve „pričice“, dobrom ekipom glumaca, i zaista mi je bilo veliko zadovoljstvo rad na ovoj predstavi – kaže Kičić u razgovoru za Danas. – Askanio Čelestini je vrlo zanimljiva ličnost, on je i stand up komičar koji je tokom tridesetogodišnje karijere napravio zbirku svojih monologa, mislim da ih ima više od sto. Za „Obraćanje naciji“ reditelj Bojan Đorđev i dramaturškinja Mina Milošević odabrali su šesnaest monologa, koje smo mi tokom rada skraćivali, premeštali, prilagođavali. Ovi tekstovi uopšte nisu skorašnjeg datuma, a potpuno su savremeni i kao da su danas pisani, što pokazuje da se u civlizovanom evropskom svetu, kao i kod nas, ništa nije promenilo na bolje.

Od trenutka kad ste počeli rad na predstavi „Obraćanje naciji“, Čelestinijeve „pričice“ o neoliberalnoj svakidašnjici – o korumpiranoj vlasti, netrpeljivosti, o ljudima kojima je pištolj stalno u džepu i koji vide metu i u svojim najbližima, o građanskom buntu kao jedinom načinu da se izađe iz paralisane, depresivne i bezidejne stvarnosti, ovde su doživele dodatnu aktuelizaciju. Kako je to uticalo na vašu predstavu?

– Nažalost, desile su se tri velike tragedije, deca su stradala, a ovaj tekst ima osvrt na ljude koji nose pištolje, na agresiju i nasilje u samom društvu. „Čim sednem negde, odmah pokažem pištolj. Držim pištolj u džepu i suočavam se sa čovečanstvom. Svako ima svoju metu. Mislim na pištolj u džepu, gledam u metu, a to što ne pucam je samo stvar alternative“. Ovo su takođe neki od monologa u ovoj predstavi, i svi su vrlo precizni i tačni. Tu Toni mafijaš detaljno objašnjava kako je krasti unutar sistema, i kako se lako dobijaju izbori sa 120 odsto glasova kad pokupuješ sve medije. Toni, korumpirani političar u elegantnom odelu otkriva kako vlada državom, i kako treba „vaspitavati“ građane da ne smeju ništa da pitaju. To su teme koje nas se tiču, posle ovih tragičnih događaja još i više, zato publika tako burno reaguje na ovu predstavu.

Tu je i Uznemireni čovek koga vi igrate, koji više ne može ni da spava ni da jede, koji traži pomoć društva jer je prestravljen onim što vidi oko sebe. Zašto takvog čoveka niko ne primećuje?

– Taj čovek je uznemiren zbog hiljadu i jedne stvari, a zaista ga niko ne razume i ne primećuje, jer se i društvo i građani, kao što vidimo u „Obraćanju naciji“, prave da ne vide šta se dešava. Predstava počinje scenom slavine koja kaplje, a žena koja tu živi misli da je samo jedna kap. Ali, kapi nastavljaju da padaju, preti opasnost da će ta voda da poplavi celu kuću, a žena je u velikom problemu, jer ne zna da li da reaguje ili ne. Ona kaže: „Ja mogu da zatvorim slavinu, ali ne mogu da preuzmem odgovornost za to“. To je pitanje odlaganja odluke, da li učestvovati u akciji ili je bolje sačekati, i pitanje naše nemogućnosti da reagujemo u trenutku. U „Obraćanju naciji“ je i žena koja je žrtva nasilja, i nasilje koje je doživela projektuje na nedužnog migranta koji mirno sedi u autobusu. Tu je i Nastavnica čekanja u redu koja postrojava učenike u školi po etničkoj i nacionalnoj pripadnosti, ali i fizičkom izgledu.

U „Obraćanju naciji“ nalazimo se u Maloj zemlji punoj izobličenja, simbola zla i deformacija sveta, zemlji u kojoj korumpirani izmišljaju demokratiju smenjujući se na vlasti sa mafijom, i gde se svaka „drugost eliminiše pre nego što nas omete“. Nastavnica čekanja u redu kaže đacima „Odstranimo drugačije pre nego što postanu ravnopravni“. Gde je stigao naš svet?

– U hiperboličnim monolozima u ovoj predstavi ljudi se svrstavaju po brojnim različitostima, kao i po rasističkim i drugim predrasudama, pa tako Nastavnica čekanja u redu kaže da ne može Rumun ili Kinez u njenoj zemlji da stane isred nje. Čelestini nam daje malo nakazno ogledalo globalne današnjice, ali i nas samih, našeg građanskog licemerja, sebičnosti, netrpeljivosti, apatije, i kroz političku analizu, metafore i humor precizno postavlja dijagnozu neoliberalnog društva. Mislim da je publika kroz taj duhoviti okvir dobila jasnu poruku o tome šta joj govori „Obraćanje nacije“ i gde smo danas stigli. Ja sam, inače, veliki pobornik komedije, generalno. Kada pogledate istoriju pozorišta kakvih sve žanrova ima unutar same komedije, u smislu groteske, apsurda, tragikomedije, onda je to vrlo uzbudljivo. Predstavu „Obraćanje nacije“ možemo da povežemo i sa Harmsom, sa Beketom, ima veze i sa „Monti Pajtonom“, sa Vudijem Alenom i njegovom estetikom. Vrlo je zanimljiv i inspirativan ovaj Čelestinijev tekst, i tokom tri meseca rada na predstavi tragali smo u smislu izraza kako ćemo je napraviti.

U Čelestinijevoj basnolikoj Maloj zemlji, na fiktivnoj granici Italije i Patkovgrada, Toni mafijaš kaže obraćajući se naciji: „Vekovi je trebalo da prođu da se pobunite, jer ste pokorni. Čak vam se to i sviđa“. Kako doživljavate protest „Srbija protiv nasilja“, najmasovniji poslednjih godina, koji dokazuje da se ljudima ne sviđa da budu pokorni, i da nisu „uzorni mrtvi građani“, kakve priželjkuje svaka vlast?

– Čudan je trenutak u kojem smo radili ovu predstavu, i ovaj tekst je upravo sada jako aktuelan za nas, jer se u dosta stvari o kojima govori zaista „poklapa“ sa onim što nam se dešava. Trudili smo se da ga uradimo iz sve snage verujući u te, naizgled, apsurdne Čelestinijeve rečenice o savremenom društvu, globalnom i ovom našem koje, kako pokazuje realnost, nisu baš tako apsurdne, dosta su istinite u svemu ovome. Zbog predstave nisam bio ni na jednim od ovih protesta, a premijeru smo imali prošlog petka. To je bila moja trenutna situacija, naravno da sam sa narodom, ali nisam fizički stigao da dođem. Nadam se da ću uspeti da budem na nekim od sledećih okupljanja, i mislim da je glavna stvar u tome što je što je taj protest iskreno protiv nasilja. Zato se toliko ljudi i okuplja, i dolazi ih sve više. To je vanremenska, vanpolitička akcija, i jedan drugi narativ od onoga koji smo do sada imali. Nešto potpuno sedmo – deseto, iako neki ljudi pokušavaju da to pretvore u političke proteste. Ali, iza svega je jedna druga emocija, zato je narod na ulicama – ne da bi bio protiv nekog, nego da bi pokazao da je protiv nasilja svake vrste koje se trenutno propagira u različitim medijima, u društvu, koje je prisutno u školama, u komunikaciji među ljudima, u diskursu, u narativu koji živimo. To je prosto krik protiv užasa koji nam se desio, tako ja doživljavam taj protest, i zato je narod u tolikom broju na ulicama.

U „Obraćanju naciji“ postavljaju se i pitanja levice, radničke klase, klasne hijerarhije – na vrhu piramide su Osobe sa kišobranom, moćnici, bogataši, jedini koji su zaštićeni od kiše koja u Maloj zemlji neprestano pada, i koja pored kiše stalno ima ratove i oružje… Mi se u našoj javnosti ne bavimo klasnim pitanjima?

– To je italijanska tema, tamo su pitanja levice i radničke klase, za razliku od nas,  jako prisutna u javnom životu i na političkoj sceni. I koliko shvatam, Italija je takođe podeljeno društvo. U ovoj predstavi vidimo koliko je Čelestini vremena potrošio na monologe i napise o levičarima, komunistima, radničkim sindikatima, to su strane i strane teksta. I tamo ljudi ne mogu da se dogovore, Italija je više od deset godina u ekonomskim problemima, a pitanja koja je Čelestini postavio su na nivou celog sveta. Odnose se na globalne strukture savremenog društva, i to je nešto što je zastrašujuće – u tom nekom mikro uzorku mi, zapravo, prepoznajemo savremeno društvo. Svuda u civilizovanim delovima sveta, tu smatram Evropu, Ameriku, Australiju, dobar deo živih nacija ima slične probleme o kojima govori Čelestini. To je nešto što je univerzalno, tako da će ovaj komad prepoznati i ljudi u Češkoj Hrvatskoj, Norveškoj, svugde.

Da li to globalno prepoznavanje neoliberalne današnjice dodaje još više pesimizma na našu, već inače tešku lokalnu priču i društvenu katastrofu?

– Kao čovek nisam pesimista, ne gledam na taj način na svet i život. A Čelestini jeste nihilista, zato što „Obraćanje naciji“ završava sa potopom. S druge strane, ako se od početka predstave žena premišlja da li da zatvori slavinu i zaustavi vodu koja neprestano curi kap po kap, a to može da učini, ali ne želi da se prihvati odgovornosti, onda zaista treba da razmislimo gde smo. Sve to u predstavi deluje jako smešno i jako strašno, to su pitanja na koja nismo ponudili odgovore, jer ih ni Čelestini nema, a lično ih nemam ni ja. On je to izbegavanje odgovornosti uočio kao slabost ljudi, slabost pojedinca unutar društva. To je suštinsko pitanje i ono zbog čega je meni ovaj komad zanimljiv. Tera nas da razmislimo ko smo mi sami, mi, koji takođe, na razne načine, svojom slabošću svakodnevno činimo neka mala zla, i to je jako veliki kvalitet ove predstave. Čelestini ne daje rešenja, samo postavlja vrstu dijagnoze datog trenutka u kojem se ova predstava nalazi.

Toni korumpirani se obraća naciji i kaže: Kako to da vi pravedni, pošteni, školovani, stručni, solidarni, empatični i etični niste na vlasti, nego smo stalno mi, a mi smo tu zbog vas“.  Šta biste vi odgovorili Toniju kao uznemireni građanin?

– To je paradoks i ove rečenice, i ovog komada, i istoriografije celog čovečanstva. To je i pitanje na koje nemam odgovor, i ne znam ko ga ima. Sve je vrlo komplikovano u ovoj enigmi, i istinito. Ali, ne bih mogao da dam tačnu dijagnozu ko je odgovoran za ono što živimo, jer mislim da svi mi zajedno, celo društvo, delimo tu odgovornost. To što se naše društvo na neki sličan način deli kao i društvo u Čelestinijevom komadu, isto smo svi odgovorni. A ja ne mogu svakome da kažem šta treba da radi i kako da se ponaša, jer su stavovi ljudi različiti. I kad ovaj sjajan pisac kaže „Mali građani su kao malo dete“, on pomalo preteruje, jer je on duhovit, sarkastičan, groteskan, i zato mi se dopada. Kad sam ga čitao prvi put nisam znao kako ćemo uopšte da insceniramo te monologe, jer nas je puno na sceni. A to je svet koji se menja kroz godišnja doba, i tako dobijamo prostor jedne male, imaginarne zemlje, a možda to ona i nije. U tome vidim lepotu pozorišta – da ne mora na direktan način da nam servira sve odgovore, ali mora da postavlja sva pitanja.

Da se pogledamo u oči kao ljudi

SNS vlast u svom „obraćanju naciji“ patentirala“ je najveće moguće nasilje u komunikaciji, i zastrašujuću prostačku agresivnost kakva do sada nikada nije bila prisutna u našem javnom životu. Koliko je i to, kako bi rekao Čelestini, društvena katastrofa za nas?

– Ne bih se izjašnjvao u tom smislu, jer smo svi i dalje u tugovanju zbog velike tragedije koja je zadesila naše društvo i naše porodice. Mislim da su ti događaji ono o čemu treba porazmisliti, jer su nas upravo oni naterali da se pogledamo malo dugačije, u oči, kao ljudi, i da se preispitamo. Ne mislim da smo loši ljudi, a ni da smo depresivni, nego smo kao kolektiv dozvolili da nam neke manje važne stvari diktiraju život. A život je, pre svega, porodica, život su prijatelji, osećaj empatija, razumevanje drugog čoveka. Sve ostale stvari neće otići i neće propasti, samo treba malo da promenimo ritam razmišljanja, pogled na život, i da upravo odatle počnemo da se menjamo. Povod za ovaj razgovor je nova predstava koja ima jake političke komponente i društveno odgovorne, svakako, ali ne bih voleo da ga pretvorimo u politički intervju. Ja ne želim u tom diskursu da razgovaram, mogu samo da kažem moje mišljenje kakvo je stanje u društvu. Ali, ne bih osuđivao, ne bih upirao prstom, zato što mislim da bi i to bila jedna vrsta nasilja. A vrlo dobro se svi ovde znamo, i znamo šta, ko, i kako misli.