INTERVJU Ivan Janković: Epizodisti i statisti srpske istorije

Nije to ništa čudno, jer iako svi spadamo u takozvane obične ljude, mnogi ostaju u senci onih, takođe običnih, što su sticajem okolnosti i svakojakog talenta postali slavni.

Drugi, koji su većini nepoznati, činili su takođe dela po kojima su ostali zapamćeni. O njima postoje tragovi u sećanjima ili po arhivima, zbirkama dokumenata, memoarima i, iako obični, pripadaju istom korpusu tradicije, istorije i kulture jednog naroda i jedne zemlje.

Na tu temu, izdavačka kuća Fabrika knjiga objavila je u svojoj ediciji Reč delo Ivana Jankovića koje svojom vrednošću i otkrivanjem nepoznatog pleni čitaoce, bogato dopunjujući dosadašnju dokumentarnu prozu.

Jankovićeva knjiga nosi neobičan naslov – Po njima se ništa neće zvati: Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka, a njeni su junaci, kako je autor zapisao u uvodu, epizodisti i statisti kojima je zajedničko to što nisu zapamćeni kao akteri istorije srpskog društva, iako su mu, svaki na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima, doprineli, makar i u beskrajno maloj meri.

I zato se – kao što piše u naslovu, pozajmljenom od jugoslovenske rok grupe Bijelo dugme – po njima nikad ništa neće zvati, osim pojedinih ovde sabranih tekstova, kako dodaje Janković, koji omogućuju jedan nov uvid u svakodnevni život običnih ljudi u Srbiji 19. veka.

Epizodisti i statisti različiti su po poreklu, zanimanju, društvenom statusu i načinu života, ali se kroz njihove biografije naziru neke svima zajedničke, opšte društvene okolnosti koje upotpunjuju sliku svakodnevnog života u Srbiji i, naročito, u Beogradu u ono vreme.

Od ličnosti o kojima u knjizi Po njima se ništa neće zvati: Sporedne i sasvim sporedne ličnosti iz srpske istorije 19. veka u Epizodistima se, između ostalih, pojavljuju Gliša Zuban – pesnik predan poroku pijanstva i nasilju sklon, Mihajlo Ćelešević – književnik-denuncijant, teča Aleksandar – simbol nepotizma i korupcije u ustavobraniteljskoj Srbiji, Miloš Sušić – u oltaru sveštenik a u kafani čovek kao i drugi ljudi… U grupi živopisnih Statista našli su se Milakra Klapsoglinica – samohrana majka, Mužootrovnice, ali i muški predstavnici – Ludi Nasta, Ludi Meja i ćopeci-psi, Vrač Stevan Vuk Branković hromi, „Čovek skitnica i budala“, Autokastrat Evstatije… a tu su i beogradski Odžakčari, Jovan Zamastil i njegova rupa, kao i Tobdžija Vranjalija.

Ivan Janković (1946), sociolog i pravnik, osnivač je Udruženja za borbu protiv smrtne kazne, nevladine organizacije Srbija protiv smrtne kazne, a član je Evropskog komiteta za sprečavanje mučenja. Objavio je monografije Na belom hlebu i Smrt u prisustvu vlasti, koautor je priručnika za policiju Zabrana zlostavljanja i knjiga Kosovski čvor: drešiti ili seći? i Društvene devijacije: kritika socijalne patologije. Izdavačka kuća Fabrika knjiga objavila je dosad i Jankovićevu istorijsku studiju Kata Nesiba i komentari i zbirku tekstova o istoriji represije u Srbiji Macke i packe.

* Kako ste razvrstavali Epizodiste i Statiste? Po njihovim živopisnim biografijama?

– Ne, nego po tome da li se, kako i koliko spominju u istoriografiji. Epizodisti su oni o kojima je ponešto napisano. Oni figuriraju kao manje važni učesnici u inače dobro poznatim istorijskim događajima. O nekima od njih postoje odrednice u biografskim rečnicima i enciklopedijama, pa čak i specijalistički radovi, samo njima posvećeni. Moj cilj je bio da podrobnije istražim njihove biografije i saznam što više o njihovom privatnom životu, navikama i karakternim osobinama.

Na primer, svako ko se bavio tzv. Tenkinom zaverom iz 1857. godine, čiji je cilj bilo ubistvo kneza Aleksandra Karađorđevića, zna za Miloša Mrcailovića kao jednog od zaverenika. Ali malo ko zna da mu je otac bio Mitar Mrcailo, varoški pijanac i lúda, a da je on sam, kao već bogat i moćan čovek, hapšen zbog silovanja dvanaestogodišnje devojčice, da je tukao razne ljude i otimao im imovinu, da su sinovi hteli da ga liše poslovne sposobnosti jer je pod starost trošio novac na bludnice i još mnogo toga.

Što se Statista tiče, to su muškarci i žene o kojima niko nikad nije pisao, a imali su zanimljive biografije. Tu spadaju, na primer, jedan kaluđer, Evstratije, koji je sam sebe kastrirao zarad carstva Božjeg, ali i jedna prostitutka, Šugava Kata, na koju se svojevremeno sumnjalo da je dolazila kod Vuka Karadžića kad je ovaj bio u Beogradu.

* Jedan stih iz pesme koju ste uzeli za naslov glasi „Pristao sam, biću sve što hoće“. Jesu li vaši junaci pristajali na ono što drugi hoće?

– Jesu, ako su, i kad su morali. A inače su svoje živote živeli po svome, kako su najbolje znali, umeli i mogli, već prema okolnostima.

* Šta je zajedničko Epizodistima i Statistima?

– Zajedničko im je vreme u kojem su živeli, a to su, otprilike, prvih sedam decenija 19. veka. Samim tim, zajedničko im je bilo sve što je to vreme sobom donosilo i na šta su, svako na svoj način, morali da reaguju.

* Kakav je doprinos vaših junaka velikim i važnim događajima u Srbiji tog doba?

– Čak petorica su, revolucionarne 1848. godine, učestvovali kao dobrovoljci u borbama između Srba i Mađara u današnjoj Vojvodini, a jedan (Jelisej Vukajlović) je u njima i poginuo. Neki su dali doprinos pokušajima atentata na vladaoce. A pojedini su dali značajan doprinos kafanskom životu i uticali na potrošnju alkoholnih pića.

* Pišete da je „Srbija bila izrazito imigrantska zemlja, kao i da je beogradsko stanovništvo bilo većinom doseljeničko i veoma heterogeno u etničkom, verskom i kulturnom pogledu“. Ko je sve živeo u Srbiji i Beogradu tada?

– U unutrašnjosti, po selima, veliku većinu stanovništva činili su Srbi. U gradovima (varošima), a naročito u Beogradu, stanje je bilo sasvim drukčije. Srbi su tu dugo bili u manjini. U Beogradu je 1828. godine živelo oko 5.000 hrišćana (dakle, ne samo Srba nego i Cincara, Grka, Jermena i drugih), 4.000 Turaka, 1.000 Jevreja i neutvrđen broj Roma. Doseljavanje u Srbiju, naročito posle 1830. godine bilo je vrlo intenzivno. Većinu doseljenika činili su etnički Srbi iz Austrije (pre svega, današnje Vojvodine) i Turske (Bosne i Stare Srbije), ali je bilo i mnogo Nemaca, Mađara, Čeha, pa čak i Engleza i Persijanaca. Svi, a naročito oni iz Austrije i nemačkih državica, dolazili su trbuhom za kruhom, jer su nadnice u Srbiji bile veće nego u Austriji, a nezaposlenosti nije bilo. Kao stranci, uživali su sudski imunitet i određene ekonomske povlastice, zahvaljujući sistemu kapitulacija (bilateralnih ugovora između Osmanskog carstva i pojedinih evropskih država).

* Koliko je važno na to podsećati danas, kad je u Srbiji sve više izbeglica a u kojoj rastu netrpeljivost i skoro paranoidni strah od njih?

– Stranci u Srbiju nisu dolazili kao izbeglice, izuzimajući jedan manji broj austrijskih državljana (Srba, Hrvata, Italijana), vojnih obveznika koji su bežali iz vojske ili od nje. Većinu su činili ekonomski emigranti, koji su se relativno lako i brzo asimilovali, zasnivali porodice i trajno ostajali u Srbiji. Netrpeljivosti prema njima je bivalo, ali straha, paranoidnog ili drugog, nije. Osnovni etnički (tačnije: verski) antagonizam bio je onaj između domaćih stanovnika – Srba i Turaka. Kao što znamo, sukobi, pa i oružani, između njih bili su česti, a kulminirali su incidentom na Čukur-česmi i bombardovanjem varoši 1862. godine, da bi ubrzo (1867) svi Turci, uključujući vojne garnizone, napustili Srbiju.

* Ali bilo je sukoba i između Srba domorodaca i „nemačkara“ – Srba iz Austrijskog carstva?

– Netrpeljivost domorodaca prema Srbima iz Austrije bila je socijalno i politički motivisana, ali je sadržala i elemente kulturnog sukoba, s obzirom na velike razlike između njih u načinu života, obrazovanju i vrednosnim uverenjima. U osnovi je stajala borba za mesto u državnom aparatu, čiju su kičmu činili nemačkari, zahvaljujući svojoj većoj pismenosti, znanju nemačkog i boljem poznavanju moderne administracije. Bilo je, ne sasvim iskrenih i ne baš efikasnih, pokušaja vlasti da zaštiti nemačkare – na primer, 1839. godine je knjaz Miloš strogo zabranio nazivanje austrijskih Srba Švaburijom.

Jedna od glavnih tačaka ustavobraniteljskog političkog programa bio je zahtev da se u državnu službu primaju samo činovnici rođeni u Srbiji, što je ustavobraniteljima obezbedilo podršku đaka i mlađih pisara. Kad se, posle pobede nad obrenovićevcima, ulogorio na Vračaru, Toma Vučić Perišić je sproveo temeljnu lustraciju činovništva. Sačinio je spisak sa imenima 96 beogradskih činovnika, „uglavnom inostranih ljudi“, koje „narod više nikako neće i ne trpi ostati u praviteljstvenoj službi“, pa su svi oni otpušteni. Prema jednoj računici, tada je smenjen 241 činovnik.

* Jedna od tema u knjizi je pravosuđe. Koliko je ono bilo razvijeno?

– Do 1838, pravosuđe je bilo u svojim začecima, a njegove ustanove su bile improvizovane prema trenutnim potrebama i mogućnostima. U početku je glavni cilj bio da ono preuzme što više nadležnosti od Turaka. Sudovi su često menjali nazive i nadležnosti. Početkom 1830-ih, sudsku funkciju su vršili Magistrati, koji su imali i druge, izvršne i policijske nadležnosti. Nad magistratima je stajao tzv. Veliki sud (Sud obštenarodni srbski), sa sedištem u Kragujevcu. A nad Velikim sudom je stajao sam knjaz Miloš, koji je mogao da izmeni svaku sudsku odluku prema svom ćefu, nahođenju i smislu za humor, što je često i činio.

Tek 1838. godine, na osnovu tzv. Turskog ustava, izvršena je sistematska organizacija pravosuđa, koja je donela trostepenost suđenja i kakvu-takvu sudsku nezavisnost. Ova organizacija je učvršćena i usavršena pod ustavobraniteljskim režimom (1838-1858).

* Zanimljiv je i odnos beogradskih Turaka i hrišćana, kako kažete, dodajući da je naša, naročito starija istoriografija uvek više naglašavala elemente netrpeljivosti i sukoba među tim etničkim zajednicama. Kakav je, uistinu, bio taj odnos?

– Socijalni kontakti hrišćanskog i muslimanskog urbanog življa bili su raznovrsniji i intenzivniji nego što se ponekad misli. Uvek su zavisili od šireg, političkog, konteksta i odnosa između srpskih i turskih vlasti – pod Ustavobraniteljima su procvetali, jer su oni svoju pobedu i dovođenje na presto Aleksandra Karađorđevića delimično dugovali političkim odlukama donošenim u Carigradu. Srpska i turska deca su se zajedno igrala na Kalemegdanu (jedna igra se zvala robovi) i tako učila jezik onog drugog. U svakodnevnom životu, Srbi i Turci su često stupali u zajedničke trgovačke i druge poslovne poduhvate, pa i ortakluke; Srbi su se zapošljavali kod turskih, a Turci kod srpskih poslodavaca; timovi lađarâ, tj. onih nadničara koji su s obale konopcima uzvodno vukli lađe, kako turske tako i srpske, često su bili etnički mešoviti; Srbi su iznajmljivali turske kuće i stanove i lokale u njima; među pojedinim Srbima i Turcima uspostavljali su se prijateljski, pa čak i ljubavni odnosi.

Vlasti, naročito srpske, nerado su gledale na primere saradnje i prijateljstva Srba s Turcima. One su se trudile da vrše konstantan pritisak na tursku administraciju u gradovima i da od nje preuzimaju sve veći deo upravnih funkcija. U tom cilju su često i sâme inicirale incidente, uglavnom takve čiju su eskalaciju mogle da kontrolišu, pa od Turaka tražile političke ustupke, tvrdeći da inače neće biti u stanju da kontrolišu agresivnost srpskog življa. Harmonični ili makar tolerantni međuetnički odnosi učinili bi ovakve pretnje manje uverljivim. Zato su srpske vlasti, s jedne strane, obeshrabrivale srpsko-turska prijateljstva a, s druge, gledale da stalno održavaju napetost između Srba i Turaka. Tako je 1850. Ministarstvo prosvete zabranilo da se školska deca igraju na Kalemegdanu zajedno s turskom, kao što je inače bio njihov običaj. Naravno, i turska vlast je postupala slično srpskoj, pa je i ona zabranila turskoj deci da se igraju sa srpskom.

* O beogradskim Turcima govorite i kroz život turske građanske porodice Tabakibrahimovića. Šta je sa njom bilo?

– Kao i sve druge turske porodice, napustila je Beograd posle 1862. godine. Kad su počeli oružani sukobi zbog incidenta na Čukur-česmi, jedan od pregovarača s turske strane bio je Mahmut Tabakibrahimović. U tom svojstvu se zatekao u zgradi srpske policije kada su Turci iz tvrđave, kršeći primirje, preduzeli juriš na varoš, praćen bombardovanjem. Na to su srpski žandari pobili pregovarače. Ubijenom Tabakibrahimoviću je odsečena glava, koju je rulja nosila po varoši i na kraju je natakla na kolac prekoputa kneževog dvora.

* Spominjete poznate ljude onog doba, pisce uru Jakšića, Zmaja… Ali zašto tako često citirate Stevana Sremca?

– Ljubav prema Stevanu Sremcu i njegovom delu, naročito njegovom Vukadinu, mi je, da tako kažem, porodična crta. U godinama mog odrastanja, u porodici smo se takmičili ko će – bilo kojim povodom – češće, tačnije, primerenije i duhovitije citirati iz Vukadina. Tu strast sam zadržao do danas. Pored toga, Sremčevo delo obiluje vrlo pronicljivim uvidima u srpsko društvo i, naročito, u srpsko činovništvo devetnaestog veka, a među ličnostima o kojima sam pisao ima nekoliko činovnika, pa se nadam da su ti citati na mestu.

* Deo knjige posvetili ste ženama. Kakav je bio njihov položaj?

– Žene su kroz ceo devetnaesti vek bile pravno diskriminisane, lišene određenih ličnih i imovinskih prava. Odnosi u braku bili su neravnopravni. Žena je bila dužna da sluša muža, da izvršava njegove naredbe, da „ide za njim“ i živi „gde on za dobro nađe“. Muž je imao pravo da ženu tuče, mada samo „za usovjetovati je“ tj. u vaspitne svrhe, kad nije poslušna i kad u nečem pogreši. Ako pritom koristi samo čibuk ili štap, on deluje u okviru svojih zakonskih ovlašćenja. U poslovicu je ušlo da se „žene biju čibukom, a ljudi nožem ili puškom“. Žena je mogla da traži zaštitu samo ako je muž bije „bezrazložno“ ili „preterano“.

Među junakinjama ove knjige je i jedna veća grupa žena, kojima je u Ćupriji suđeno zbog ubistva muževa trovanjem. Njih pet su osuđene na smrt i streljane. To suđenje je učvrstilo stereotip žene-trovačice i pojačalo predrasude prema ženama, u Srbiji i inače duboko uvrežene. Podlogu na kojoj su te predrasude nastajale činili su neravnopravni odnosi moći između polova. Masovno trovanje u ćuprijskom okrugu i suđenje trovačicama je doživljavano, u jednom smislu i u jednoj maloj meri, i kao pokušaj razvlašćenih da se osvete onima kojima su po zakonu dugovale poslušnost.

* Junaci vaše knjige živeli su u Srbiji 19. veka. Razmišljate li o „kandidatima“ iz 20. veka? Da li se i po njima ništa neće zvati?

– Naslov takve knjige bi mogao da bude: Po njima se nekad ponešto zvalo. U Jugoslaviji nije bilo grada u kome se neka ulica nije zvala po Josipu Brozu, a u svakoj republici se ceo jedan grad zvao po njemu, od Titovog Velesa do Titovog Užica. Danas su ulice Maršala Tita prava retkost. Setite se kako je stavljana i skidana tabla sa nazivom Bulevar Zorana inđića. Ja se nadam da će ona zauvek ostati tu gde je sada, mada znam da na ovom svetu ništa nije zauvek. Kad bi se moglo zaviriti u budućnost, ja bih u njoj potražio ulicu Aleksandra Vučića, sve nadajući se da je neću naći. Ali, ko zna?