INTERVJU Ivan Marinović: Naša generacija je dosta ciničnija i svesnija koliko su neke odluke finalne

Tad je osvojio filmofile širom regiona pričom o malim ljudima, njihovim mentalitetima i svakodnevnim problemima, u oblandi svakodnevne komedije. Naravno, sve začinjeno Mediteranom i morem koje je lokacija, ali gotovo i lik u filmu.

Sa istom energijom i humorom ga zatičemo u novom filmu „Živi i zdravi“. To je još jedna od onih priča u kojim sve što treba da krene naopako, naravno krenuće. Mlada (tumači je Tihana Lazović) 48h pred venčanje shvata da joj se ne udaje, ali sve je odavno spremno za slavlje, a mladoženjina porodica ne prihvata ne kao odgovor.

U toj komunikaciji, bežanju, prihvatanju, ali i odrastanju, vidimo sukob dva stava, dve generacije i dva razmišljanja, novog i starog.

Na prethodnim projekcijama je bilo glasno, burno i emotivno, i kako nam je Marinović rekao film ima tu određenu kulminaciju smeha i nervoze. Za neke organizacija venčanja kao i slike pijane rodbine koje zahtevaju da budu ispoštovani u svim svojim primitivnim običajima  predstavljaju pravi horor. Kad kažem za neke, mislim na sebe, pa zato i kažem reditelju Marinoviću kako sam njegov film već svrstao u žanr horor komedije:

„Interesantno je što si rekao horor komedija, jer kad radiš komediju ako su ti refrence druge komedije onda si derivat, a ja sam, da bi pronašao ton filma tražio refrence u ratnim filmovima i filmovima katastrofe. Na primer „Monsters ball“ mi je pao napamet gde vode vezanog čoveka, ovde gotovo vezanu, vode mladu. Probao sam da napravim komediju koja nije samo površna nego i da slika uvek stvara neki drugi podtekst“ ispričao mi je Marinović i dodao da je tek za vreme montaže shvatio da je snimio film katstrofe:

„Film ima prolog, u kom se nešto dešava, i od kog sve kreće. Sa druge strane sam se najviše identifikovao sa njom, sa ženskim likom, koja je u pasivnoj poziciji u odnosu na sve što joj se dešava“.

Međutim, ma koliko ja referisao na horor, a Ivan na katastrofu, ovde je reč ipak o komediji, sa nekoliko ozbiljnih ideja:

„Za mene je ovo ipak veseo film. Smešni su mi momenti koji nikome nisu smešni. Kad se nađeš ispred danas bitnih ideja, kao što je na primer venčanje, shvatio sam da mi te odluke kao generacija, donosimo kasnije nego prošle generacije. Puno je drugačija perspektiva na brak i porodicu nego kod naših roditelja ili ovih još starijih. Ranije, kad si bio mnogo mlađi naivnije se ulazilo i u odnose i ideje. Mi smo danas dosta ciničniji, i svesniji koliko su neke odluke finalne. Pogotovo kad dobiješ dete. Tad nema nazad. Kako sam vario ta pitanja tako su dolazile i ideje. Ja sam naravno odrastao uz anegdote sa raznih veselja mog zavičaja. Kao na primer taj dinamit koji se baca kroz film“ priča nam reditelj i napominje da taj običaj koji je i najzastupljeniji u filmu više nije aktuelan, ali je krajnje upečatljiv jer se njime oglašava da je počela svadba.

Ono što je ipak upečatljivo kod ovog filma je određena empatija i ljubav koju Ivan Marinović ima prema svojim likovima koja ne dozvoljava filmu da skrene u prozivku i oštro kritikovanje svih junaka. On navija kroz film za svoje junake, one u prvom planu ali i one neshvaćene da pronađu zajednički ugao i dogovor.

U razgovoru o njegovom prošlom filmu, a siguran sam da će i u ovom, uvek će se pominjati ime Živka Nikolića, slavnog crnogorskog autora, kao nekog po čijem uzoru su ovi filmovi snimani. Pitam ga da li mu to smeta, nervira ili mu godi takvo poređenje.

„To se stalno nameće jer se i Živko bavio svojim zavičajem, i tonom koji nije žanrovski ograničen jer je uključivao i dramu i komediju. Nužna je takva referenca. Ja sam odrastao na njegovim filmovima i obožavam ih, ali moj senzibilitet je formiran kroz period embarga i sankcija putem video kaseta. Tu je mnogo važniji američki nezavisni film, plus sam studirao u Pragu, tako da se češki novi talas i Miloš Forman nameće kao uticaj, Ali svakako je kompliment kad se pomene Nikolić u mom stvaralaštvu.

S obzirom da je dugo snimao film smatra da je vrlo bitno da čovek bude dovoljno mudar u izboru teme koja ga se dovoljno tiče da bi izdržala proces od gotovo pet godina pripreme, snimanja i post produkcije. Za njega je „Živi i zdravi“ upravo takva tema.

„Ovo je za mene generacijski film jer se bavim pitanjem šta se desi kad se sretnu dve ideologije. Ideje mlađih ljudi sa ideologijom ovih prostora, u smislu tradicije ili običaja, a neminovno je da se ta dva sveta sretnu. A kad se sretnu onda naravno nastaje farsa. Shvatio sam da moji junaci ne preuzimaju odgvornost i čekaju da im se nešto desi, a onda kad se desi jedan ovakav dan, moraju da donesu odluke ma kakve one bile, bezobzira da li su one pogrešne ili ispravne. Bitno da je preuzemanje odgovornosti ono što ih čeka“ priča Marinović i navodi da će publika ovog filma biti svako koga čeka svadba u narednih nekoliko godina, kako mlade tako i generaciju roditelja.

„Obe generacije moraju da pogledaju ovu priču i da preispitaju neke stvari. Na primer i šta izgovaraju na tim svadbama. Meni su bili inspirativni neki snimci govora sa nekih svadbi koji prenose poruke iz 17. veka, samo kao u nekoj inerciji. A šta one zapravo znače? Tad su imale neku logiku sad više ne. Da ne ukorenjujemo neke strašne negativne fenomene iz prošlosti u današnjost. Na primer ako otac na svadbi izgovori rađaj sinove. To je za mene zločin“.

Oba svoja filma je smestio van velikih gradova i brze urbane sredine, iako se on ne bavi tim pitanjem na taj način.

„Ja ne vidim na ovim našim prostorima urbanu sredinu pre Beča (smeh). Šalim se naravno, ciničan sam, ali meni to ništo ne znači. Ne delim ove prostore na ruralno i urbano. Pritom se svet oko nas brzo menja i džentrifikuje. Ja u ovom filmu imam i grad i poluostrvo Lušticu i izlazak na more, ali nema tu ništa u mindsetu gradskog i urbanog, jer to je pre svega Mediteran. Ti kad pređeš u Italiju, isti je to mozak“.

Za glavne glumce je spojio regionalnu filmsku zvezdu Tihanu Lazović i mladog novljanskog glumca Gorana Slavića kom je ovo prva glavna uloga.

„Ja sam Gorana Slavića upoznao tako što sam mu dao malu ulogu u „Igli ispod praga“. I on i Momo Picurić koji mu tumači oca u ovom filmu su imali manje uloge. Ali iz iskustva rada sa njima sam osetio šta je potencijal i šta je prostor koji mogu da osvoje. Ja sam u montaži mogao da vidim koliko oni ožive lika čak i u momentu koji i ne ulaze u film. Slavić je neverovatno darovit i pisao sam lik za njega i dao sam mu nemoguć zadatak. Pola filma on je u nervnom slomu, što je stvarno za bilo kog glumca izazov. Sa Tihanom je bila privilegiija raditi zbog njene karijere i onoga što je radila do sad. Kombinacija njih dvoje nije ortodoksna kad se razmišlja o budućnosti filma i na prvoj probi je proradila na neverovatan način. Oni su se prepoznali sa određenim idejama i doneli jedan novi sloj celoj priči“

Za kraj, vratili smo se hororu sa početka, pitao sam ga koji su mu najupečatljiviji običiji sa venčanja sa ovih prostora za koje je čuo.

„Meni su svi fascinantni i dosta toga je u filmu zahvalno, jer oni daju likovima šta da rade. Kako je primetila moja supruga – u tvom filmu svi nešto pokušvaju da pogode i promašuju (smeh). Ono što zaista prezirem je ta kupovina mlade, to je užasno, ali zanimljivi su mi ti testovi fizičke sposobnosti. Kad mlada treba da prebaci limun preko kuće da se vidi da je elementarno fizički sposobna, ili kad u nekim sredinama mladoženja mora da uhvati kokošku. Ako ne uhvati, šta onda? To su zanimljive stvari koje su imale svoju funkciju, danas nemaju ali služe komediji.