INTERVJU Ivan Medenica: Živimo patološko nasilje i spinove

Povod za razgovor sa profesorom Fakulteta dramskih umetnosti, već godinama našim najcenjenijim teatrologom i pozorišnim kritičarem u svetu, koji je ovih dana izabran za potpredsednika Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (od 2014. do 2022. bio je Direktor konferencija ove asocijacije, a bio je i predsednik nacionalne sekcije IATC – Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije), upravo je eskalacija nasilja u našem društvu.

Posle nedavnog fizičkog napada na novinara političkog nedeljnika „Radar“ Vuka Cvijića, slučaj nasilja imamo i u kulturi – poslednjih dana jedna od glavnih tema vezanih za pozorište nisu predstave niti festivali, već verbalni i, tvrdi se, zamalo i fizički napad reditelja Milana Neškovića i Jane Maričić koji su nasrnuli na mladog kritičara Borisava Matića na Festivalu “Joakim Vujić”, održanom u Užicu, nezadovoljni njegovim kritikama.

Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije stalo je u odbranu svog kolege i javno je osudilo napad na Borisava Matića, ali su dvoje reditelja, Milan Nešković i Jana Maričić odgovorili da on laže, da ga nikada nisu napali. I šta sad dalje, da li će i ovaj slučaj prekriti „snegovi i šaš“, pošto oni koji zvanično treba da svedoče o tome i dalje ćute?

– Udruženje čeka odgovor organizatora festivala Joakim Vujić, Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, i ovogodišnjeg domaćina, Narodnog pozorišta iz Užica, koji smo javno tražili. Oni su pozvali Matića da bude u žiriju kritike, piše prikaze u biltenu festivala i učestvuje u radu okruglog stola, te su zato dužni da se javno oglase, objasne šta se desilo i, ako potvrde Matićevu verziju, jasno stanu u zaštitu svog gosta i saradnika. Nisam bio na festivalu, ali znam da su neka od odgovornih lica iz ovih institucija bila prisutna te večeri i mogu da svedoče. Njihovo ćutanje, izigravanje da su bolesni, nose lek babi na samrti – sve je to sramotno. Dok nam se zvanično ne objasni šta se dešavalo, mi verujemo svom mladom kolegi, jer ga znamo kao smirenu, čestitu i tolerantnu osobu.

I ranije je bilo sukoba između pojedinih kritičara i pozorišnog sveta, ali se to obično završavalo „skidanjem“ kritičara s protokola za premijere, na šta je vaše Udruženje uvek, i najčešće s uspehom reagovalo. Sad dolazi, po svemu sudeći, do eskalacije jer se tvrdi da je kritičar bio meta nasilja. Da li je ona samo odraz sveukupnog nasilja u društvu koje je ova vlast ustoličila kao legitimno?

– Upravo je tako vidim: kao manifestaciju nasilja u srpskom društvu, a čija je prva žrtva, po definiciji, ne sậma umetnička kritika, nego racionalno, nezavisno, drugačije, kritičko mišljenje kao takvo. Mi nikada u istoriji nismo bili društvo dijaloga, kritike, razmene racionalnih argumenata, već polarizacija, ekstrema, iracionalnih svrstavanja u tabore. Međutim, u poslednje vreme te se okolnosti pogoršavaju, jer se nedostatak kritike i debate sada zamenjuju ogoljenim nasiljem. Ono se godinama sistematski indukuje, te manifestuje u televizijskim sadržajima, nastupima skupštinske većine, teledirigovanom sildžijstvu opskurnih skupina, u rasponu od fudbalskih navijača preko nazovi studenata koji u majicama s likom ratnog zločinaca nekažnjeno upadaju na fakultete, fantomskih „čuvara“ izbornih materijala…

To deluje zastrašujuće, jer podseća na neke istorijske epohe za koje smo mislili da su davno iza nas. Ako se vratimo književnosti i pozorištu, sve se to može shvatiti i doživeti kao „poetska pravda“. Srpska politika je devedesetih godina 20. veka potpirivala sukobe u Jugoslaviji, stalno pronalazila novog Drugog ko nam je, navodno, neprijatelj, a ta se logika danas provlači u diskursu „srpskog sveta“. Međutim, glavni je fenomen taj da nam se danas nasilje koje smo „izvozili“ vraća kao bumerang i onda, u patološki nasilničkom okruženju, dolazimo do toga da deca ubijaju decu.

U Srbiji se pozorišnim kritičarima preti, vređaju ih, ponižavaju, dok se u svetskim okvirima, reklo bi se, naša kritika visoko kotira. Na nedavno održanom Kongresu u Brnu opet ste izabrani, i to s najvećim brojem glasova, u Izvršni odbor Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC), ali ovog puta i za njenog potpredsednika. Kako to objašnjavate?

– Da, naša kritika se ceni, s tim što je prosedura ovog izbora takva da članove Izvršnog odbora tajnim glasanjem biraju delegati svih nacionalnih sekcija, dok se potpredsednici biraju iz reda novoizabranih članova odbora, ali javno, a na predlog predsednika. Naš novi-stari predsednik, Džefri Erik Dženkins iz SAD predložio je kolegu iz Francuske i mene za potpredsednike. Zahvalan sam na ukazanom mi poverenju, ali ono je, nije mi u prirodi da budem lažno skroman, rezultat mog višedecenijskog rada u i za IATC, kako u Srbiji, tako i u najširem međunarodnom kontekstu. Bio sam direktor konferencija IATC zadužen za superviziju svih skupova pozorišnih kritičara u svetu koji su imali pokroviteljstvo Asocijacije, učestvovao u sastavljanju etičkog kodeksa, predsedavao komitetom za dodelu Talija nagrade.

Što se tiče rada za ili sa IATC-om u Srbiji, tu se izdvaja poluvekovni trijenalni Simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa Sterijinog pozorja, kojim sam rukovodio petnaest godina, ali i svetski Kongres koji je, u prvoj godini mog mandata umetničkog direktora Bitefa (2016), bio organizovan u okviru festivala. Međutim, ovo nije priznanje samo za moj rad, već i za rad srpske nacionalne sekcije IATC, kao i partnera s kojima imamo višegodišnju odličnu saradnju: pre svega Pozorja, ali i Bitefa i drugih pozorišnih institucija.

Ponosni smo na činjenicu da je pomenuti Simpozijum Sterijinog pozorja najstarija konferencija koju se u celom svetu organizuje pod pokroviteljstvom IATC. Opstala je duže od pola veka i zadržala svoj renome, a kratkotrajne pauze su ožiljci koji obeležavaju celu savremenu srpsku i svetsku istoriju: one su bile tokom ratova devedesetih i pandemije korone. Ovde treba da se prisetimo i makar nekih od naših kolega koji su dali nemerljivi doprinos ovom Simpozijumu, a od kojih većina nije živa: Ognjenka Milićević, Slobodan Selenić, Jovan Hristić, Dragan Klaić, Aleksandra Jovićević i mnogi drugi.

Zanimljiva je „koincidencija“ – istog dana, 23. maja, kada se u UN glasalo za Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, a vlast nas nedeljama pre toga ubeđivala da je skoro ceo svet u zaveri protiv nas, Srba, vi ste kao predstavnik Srbije dobili najviše glasova u izboru za jedno važno međunarodno telo. Da li ste lično ikada osetili problem u međunarodnim aktivnostima zbog zemlje iz koje dolazite?

– Pitanje vam je intrigantno i kontroverzno, ali pre nego što odgovorim na njega moram da pružim objašnjenje. Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, naša sekcija pri IATC, je nevladina organizacija registrovana u Srbiji. Godinama dobro sarađujemo s različitim sastavima Ministarstva za kulturu, dobijamo sredstva za projekte, ali smo u svojim aktivnostima, ne samo zato što je to imanentno kritičarskoj profesiji, autonomni: nismo vladina agencija dužna da sprovodi njenu politiku. To je, pretpostavljam, slučaj sa svim profesionalnim udruženjima. Tako je organizovana i većina nacionalnih sekcija IATC u drugim zemljama. Evo dirljivog primera. Kao nevladina organizacija, ruska sekcija je samostalno, odmah po izbijanju agresije Rusije na Ukrajinu, javno stala uz ukrajinske kolege.

Taj smeo i častan gest svi smo prihvatili s dubokim poštovanjem, ruska sekcija nije trpela posledice u IATC zbog politike Rusije, njen predstavnik je do isteka mandata ostao u Izvršnom odboru i to kao jedan od najcenjenijih članova. Kad se imaju u vidu ovakve okolnosti, logično je da ja, nastupajući u ime profesije kojoj je dužnost da se bori za slobodu mišljenja i govora i univerzalne humanističke vrednosti, nikada nisam imao problema što dolazim iz prokažene zemlje. Vrednovali su se samo moji rezultati, odnosno rezultati udruženja čiji sam predstavnik.

Naravno, bilo bi vrlo neumesno povlačiti ozbiljnu paralelu između aktivnosti Generalne skuštine IATC, ili bilo koje profesionalne asocijacije, i aktivnosti Generalne skupštine UN, posebno u trenutku kada ova druga osuđuje genocid izvršen nad hiljadama ljudi. Ipak, ova bizarna vremenska podudarnost je, razumem, novinarski provokativna. Zato prihvatam provokaciju i tvrdim: u jednoj veoma maloj oblasti, neko bi možda rekao i nebitnoj, kao što je pozorišna kritika, Srbija je 23. maja dobila poruku da smo cenjeni, da smo na prvom mestu u svetu. A poruka koju vlast nedeljama šalje, a to je da Rezolucija o genocidu u Srebrenici osuđuje ceo naš narod i državu, jeste čisto spinovanje.

– Uostalom, to ne piše nigde u rezoluciji, a amandmanima Crne Gore je i dodatno istaknuto da nema kolektivne krivice. Takođe, stalno se zaboravlja da je parlament Srbije prihvatio da se ne može osporavati presuda Međunarodnog sud pravde u Hagu prema kojoj je u Srebrenici izvršen genocid. Poslanička većina koja postoji u parlamentu poslednjih desetak godina nije poništila tu odluku… Dakle, ne samo da je u Srebrenici izvršen genocid, nego je takvu kvalifikaciju, direktno ili indirektno, naša država prihvatila. Zbog toga sve ovo čemu prisustuvjemo poslednjih nedelja, da se vratim u perspektivu kritičara, jeste loša predstava s ciljem da se hipnotiše ceo narod i tako mu se nabaci oscećaj kolektivne krivice. To se radi zato da bi se relativizovala prava odgovornost – ogovornost onih koji su učestvovali u ratnoj politici Srbije devedesetih, a od kojih su neki ponovo nosioci vlasti.

Međunarodno umrežavanje na „globalnom Jugu“

Šta su Vam prioritetni zadaci na novoj funkciji? Da li ćete se, pored stanja u svetskoj kritici i pozorištu, s te pozicije baviti i domaćim prilikama?

– Trudiću se da i dalje radim na međunarodnom umrežavanju domaćeg pozorišta i kritike, što je oduvek bila jedna od mojih glavnih aktivnosti, da ne kažem misija, i kao kritičara, i kao festivalskog kustosa, i kao jednog od rukovodilaca kako Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, tako i njene srpske sekcije. Kroz tri godine ćemo na Pozorju opet organizovati međunarodni simpozijum pozorišnih kritičara i teatrologa,. To je i izuzetna prilika i za naše pozorišne stvaraoce da od kritičara iz stranih sredina dobiju reakciju na svoj rad, izvesno drugačiju od one lokalne. Ohrabrivaću mlade kolege da redovno učestvuju na međunarodnim radionicama za mlade pozorišne kritičare koje organizuje IATC: dosad smo ih slali na seminare u Litvaniju, Indiju, Francusku, Češku.

Što se tiče mojih čisto međunarodnih aktivnosti, jedan od prvih zadataka koji mi se postavlja jeste podsticanje razvoja pozorišne kritike na „globalnom Jugu“, prevashodno u Africi i Latinskoj Americi. S jedne strane, u novom sazivu Izvršnog odbora smo, zbog unutrašnjih prilika u tim zemljama, izgubili predstavnike i Afrike (Nigerija) i Latinske Amerike (Argentina), pa je potrebno uložiti dodatni napor da se te veze ne prekinu. S druge strane, u savremenoj umetnosti, kao što pokazuje i ovogodišnje Venecijansko Bijenale vizuelnih umetnosti, sve je zastupljeniji rad umetnika s „globalnog Juga“, pa je zato potrebno razviti i odgovarajuće načine njihove kritičke medijacije i plasmana na svetsko tržište.