INTERVJU Izabela Roselini: Ako bi ljudi naučili da vole životinje, mogli bi da sačuvaju sebe i prirodu

Od kratkih filmova stigla sam do pozorišnih monodrama. Ovo je moja treća monodrama. „Darvinov osmeh“ se bavi knjigom koju je Darvin napisao o izražavanju emocija kod ljudi i životinja. Iskoristila sam svoje glumačko iskustvo, jer izražavanje emocija je ono što mi glumci umemo da radimo i nastao je ovaj majstorski kurs Darvinove teorije… Zanimljiva mešavina etologije sa glumom – kaže za Danas Izabela Roselini, američko-italijanska filmska zvezda, u razgovoru povodom njenog prvog gostovanja u Beogradu 21. maja, kad će u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izvesti „Darvinov osmeh“.

Izabela Roselini biće gošća Beogradskog festivala igre, koji ove godine slavi dve decenije rada, a deo prihoda od ulaznica sa njene predstave u JDP-u namenjen je prihvatilištu za životinje BETA u Zaječaru.

Ona danas ne želi da govori o govori o stvarima zbog kojih je planetarno slavna – roditeljima: čuvenoj glimici Ingrid Bergman i ocu poznatom italijanskom fimskom reditelju Robertu Roseliniju, svojim kultnim filmovima u kojima je potvrdila umetnički talenat, saradnji sa poznatim francuskim kozmetičkim lancem „Lankom“, čije je zaštitno lice bila decenijama…

Njena stvarnost su životinje i umetnost kojom se sad bavi.

Ovde Vas uglavnom poznaju po roditeljima, filmskim ulogama i modnom glamuru iz kog ste se povukli i već duži niz godina vodite organsku farmu na Long Ajlendu, mada se niste odrekli filma i televizije. Kako je došlo do te prekretnice u Vašem životu i karijeri i šta je to što Vas sad ispunjava u svetu koji ste stvorili na imanju Brukhejven?

– Obožavam životinje i znam da imamo mnogo toga zajedničkog sa njima. Smatram da ljudska radoznalost može biti fantastična. Ona nas ona vodi ka otkrivanju sveta, što ne mora uvek da se prevede u nešto što je direktna prednost ili eksploatacija. Zanima me kako se Mesec kreće oko Zemlje i reč je o čistoj radoznalosti, jer mi imamo mozak, a mozak voli da se hrani. Ponekad samo radim stvari jer sam radoznala, nemam nikakav planirani cilj..,

U maju će biti pet godina kako je u pozorištu Džerom Robins Umetničkog centra Barišnikov premijerno izvedena Vaša predstava „Link-Link cirkus“, koja istražuje um, inteligenciju i emocije životinja, čije ste ponašanje izučavali i na koledžu. Šta je to što ljudi mogu da nauče od životinja?

– Mislim da je interesovanje za konverzaciju bila moja inspiracija, ali sam podjednako želela da kreiram komediju. Većina mojih monologa i filmova su komični, jer je dramatična poruka svakako već prisutna. Komična poruka ili poruka koja uliva nadu, uvek izostaje. Ja posmatram životinje, zasmejavaju me, duhovite su i to sam htela da istaknem. Ako bi ljudi naučili da vole životinje, bili bi pažljivi i mogli bi da sačuvaju sebe i prirodu. Ipak, u svojim predstavama ne držim nikome lekcije, više od svega sam zadivljena onim što sam naučila, pa predstavljam to što se može čuti na fakultetu kroz reči koje nisu naučne i komplikovane. Naučni radovi su lepi, ali su napisani složenim i dosadnim jezikom. Malo ljudi to može pročitati. Trudim se da nauku prevedem u nešto što ima zabavnu formu. Dobrobit životinja mi je veoma važna i naravno da razmišljam o zaštiti i očuvanju, ali i o ponašanju životinja i istraživanjima koja sam sama sprovela. Nauka iznova dokazuje da životinje imaju osećanja, u stanju su da osete sreću i strah i naklonost, naročito ako su sisari. Dugo smo verovali da samo mi posedujemo inteligenciju i osećanja, a da su životinje samo mašine, instinktivne i da nemaju širok spektar emocija, ali sada znamo da imaju.

Koliko realno poznate filmske i druge javne ličnosti mogu da doprinesu spasavanju i zaštiti živog sveta i prirode na planeti u vremenu surovog tržišta i profita? Imate li osećaj ili procenu koliko do onih koji donose konačne odluke dopire Vaše zalaganje za očuvanje biodiverziteta i prirode, u koje ste uključili TV emisije, serijale, pozorišne predstave…?

– Odavno sam počela da razmišljam i delujem lokalno jer mislim da na taj način mogu bolje da kontrolišem novac koji ulažem, ali i same projekte koje razvijam. Deo sam mnogih umetničkih programa, osnovala sam bioskop i mali teatar u mestu u kome živim, a koje je stotinak kilometara udaljeno od  Njujorka…, tako da imamo pravo pozorište. Uz to, radimo na očuvanju zaliva na Atlantskom okeanu i na reprodukciji ostriga i školjki, jer one filtriraju vodu i održavaju je čistom. Borimo se protiv pesticida i koristimo alternative pesticidima, takođe koristimo đubriva koja nisu štetna za seme. Tako da je moj rad više u konzervaciji, prirodi i obrazovanju, a takođe i očuvanju. Moji roditelji su bili veoma poznati filmski stvaraoci, pa se bavim i očuvanjem filmova, kao i njihovim veoma bogatim legatom.

Što se tiče publike, u čemu je tajna popularnosti TV serijala poput „Zelenog pornića“ i „Link, link Cirkusa“ u kojima ste kompletni autor?

– Njihov uspeh je marginalan, ako ga poredimo sa televizijskim serijama koje su na Netfliksu, ali ja volim da eksperimentišem. Možda je moj otac bio eksperimentalni reditelj, voleo je iznad svega film, ali ne i filmsku industriju, pa sam i ja nastavila da eksperimentišem, iako ponekad radim u veoma velikim produkcijama. Nedavno sam bila deo jedne ogromne italijanske produkcije sa rediteljem Edvardom Bergerom, koji ima mnogo nominacija… Ko zna, jednog dana će verovatno dobiti neku nagradu Akademije za film… Ja igram u njegovom novom filmu koji se zove „Konklava“, a koji će izaći krajem ove ili početkom 2024. godine. Nekada sam u velikim produkcijama, nekada u malim, sviđa mi se i jedno i drugo.

U ovoj godini očekuje se pet novih filmova u kojima igrate – neki su već u bioskopima, a ostali su najavljeni tokom 2023. Reč je o različitim žanrovima – komedijama, trilerima i naučnoj fantastici. Kako odabirate uloge i kakve likove sad želite da igrate?

– Ne postoji lik koji bih zaista volela da igram. Pročitam scenario, zanima me ko glumi, ko je reditelj… Uglavnom gledam ko je reditelj, jer scenario nije konačan proizvod već samo indikacija, a kada radite sa Aliče Rorvaher ili Širin Nešat, iranskom rediteljkom, može vam se učiniti da su scenariji užasno neobični. Širin predstavlja scenarije kao fotografije, kao neki moodboard, tako da ne možete da zamislite razvoj priče, jer je sve toliko neobično… Ali ja volim da radim sa njom, jer je ona umetnica. To je ono zašto volim da budem glumica, radite sa talentovanim ljudima i morate biti otvoreni, jer na taj način putujete sa inteligentnim i talentovanim umetnicima. Onda kada pišem nešto svoje, tada sam u svojim mislima i pričam priču koju ja želim da ispričam. Ne biram žanr, mislim da je filmski žanr nešto što je potrebno za distribuciju, ekonomski alat, postoji tendencija da se voli fantastika ili komedija… „Spaceman“ – „Svemirski čovek“ je film koji završavam sledeće nedelje i koji je komedija, ali ja smatram da je zapravo tragičan. Dakle, ne gledam žanr, važno mi je ko je reditelj i ko su drugi glumci.

Koliko su za posao glumca i modela važni lični stil i umetnički stav i koliko ih je moguće razvijati u okviru pravila filmske i modne industrije? U kojoj meri su žene danas žrtve filmskog, modnog i reklamnog diktata lepote i mladosti koji je, čini se, na globalnom planu doveo u pitanje umeće i filozofiju starenja?

– Radila sam u modi i bilo je divno videti sve te kreativne ideje. Odeća nam je potrebna jer nam je hladno, a ono što se napravi od nje je fantastično. Sva ta raznolikost verzija, dizajneri, ideje i kreativnost ljudskog uma, to je ono što je veliko i važno. Mogli smo samo da imamo ćebence da se prekrijemo i da to bude – to. Umesto toga, mi smo napravili čitavu industriju oko prirodne potrebe da se ugrejemo. To je deo koji sam volela. Mnogo mi se dopalo i fotografisanje, jer je to tradicija u mojoj porodici. Moj otac je bio filmski stvaralac, a deda slikar i fotograf. Divim se modi, uživam u modi i skoro pedeset godina sam radila za jednu kozmetičku kuću. Bilo je fascinantno videti evoluciju njihove komunikacije sa klijentima, kako da ih zavedu da kupe njihov proizvod, ali i kako su postajali inkluzivni. Pre 50 godina bilo je nečuveno da još uvek u reklamama ima žena mojih godina, a danas su to žene svih nacionalnosti, generacija, porekla, glumice, reperi, influenserke, novinarke, majke koje su odlučile da ostanu kod kuće… Divno je videti tu evoluciju inkluzivnosti.

Prevod sa engleskog jezika: Beogradski festival igre

Briga za rase koje nisu popularne

U jednom od intervjua izjavili ste da je „život na selu pun mogućnosti za učenje“, a da Vas godine čine radoznalijom. Da li je to prava formula za ispunjen život u današnje vreme i koliko je bila od pomoći u vreme pandemije?

– Na svojoj farmi imam domaće životinje i one su drugačije od divljih životinja. Ako uzmete psa, izvorno pas potiče od pretka vuka, ali ne od vuka koji postoji danas. Imali su zajedničkog pretka i onda su evoluirali, jedan je postao divlji, a drugi se pripitomio. To se dešava sa svim drugim životinjama, kokoškama, kozama, ovcama… kravama. Nema toliko životinja kada razmislite, možda postoji šest ili sedam linija životinja koje smo uspeli da pripitomimo i držimo na farmi. Tako da imam malu farmu i na njoj neke od ovih domaćih životinja, ali se bavim ugroženim rasama domaćih životinja. Pripitomljene životinje nisu ugrožene, kokoškama ne preti opasnost od nestanka. Milioni pilića se uzgajaju svake godine, posebno u SAD-u, gde živim, gde se sve radi u industrijskom obimu, a industrija preferira ono što nazivaju monokulturom. Dakle, možda imate mnogo kokošaka, ali samo jednu rasu. One su deblje, njihovo je meso mekše zbog sadržaja masti, one nose mnogo jaja… Ali su zato sve druge rase kokošaka zaboravljene i postaju ugrožene. Na svojoj farmi imam ugrožene rase kokošaka, ovaca i koza. Isto je i sa psima. U Americi imate uglavnom labradore ili zlatne retrivere, što znači da polako gubimo sve druge rase… Ono što mene interesuje, jeste da nastavljam liniju rasa koje više nisu popularne. To se zove biološka raznovrsnost i vrlo je važna, jer vam daje šansu da kada naiđe bolest i ubije sve kokoške koje se nalaze u industrijskom uzgoju, možda među našim kokoškama postoji ona koja je otpornija na virus jer je drugačija, pa možete opet da pokrenete populaciju. To su radili sa semenom. Postoji banka semena u Norveškoj, gde je deponovano seme paradajza, jabuka, krompira…  Najrazličitije sorte se čuvaju u toj banci. To i ja pokušavam na svojoj farmi. Čuvam domaće životinje koje su ugrožene.

Geografska distanca

– Nikada nisam bila u Beogradu, nikada nisam bila u Jugoslaviji i celom tom kraju sveta, iako sam odrasla u Italiji… što je bilo veoma blizu. Srbija, odnosno Jugoslavija je bila pod Titovim komunističkim režimom kad sam bila mlada, a onda sam se preselila u Ameriku, gde sam živela od svoje osamnaeste godine. Tako je geografska distanca bila veća. Da sam živela u Italiji, verovatno bih došla u Hrvatsku, jer Italijani idu u Hrvatsku leti. Dakle, prvi put dolazim u Beograd, na Beogradski festival igre, zahvaljujući jednoj divnoj dami – Aji Jung! – objašnjava Izabela Roselini.