INTERVJU Jelena Pranić: Ne želim da stvaram muziku po narudžbini i bez emocija, to prosto ne bih bila ja

Alternativna pop pevačica i kantautorka iz Jagodine Jelena Pranić objavila je pre nekog vremena debi album „Šibice“. Objavljen za Glitch Records, čini celinu od sedam pesama. „Glasine“, „Ljubav spava“, „Divna iluzija“ – neki su od naziva pesama iza kojih se nalaze tužni stihovi koje prati jednostavnost svedene pop forme. Zvuk albuma najbliže se može opisati kao dreampop.

Jelena će sve one koje interesuje ovakav zvuk, dočekati 26. decembra u Cetinjskoj, u Kafe Baru Polet, u kom će predstaviti sve ono što je snimila na svom albumu. Sve ovo nam je dalo dovoljno razloga da popričamo sa mladom alternativnom umetnicom.

Za početak predstavi se čitaocima Danasa, ali tako da ne upotrebiš nijednu rečenicu iz dosadašnjih saopštenja.

Jelena Pranić (33) obožavam kafu (espresso), crveno vino i sunce, duge šetnje, ne znam da crtam.

Ako se složimo da sviraš dream pop, o čemu još sanjaš osim pop muzike?

Sanjam o raznim žanrovima, u nekim trenucima zamišljam sebe kako pevam neku opersku ariju (što ponekad radim dok sam kod kuće). No, ono o čemu sanjam je da pevam sa simfonijskom orkestrom, ustvari, to mi je neki cilj, vibe kao Mad about you, Hooverphonic.

Kako (i zašto) si se snašla u saradnji sa Petrom Milutinovićem i Nihilom? Šta su oni sve doneli u tvoju priču?

Prvo smo počeli da radimo Petar i ja, nekoliko puta nedeljno, bilo je baš intenzivno i malo tenzično, jer sam htela sve sada i odmah. Bila sam mnogo anksiozna i zamalo smo prestali da sarađujemo, ali smo to nekako prevazišli, shvatila sam da je to proces koji mora da traje i da samo treba da se prepustim, da ne požurujem i da će sve doći na svoje, što se na kraju i desilo. Petar i ja smo sličnog senzibiliteta, s obzirom na to da on stvara i svoju autorsku muziku pod imenom Bane the Kid, to je bilo presudno da ga uopšte kontaktiram. Imamo sličan muzički ukus, melahnilični vibe je nešto u čemu pronalazimo inspiraciju, atmosferičnost, dugi tonovi, tamne boje, dok je Nihil više orjentisan na elektronsku i hiphop produkciju. Trebalo nam je nekoliko meseci da uključimo Nihila, to je bilo vrlo teško, pustiti još nekog da bude deo vašeg sveta, da još nekom ispričate svoju priču, koje emocije želite da iskažete. Ipak, doprineo je tome da moja muzika dobije potpuno novo-moderno ruho.

Koja su tvoja očekivanja od muzike i karijere – šira publika ili neka intimna, use i u svoje kljuse karijera?

Za sada, step by step, intimna publika. Ukoliko dođe do toga da se moja muzika svidi i široj publici, bilo bi mi baš drago, ali ne i da se prepozna u tim pesmama, već da proba da te toksične odnese o kojima govori album, spozna na vreme.

Kad bi imala 5 minuta da se predstaviš pred više desetina hiljada ljudi, koju pesmu bi odsvirala i zašto baš tu?

„Ljubav spava“, definitivno, najdepresivnija pesma na albumu, napisana sa najviše suza, dočarava celokupni senzibilitet albuma, moja tužna stanja.

Šta je ono što još želiš da radiš u muzici, a što je ono što nikad ne bi, ni po koju cenu?

Da se oprobam u Jam Session-ima, od toga imam neku tremu i ne snalazim se baš, malo sam štreber, volim sve da spremim, da znam kad šta ide. Volela bih i da otpevam neku pesmu / dam glas za neki animirani film. Ono što nikako ne bih je da pravim/stvaram svoju muziku po “narudžbini”, uz neke uslovnosti, ili bez emocija, to prosto ne bih bila ja.

S kim bi od domaćih muzičara i muzičarki volela da deliš scenu ili mesto na line up-u nekog festivala?

Čiju muziku dosta analiziram i sa čijim pesmama se najviše povezujem u ovoj fazi života, je Senidah, tako da bih volela sa njom da delim scenu, kao i sa E-play-om, obožavam njihove bass linije i tekstove.

Šta sve možemo da očekujemo u četvrtak, 26.12. u Poletu?

Intimnu atmosferu, iskrenu emociju, koju ću uz pomoć svojih kolega dočarati. Šibice gore!