INTERVJU Jonas Kaufman, nemačko-austrijski tenor koji otvara 56. BEMUS: Glasovi velikih pevača prepoznatljivi su kao lica poznatih glumaca

U Beogradu gostuje između nastupa u Sofiji i Napulju, sa svojim dugogodišnjim muzičkim saradnikom nemačkim dirigentom Johenom Riderom. Pevaće u pratnji Vojvođanskog simfonijskog orkestra, a osim obaveznih popularnih operskih arija na njegovom beogradskom repetoaru biće i fimska muzika.

– Kao veliki zaljubljenik u film imam poseban afinitet prema dobroj filmskoj muzici koja se, po mom mišljenju, nedovoljno ceni. Ako bi, recimo, avanturističke filmove sa Erolom Flinom prikazali bez divne muzike Eriha Volfganga Korngolda ili određene Hičkokove scene bez partiture Bernarda Hermana, odlučujući deo efekta bi se izgubio. Ta interakcija između scene, jezika i muzike na filmu posebno me privlači i, naravno, veoma sam zainteresovan za sjajne filmske pesme koje su napisane za veoma različite glasove – spektar se kreće od Marija Lance do Frenka Sinatre – objašnjava Jonas Kaufman u razgovoru za Danas razloge zbog kojih će se na njegovom prvom beogradskom koncertu naći i fimska muzika.

On je 2022. objavo album “Zvuk filmova” i uveren je da u današnje vreme film i filmska industrija pomažu popularizaciji klasične muzike, uključujući i operu.

Da li je opera u 21. veku zadržala status elitne i elitističke umetnosti – u čemu je tajna njene trajnosti i na koji način danas treba vaspitavati i stvarati opersku publiku?

– Uveren sam da će sjajna operska predstava uvek dopreti do publike jer, u svom najboljem izdanju, opera je moćno izvorište emocija, magični svet koji u nama može da izazove neočekivana osećanja, baš kao i veliki film. Stoga to ne bi trebalo da bude „elitistička“ umetnička forma. Pre sto godina opera je bila mnogo popularnija nego danas, makar samo zato što nije bilo konkurencije u vidu bioskopa, radija i televizije. Pučinijeve arije bile su pravi pop hitovi za njegovog života. Na ulici su ih pevali i zviždali. Naravno, naslovi poput „Nessun dorma“ su i danas veoma popularni, ali u Pučinijevo vreme opera nije bila umetnička forma za obrazovane ljude i poznavaoce, već za sve slojeve društva, od majstora za picu do profesora.

Mnoge top-liste klasične muzike pokazuju da je ljudski glas najpopularniji “instrument”. Koliko su za operu i na koji način izazov savremene tehnologije, uključjući i veštačku inteligenciju na čijem se udaru već našla književnost?

– Može biti da će uz pomoć veštačke inteligencije uskoro biti moguće proizvoditi muzičke klipove koji nikada nisu snimljeni u stvarnosti, recimo sa Marijom Kalas kao Kraljicom noći ili Lučanom Pavarotijem kao Loengrinom. Nekima bi to moglo biti privlačno, drugi bi to mogli da vide kao prevaru, ali mislim da time postojanje opere neće biti ugroženo. Naprotiv, iskustvo uživo dobiće na vrednosti jer je to prava stvar. Kao fudbalska utakmica, performanse se ne mogu lažirati. Ono je jedinstveno i nepredvidivo, dešava u trenutku, sa svim rizicima i iznenađenjima.

Šta zapravo čini vrhunskog operskom umetnika – glas, tehnika pevanja, osećaj za dramaturgiju i sposobnost prenošanja emocija, dar za scenu, gluma…?

– Sve to plus dobro zdravlje i jak instinkt koja uloga je prava za vas i kad. Ali, možda je najvažniji element posebnost. U detinjstvu sam se često čudio što moj otac odmah prepoznaje glasove Hermana Preja ili Frica Vunderliha, na primer, kada bi ih čuo na radiju. U idealnom slučaju, glasovi velikih pevača su nepogrešivo prepoznatljivi kao i lica poznatih glumaca.

Šta Vas je navelo da između matematike i muzike, koje nisu bez dodirnih tačaka, odabere pevanje?

– Poslušao sam savet mojih roditelja. To je trebalo da bude nešto solidno, nešto u čemu bih mogao biti siguran da ću naći posao, kao moj otac, koji je imao pristojna primanja i koji je mogao da brine o svojoj porodici. I ja sam želeo porodicu, a i meni je bilo jasno da je profesionalno pevanje popriličan rizik: posebno zavisiš od svog zdravlja, a čak i mala prehlada može da te ostavi nesposobnim za rad. Takođe, već sam poznavao neke horske pevače koji su želeli da postanu solisti, ali kojima to nije išlo. Imao sam sve ovo u vidu kad sam odlučio da učim matematiku. Izdržao sam nekoliko semestara tokom kojih sam bio sve sigurniji da nisam rođen da budem teoretičar ili da radim posao u kancelariji. Tako sam konačno odlučio da polažem prijemni za Višu školu i da studiram pevanje. Primljen sam iz prvog pokušaja. Posle toga je bilo potrebno mnogo hrabrosti da se napusti tobožnja sigurnost diplome iz matematike.

Koliko je za pevača važan rad sa određenim dirigentima – u Beograd dolazite sa dugogodišnjim saradnikom nemačkim maestrom Johenom Riderom?

– Dobri partneri svakako su neophodni za uspeh jedne večeri. Nećete naći ni jednog solistu koji bi ozbiljno tvrdio: nije bitno koji je orkestar ili ko diriguje – najvažnije je da sam u dobroj formi! To je uvek timski rad. Sa Johenom Riderom napravio sam bezbroj koncerata i razne CD albume, poznajemo se još iz godina kada sam bio član operskog ansambla u Cirihu. Ovo poznanstvo i gotovo familijarnost su neprocenjiva prednost, ne samo zato što daju sigurnost, već vam omogućava da budete spontani dok nastupate zajedno.

“Novi način pevanja” novog “kralja tenora”

Rođen u Minhenu u porodici istočnonemačkih korena, od 2021. sa dvojnim nemačko-austrijskim državljstvom Jonas Kaufman (1969) trenutno živi u Salcburgu. Klavir je počeo da uči sa osam godina, pevao je u horu osnovne škole. Posle upisa na studije matematike, u dvadesetoj godini započeo je vokalno usavršavanje na Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti u Minhenu, na kome je diplomirao pre tri decenije i odmah započeo profesionalnu karijeru u Državnom teatru u Sarbrikenu.

Na njegovu karijeru presudno je uticalo usavršavanje kod američkog baritona Majkla Roudsa. U jednoj od svojih autobiografskih knjiga “Da li oni stavrno misle na mene” Kaufman je u jednoj rečenici: „Pronaći Majkla Roudsa koji vam zaista može pomoći i dovesti vas do uspeha je zaista velika sreća” opisao važnost rada sa Roudsom i usvajanje njegovog “novog načina pevanja koje opušta glas i pevača”.

Na Kaufmanovom zvaničnom sajtu njegova biografija je nepregledni niz operskih uloga, produkcija, najznačajnijih svetskih operskih kuća i muzičkih imena današnjice sa kojima je sarađivao na sceni i na studijskim snimcima operske, koncertne klasične i filmske muzike, muzičkih i drugih nagrada, uključujući i ovogodišnji francuski Orden Legije časti. Zapadna štampa ga je još pre deceniju i po proglasila za „novog kralja tenora – peva fantastično, izgleda blistavo, pametan je i odličan glumac” i “najvažnijeg nemačkog operskog pevača od Frica Vunderliha”.

Posle koncerata u Beogradu na BEMUS-u i Napulju tokom oktobra i novembra očekuje ga serija nastupa u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Monaku u čast Đakoma Pučinija, čiju 100. godišnjicu smrti 2024. obeležava cela planeta. Kaufman je tim povodom ove godine snimio album “Pučini: Ljubavne stvari”. U decembru u milanskoj Skali očekuje ga nova produkcija Verdijeve opere “Moć sudbine”, a već u januaru 2025. Leonkavalovi “Pajaci” u bečkoj Državnoj operi, kao i Vagnerov “Parsipal” tokom proleća na Tirolskom festivalu u Erlu u Austriji.

Iako u svojim autobiografijama otvoreno govori i o sjaju i o tamnim stranama profesije, Kaufman nije želeo da za Danas komentariše kako na aktuelnu opersku scenu utiču ratna dešavanja u Evropi i drugim delovima sveta.