foto: Beldocs Promo

Na Beldocs festivalu nas očekuje film rediteljke Jelene Radenović, Joymakers.

„Joymakers“ istražuje muzičko majstorstvo romskih trubača u Srbiji i otkriva da se iza dinamičnih melodija krije težak život i borba za opstanak. Svoju premijeru imaće na festivalu Beldocs, u subotu 25. maja, u Domu Omladine Beograd.

Zbog toga smo popričali sa rediteljkom Jelenom Radenović, koja će ovim filmom probati da nam pokaže jedan svet od kog često se sklamnja pogled.

Možete za početak da nam predstavite Joymakers?

Joymakers je dokumentarni film o manje poznatoj problematici trubačkog zanata sa kojom se romski muzičari suočavaju. Usled nedostatka formalnog muzičkog obrazovanja, nepravilno sviranje dovodi ih do ozbiljnih zdravstvenih problema, pre svega bolesti pluća. U centru pažnje je zaostavština profesora trube Maksuta Maksutovića Makse, njegov stil podučavanja, koji se prenosi na generacije trubača. On je bio kompozitor i dirigent, a radio je i džez aranžmane narodnih pesama za trubački orkestar. Osmislio je metodologiju uz pomoć koje talentovani pojedinci, čak i ako ne znaju note, mogu da nauče da sviraju. Jedan od naslednika profesora Makse, Milan donja Nikolić nastavio je da uči decu po istoj metodi i u filmu ćemo upravo videti njegove probe sa mladim muzičarima, a koje će publika imati prilike da čuje i uživo nakon prikazivanja filma na premijeri.

Glavni likovi u filmu su Nada Miljković, profesorka poreklom iz Srbije, koja predaje na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu i Milan donja Nikolić, šef orkestra, trubač i naslednik profesora Makse. Oni nas vode kroz ovu dirljivu i emotivnu priču i otkrivaju nam jedan nepoznati svet. Kao lik pojavljuje se i pokojni profesor Maksa, kroz razgovor i snimke koje je Nada napravila s njim pre više godina.

Kako ste došli na ideju da napravite ovaj film?

Sa Nadom Miljković sam se upoznala preko mog prvog filma “Kuda dalje”, u kom je ona prepoznala lično migrantsko iskustvo i preispitivanja koja donosi život van zemlje porekla. Kao i mene i nju su vukli koreni i želja da istraži nasleđene kodove, temperament i način doživljavanja sveta. Tako je počela da istražuje sevdah, to kompleksno osećanje koje izraženo kroz muziku ima katarzičnu moć. Upoznavši profesora Maksu kao da je ušla iza ogledala i sagledala težak život romskih muzičara. On joj je otkrio u kakvim surovim uslovima žive i rade. Velika želja profesora Makse je bila da otvori školu trube za romsku decu kako bi pravilno naučili da sviraju duvačke instrumente. Pravilno sviranje je jedini način da sačuvaju zdravlje. Zbog korišćenja previše vazduha, pušenja i nepovoljnih okolnosti u kojima sviraju (zadimljeni, bučni prostori, hladnoća itd.) često oboljevaju od ozbiljnih plućnih bolesti i već sa četrdeset godina moraju da prestanu da sviraju.
Profesoru Maksi je ostala neostvarena želja da otvori školu na jugu Srbije, a naš film je deo upravo te misije.

Beldocs Festival: Najzanimljiviji ovogodišnji filmovi za koje se traži karta više

Šta ste pre snimanja i istraživanja znali o romskim orkestrima, a šta ste sve fascinantno i iznenađujuće otkrili?

Za mnoge Rome, a posebno za one sa juga Srbije, sviranje je jedini izvor prihoda i način njihovog opstanka. Nema kuće na jugu u kojoj ne postoji bar jedan muzičar, koji je zadužen za izdržavanje cele porodice. Zato se može reći da je profesor Maksa dao hleb u ruke mnogim Romima i bio veoma značajan za čitavu zajednicu. Ono što mi doživljavamo isključivo kao provod i radost, njima donosi i puno bola i briga. Sa druge strane muzika je za ovu zajednicu način izražavanja, uteha, izlaz, emotivni ventil. I kad se raduju i kad tuguju oni zapevaju i zaigraju. Milan je u jednom trenutku opisao sevdah kao osećanje koje ako ne izbaciš, onda se razboliš. Muzika upravo ima tu moć, taj katarzični potencijal koji leči.

Kako je bilo na terenu, raditi sa muzičarima, koliko su bili uključeni u sam proces rada?

Ono što me je posebno fasciniralo je način na koji uče da sviraju. Lakoća, talenat, emocija. Bila sam uverena da su deca koju smo snimali, već unapred uvežbala melodije i nisam mogla da verujem da su ih po prvi put čuli tu na snimanju, a tako sjajno svirali. Kada sam im se na kraju izvinila što smo ih toliko zadržali i vraćali, jer snimanje je potrajalo nekoliko sati, zbunjeno su me pogledali i rekli – mi to volimo da radimo. To uživanje u muzici i tu ljubav preneli su i na nas, a sigurna sam da će to osetiti i publika.

Iz njihovih ličnih iskustava, koji su najveći problemi sa kojima se oni susreću svakodnevno?

Naravno da su oskudica, nedostatak novca i uslova za život osnovni problemi sa kojima se susreće ova zajednica. Međutim, njihov odnos prema životu je specifičan, oni su daleko skromniji i zadovoljniji, povezani su međusobno, porodica im je izuzetno važna, umeju da uživaju u malim stvarima. U njima još uvek postoji čista radost i sreća, mogli bismo štošta da naučimo od njih. Odolevaju kapitalizmu i uspevaju da vekovima zadrže svoj način života, naviknuti na cenu svoje slobode.

Da li Joymakers kao film ima svoj cilj, odnosno šta pokušava da poruči ljudima koji će ga gledati?

Cilj je da obratimo ljudima pažnju na naše komšije, da proširimo vidike i preispitamo predrasude sa kojima svakodnevno treba da se borimo, kako bismo zadržali ljudskost. Mnogo volim kada u autobus uleti ekipa koja nam odsvira jednu Tominu ili Usnijinu pesmu, zar to nije posebna čar i autentičnost naših prostora! Hvala im što nam unesu dašak radosti u sumorni gradski prevoz, izmame osmeh i makar nas za trenutak odvoje od surove realnosti. Hvala im što upotpune svako naše slavlje! Trebaju nam takvi izlivi emocija, jer oni su most između duše i svetlosti, u tom zanosu događa se oslobađanje, pročišćenje.

Šta možete da nam još preporučite sa ovogodišnjeg izdanja Beldocsa?

Festival Beldocs je sjajan izvor autentičnih filmova koji daje presek kvalitetnih domaćih i stranih ostvarenja, tako da šta god da izaberete nećete pogrešiti. Bilo bi dobro da ovakve filmove možemo da gledamo preko cele godine, jer su dokumentarni filmovi postali dragoceni uvidi u stanje stvari u svetu. Iz njih može puno da se nauči. Kada je preporuka u pitanju, biću subjektivna i preporučiti film dragog kolege Aleksandra Reljića „Novosadsko sećanje“ o kontroverznom spomeniku na kom su se našla imena i žrtava i zločinaca, kao i film „Bekim Fehmiju“ o velikom umetniku i čoveku, prvom istočnoevropskom glumcu koji je zaigrao u Holivudu.