INTERVJU Jugoslav Vlahović: Vlast ne voli karikature

Među najmlađim dobitnicima Pjera za karikaturu (1977) Jugoslav Vlahović je danas ovenčan sa toliko nagrada da ih je teško pobrojati. NJegove karikature i ilustracije krasile su i krase najznačajnije svetske časopise i štampu od NJujork tajmsa do francuskog Šarli ebdoa. Juga Vlahović je jedan od dva čoveka kome je Danilo Kiš napisao predgovor za knjigu i za njegov poznati rad „Svetska krava“ rekao: „Za ovo bi te Andre Breton poljubio u čelo“. Zato što njegova dela nisu samo dnevna politika, već likovne beleške vremena, Đorđe Kadijević je napisao: „Hiljade tih crteža, umnoženih u milionskim tiražima naših novina, usekli su se vremenom u memoriju čitavih generacija“.

No, Vlahović nije samo likovno oblikovao našu i umetnost bivše Jugoslavije, njegova muzičko-pozorišna grupa Porodična manufaktura crnog hleba, osnovana 1968, bila je pionir jugoslovenske akustičke rok scene sa predstavama u Podrumu Ateljea 212. Jedan je od izvođača čuvenog mjuzikla „Kosa“, šezdesetosmaš i dete cveća; 1970. je formirao performans grupu Ekipa A3, ekipa za Akciju i Anonimnu Atrakciju i direktno osmislilo termin „akcija“ koji su u zamenu za „performans“ koristili Marina Abramović, Raša Todosijević i ekipa konceptualaca. Autor je svih 25 omota albuma Riblje čorbe, uključujući i najnoviji 26. čije se izdanje još uvek čeka.

Studentski protesti su trenutno verovatno najuzbudljivija tema u zemlji. Vi ste bili učesnik velikih studentskih demonstracija 1968. a da formalno još niste ni bili student. Kladim se da je to takođe bilo uzbudljivo?

– Godine 1968. maturirao sam u Drugoj beogradskoj gimnaziji, prirodno-matematički smer, koji me nije mnogo interesovao, i na nagovor roditelja upisao arhitekturu. NJihov argument je bio „vidiš kako Vlada“ – Vladimir Veličković je tada živeo u našoj ulici, „idi na arhtekturu, onda možeš i slikarstvo“. Posle prve godine sam pobegao sa arhitekture i upisao primenjenu grafiku. Moja sestra Jugoslava tada je bila student ekonomije. Uzeo sam njenu studentsku legitimaciju i preko njene postavio svoju sliku. U Kapetan Mišino zdanje ulazio sam bez problema. Čak i ako bi mi redari na ulazu zatražili ličnu kartu, ne bi primetili razliku u jednom slovu, tako da sam proteste ’68. pratio iz prve ruke. Slušao sam govore Dragoljuba Mićunovića, Nikole Miloševića, Vlade Mijanovića zvanog Vlada Revolucija koji je kasnije uhapšen i verovatno za primer i osuđen. Sećam se fascinatnog recitala Steve Žigona, izvodio je Robespjera, kao i učionice gde je glumac Zoran Radmilović ležao na madracu i tu zajedno sa studentima boravio i spavao. Nije bio podrška samo na rečima. Vuk Stambolović je uz gitaru pevao „himnu“ „Leva, leva“ a reditelj Dušan Makavejev povremeno snimao kamerom. Jedan od retkih fotografa na studentskim demonstracijama ’68 bio je Tomislav Peternik. Proslavile su ga fotografije na kojima je potom snimio tuče sa milicijom u blizini Studentskog grada. Kasnije je 1970. primljen u NIN kao fotograf gde sam krajem 1976. došao i ja.

I pre dolaska u NIN bili ste prepoznati kao autor, a uskoro proslavljate jubilej od pet decenija rada.

– Osvajao sam već nagrade za karikature i posle vojske došao u Večernje novosti gde je bila čuvena trojka karikaturista: Koraks, Guzina, Petričić a Jug Grizelj radio kao novinar. Došao je kod njih, rekao da prelazi u NIN i upitao znaju li nekog od mladih da mu ilustruje kolumnu. Preporučili su mene, tek što sam se vratio iz vojske, i tako je krenula priča sa NIN-om. Bio sam im otkrovenje i svi su navalili da im ilustrujem tekstove. Postoji broj NIN-a u kome su na prvih 22 strane bili skoro sve moji crteži. Tada je na redakcijskom sastanku zamenik glavnog urednika Pera Stojanović uzviknuo: „LJudi, Jugoslav je odličan, ali nije NIN Jež!“. Došao sam u pravo vreme na pravo mesto, a i dalje sam tu. I ne samo ja, došli su tada i Bogdan Tirnanić, Saša Tijanić i Dragan Jovanović. Uskoro i Dušan Veličković i Milan Damjanović. Tako podmlađen, NIN je zaista postao „nešto drugo“, kako je glasio jedan od slogana.

Šta Vas je diferenciralo od ostalih?

– Postavio sam se dobro u startu, imao dobar crtež, taj prepoznatljivi poentilizam i, naravno, jake, pametne ideje. Slovenci su imali u to vreme izraz „likovna satira“, kombinacija karikature i grafike, ne samo linearan crtež. Doneo sam nešto novo u časopise i štampu. Kada bi mi prišli i zatražili ilustraciju – treba mi to i to, ovako onako, ja bih donosio svoje. Shvatili su brzo da kod mene i ima i nema šale. Taj visoki nivo me je ubrzo preporučio i plasirao i u inostranstvu.

Vaš rad u NIN-u poznat je i po ilustracijama mace Crne za kolumnu Dragana Jovanovića.

– Dragan Jovanović je u NIN-u mnogo više od ostalih bio zainteresovan za ekologiju, tako mu se i kolumna zvala, kasnije Postekologija. Bio je i osnivač Zelene stranke koju sam vizuelno podržavao ilustracijama, znakom i plakatom. Kada je svoju kolumnu nazvao Postekologija njegova mačka Crna je postala simbol kojom je poentirao kraj svakog teksta. Nedavno smo izložbom u „Zlatnom runu“ proslavili 20 godina postojanja rubirke i ilustracija. Preko 1000 crnih mačaka sam nacrtao, neko mi je rekao da bi mogao i za Ginisa da konkurišem.

Kad smo kod ekologije, nedavno je Vaš rad sa naslovne strane NIN-a izložen na Međunarodnom konkursu karikature „Pune baterije-prazna zemlja“. Zanima me Vaš pogled na tu temu?

– Ekologija me odavno interesuje, 2014. u Muzeju primenjenih umetnosti prikazao sam retrospektivu svojih radova od samih početaka, još 1974. na ekološke teme. I tad je ekologija bila aktulena. Trenutno listam neke naše i strane kataloge i u čudu sam kako se teme ponavljaju. Pre pedeset i više godina crtani su roboti sa asocijacijom na dehumanizaciju, najavljivana veštačka inteligencija, koja je sada na zastrašujućem nivou u smislu efikasnosti i korišćenja. Problemi zagađenja još tada su uočeni jer karakaturisti primećuju i više od ostalih umetnika ono što je bitno. Posebna su sorta i na taj likovni način umeju da uoče i saopšte stvari koje su važne i koje tek dolaze na naplatu. Jer naša je dužnost da sačuvamo ovu našu zajedničku planetu, biljni i životinjski svet.

Istina je da karikaturisti imaju oštro oko i još oštrija opažanja, kako vlast gleda na to, a kako Vi vidite kulturu i karikaturu u Srbiji?

– Jugoslovenska i srpska karikatura je trezor koji je imao i ima fantastične autore, ali vlast ne voli karikature. Karikatura nije podržana od zvaničnih kulturnih institucija, inače bi se živelo mnogo veselije. Ali dobro, živi smo i dalje. Ipak, s obzirom na nizak budžet za kulturu, ne znam od čega mnogi umetnici žive. Kultura je zavisna od cele ekonomsko-društvene situacije u društvu, savremena kultura je jedna industrija u kojoj učestvuju institucije, muzeji, galerije, istoričari umetnosti, kritičari, štamparije, snimatelji, sve do uramljivača. Metaforički rečeno, kod nas puno „šrafova u satu“ nedostaje. Tom „satu“ fali harmonija jer ova vlast povadi tako neke delove, a forsira neke druge delove, i može jedan deo biti i od čistog zlata ako drugi fali ili je od plastike, onda sat ne može da funkcioniše. Jednostavno, nemaju osećaj za harmoniju. To je bezobzirno vreme koje je nama neshvatljivo. No, mi karikaturisti i to komentarišemo na svoj način te, ako je za utehu, biće naših tragova.

Vašu ilustraciju je objavio verovatno svetski najznačajniji francuski satirični časopis Šarli ebdo, koji je pre deset godina bio meta napada muslimanskih ekstremista zbog karikature proroka Muhameda.

– Deset godina od masakra u Šarli ebdo navršiće se 7. januara 2025, od islamskih ekstremista poginulo je 12 članova redakcije, među kojima je pet karikaturista (Volinski, Tinju, Kabu, Onor, Šarb), od kojih sam neke poznavao. Prilikom moje izložbe u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu 1979. posetio sam njihovu redakciju i Šarli ebdo je na svojoj poslednjoj strani tim povodom objavio moj crtež, grafiku na kojoj su predstavljena podignuta dva prsta – zečije uši. Jedna bojažljiva ruka koja se stidiljivo javlja za reč, uz koju je išao i kraći tekst – informacija o izložbi. Povodom desetogodišnjice od tog stradanja, karikaturistima je posvećena veličanstvena izložba u Francuskoj, u Centru St. Just le Martel kod Limoža na kojoj sam i bio. Tim povodom planiram da objavim tekst u januaru u NIN-u.

Nisu samo karikature Vaš autorski pečat, ilustrovali ste sve albume Riblje čorbe, uključujući i najnoviji koji tek treba da izađe i to posthumno, posle smrti Bore Đorđevića.

– Bora je bio veliki roker, muzičar, kompozitor i tekstopisac, znamo se još od pomenutog Ateljea 212. Ja sam bio u „Kosi“ od 1969, on je došao par godina kasnije u mjuzikl „Isus Hrist Superstar“. Uveliko sam sa Porodičnom manufakturom imao predstave u podrumu Ateljea, na kojoj je i Bora jednom gostovao. Dopao mu se naš prvi singl „Mudra Mande/Pitaš me“ 1972, muzika, posebno moj omot. Kasnije me je zvao da mu se pridružim kada je osnivao Suncokret. Uvek smo bili kontraši, brzo smo se razumeli, pomerali granice stvaralaštva i pronašli u kreativnom smislu. Bio je veliki pesnik sa izuzetnim smislom za rimu i ritam, za satiru, čak je i crtkarao, karikaturalno, što se manje zna. Imam neke njegove radove sačuvane, izložiću ih možda ako bude bilo povoda. U izradi svih tih 25 omota albuma nije bilo nikakvih problema. Bilo je razilaženja u nekom smislu zadnjih godina i Borinom angažmanu sa desničarima i četnicima, što meni nije bilo simpatično. Smatrao sam da mu to ne treba i da će mu naškoditi. Srećom, to nije pokvarilo ni naše odnose niti je Bora, koliko znam, ikada to projektovao u rad sa grupom.

Šta možete da nam kažete za novi, neobjavljeni Borin album?

– Za Riblju čorbu sam uradio svih zvaničnih 25 omota albuma i 26. za album „LJubav i smrt“ je spreman, ali ne znam kada će izaći, za koji je ilustracije uradio moj sin Jakša sa kojim dizajn radim zadnje dve decenije. To je ploča koju je Bora sa grupom snimio jos pre dve godine i povremeno dorađivao. Prvobitno je nazvan i najavljen kao „Tamna strana sunca“ sa mojom ilustracijom dva kostura koji igraju ali se Bora predomislio, promenio naslov a kosture smo preradili za poklon-singl. Uradio sam omote i za još pet solo albuma članova Čorbe: Borin solo „NJihovi dani“ sa tada urnebesnim hitom „Baba Jula“, dva Vickova, jedan Rajka Kojića, kasete „Bora priča gluposti“. Takođe i pet Borinih knjiga pesama. Od dvadesetak majmunskih ilustracija iz knjige „Psihopata i lopata“ planiram da priredim izložbu.

Po čemu se ističu omoti poznatih Čorbinih albuma?

– „Kost u grlu“ je prvi fotografski omot, „Pokvarena mašta i prljave strasti“ takođe fotografski i prva ploča sa elementima seksa. Na njemu je Miloš Jovančević, književnik-amater, poznat po mini romanu „Nevini muškarac“. „Mrtva priroda“ je poseban slučaj! Pričao mi je Peca Popović, tada urednik PGP-a, da su taj, tada senzacionalni omot rađen sa ispupčenjima u trećoj dimenziji, izložili na Sajmu muzičke industrije Midem u Kanu. Bio je toliko zapaženen da su ljudi prilazili našem štandu, pipklali ga, razgledali, da bi ga poslednjeg dana sajma neko i ukrao. „Ujed za dušu“ (motiv psa koji otkida parče meseca) je bila po prvi put ilustracija, a omot za album „Istina“, opet fotografski i meni najjači. Na njemu je slika lobanja Ćele kule i članova grupe.

Pored toga što ste oslikali i više od 100 muzičkih omota poznatim jugoslovenskim rok sastavima i igrali u kultnom mjuziklu „Kosa“, i sami ste se bavili muzikom.

– Porodičnu manufakturu crnog hleba sam osnovao 1968. a pesme moje sestre od tetke Maje de Rado smo izvodili u uvek prodatom podrumu Ateljea 212 skoro 50 puta! Inače, PGP RTS uskoro će objaviti CD, omaž Maji de Rado sa albumom „Stvaranje“, 3 singla i bonusom, pesmom „Nisam htjela nju“, izvedenom uživo u Studiju B 1972, sa prvom LGBT tematikom u Jugoslaviji a koju nam nisu dozvolili da snimimo za LP. Na moje izenađenje i Jugoton tj. Croatia Records objaviće sve to remasterizovano na vinilu. Tako će taj naš jedini album „Stvaranje“, do skora samo diskografski raritet, ponovo vaskrsnuti.

Kao učesnik studentskih demonstracija ’68. kako gledate na delovanje današnjih studenata i njihove trenutne akcije?

– Studentski angažman je sjajan, apsolutno podržavam! Podsetili su me na dane kada sam bio maturant, nisam ni bio student a odmah sam uskočio u aktuelne događaje. Vlast kaže deca, ali nisu – to su zreli ljudi i oni i srednjoškolci. Oduševljen sam što su tako angažovani. Sećam se i kada je ’68. milicija upala na Likovnu akademiju i u polumraku pendrekom oštetili čuvenu Rodenovu skulpturu „Mislilac“ (naravno repliku) misleći da je student. Odvalili su mu koleno i parče ruke. Posle je to zakrpljeno, planiram da odšetam do Rajićeve 2 i pogledam da li se šteta još poznaje. Inspirisan tim događajima, napisao sam i tekst „Pendrekom protiv Mislioca“ nedavno u NIN-u. Ondašnji događaji su bili zgodni za ilustracije, ovo sad je surovo, ozbiljnije. Idu kolima i fizički ugrožavaju i povređuju mlade ljude. Stvarno se naježim. Budale, samo će izazvati još veći otpor. Iako sam već duže penzioner došao sam na sednicu pre neki dan na Primenjenoj, video sam u hodniku sto sa puno keksa i sokova, studenti dobijaju donacije. Sutradan odem i do Rektorata na Kosančićevom vencu da ih obiđem, doneo sam im i bele plastične folije za transparente, bolje su od kartona. Upoznali smo se pa su sad i oni meni uputili poziv za predavanje o događajima iz te legendarne ’68 i mom radu uopšte. Moja ćerka živi kod Šumarskog, išla je odmah da ih obiđe, žalili su se da im trebaju lekovi protiv bolova, paracetamol, C vitamin i sl. Naporno je sve to. Svako ko može traba da ih podrži. Ne znam šta bih još rekao, ja sam likovni intelektualac, pre nego verbalni, jedino kao profesor prilikom predavanja vidim dobre strane ove bla-bla-bla stvarnosti, preteranog „doktorisanja“ i dr.

Šta biste poželeli u 2025.?

– Mogu da se nadam nekakvim promenama i da ih nacrtam u krajnjoj liniji. Tačkasto.