INTERVJU Karma Portačeli: Sve revolucije u 20. veku su propale, samo feministička još traje

Sa rediteljskim potpisom ove uzuzetne španske umetnice u četvrtak, 2. februara, na Velikoj sceni „Ljuba Tadić“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta, premijerno ćemo gledati predstavu „Vatre“, za koju je tekst napisala Marija Velasko, po motivima istoimene proze Margerit Jursenar.

Reč je o koprudukciji JDP i Nacionalnog teatra Katalonije u Barseloni, koji Karma Portačeli od nedavno vodi kao umetnička direktorka. Predstava „Vatre“, kako je istaknuto na jučerašnjoj konferenciji za novinare, nastala je kao deo velikog projekta Unije teatara Evrope (čiji je član JDP), i u kojem se u koprodukcijama udružilo petnaest najznačajnijih teatarskih kuća. Posle beogradske premijere, „Vatre“ će biti izvedene na festivalu Finistera u Nacionalnom teatru u Portu (Portugal), koji se odbija od 4. do 17. februara, u julu u Barseloni, a na jesen i u Madridu.

Šta je neki vaš definitivni doživljaj o saradnji sa našim glumcima i Jugoslovenskim dramskim pozorištem?

– Moj rad na predstavi „Vatre“ tekao je u pet faza, tako da sam pet bila u vašem gradu i Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Sa mnom je sve vreme bila moja asistetkinja Paula Blanko Barnes, koja mi je pomagala u radu, a ona je i odlična glumica. Jako mi je i važna i draga ova koprodukcija između naša dva teatra, na dva jezika, i potpuno me ispunjava što sam učesnica ovog projekta, i to iz nekoliko razloga: Za mene lično je vrlo bitno što je Tamara Vučković izuzetna kao čovek, a takođe, i odlična direktorka jednog tako reprezentativnog pozorišta kao što je Jugoslovensko dramsko. Mi smo zajedno, sa našim pozorišnim timovima, kroz odličnu saradanju u svim segmentima, vrlo kvalitetno radle i sjajno sarađivale. Okupljena je odlična ekipa beogradskih glumaca, vrlo brzo smo profunkcionisali na probama bez obzira na različite jezike, potpuno sponatno se stvorio osećaj bliskosti kao da smo oduvek radili zajedno, i to je definitivno moj suštinski doživljaj o ovoj saradnji. Hvala Jugoslovenskom dramskom pozorištu na gostoprimstvu koje je pružilo mojim saradnicvima i meni.

Zbog čega ste za ovaj projekat odabrali prozu Margerit Jursenar, i zašto smatrate važnim da njena novela „Vatre“ danas bude na sceni?

– Na samom početku ovog projekta rečeno nam je da treba da radimo nešto što se zasniva na klasičnim mitovima, i odmah mi je pala napamet njena knjiga „Vatre“, ali sam htela da je obradimo i da joj priđeno na nov način, iz današnjeg vremena. Pozvala sam Mariju Velasko da ona napravi novu verziju teksta, i to iz nekoliko razloga: prvo, zato što je najbolja dramaturškinja u Španiji, radila je u mnogim teatrima i već smo sarađivali s njom. Drugo, ona je već razmišljala da adaptira ovu prozu Margerit Jursenar, a znamo koliko je ona zanimljiva, transkriptivna, i koliko nudi jedan poseban prilaz antičkim mitovima. Marija Velasko je aktuelizovala mitove o kojima je Jursenar pisala 1957, i prenela ih je u ovu našu epohu, u 2023. godinu. Smatram da je jedina prava revolucija 20. veka feminizam. Dakle, posle dužeg perioda od kada je delo napisano, mi mu pristupamo i dajemo novo tumačenje, i ovo je jedna divna mitološka priča. A sve te priče su upisane u Homerovoj „Ilijadi“, u Euripidovim delima i drugim antičkim tragedijama, i sve govore o ljubavi. O mitovima su pisali i Berhard, i Lorka, i Ibzen, i drugi važni pisaci, i mi pokušavano da i kroz njihove priče uđemo u mitove koji su i danas važni. Predstava „Vatre“ je priča o ljubavi i politici, Marija Velasko je dodala taj segment o politici, jer politika planira naše živote iako mi to čak i ne znamo. Radili smo sa izuzetnom grupom glumaca JDP, oni znaju kako ovoj temi da daju unutrašnji pristup, jer pripadaju jednoj posebnoj školi glume, beogradskoj, koja na tome radi. Mislim da smo uspeli da iz jednog konceptualnog razmišljanja o delu uđemo u sama osećanja.

Šta je sa komunističkom revolucijom u 20. veku, ili sa revolucijom 1968. koje imaju vodeća mesta u evropskoj istoriji, i zbog čega je feminizam za vas toliko važan?

– Sve revolucije u 20. veku su propale, više ne postoje. Komunistička revolucija za socijalnu pravdu pretvorila se u utopiju, u represiju države, i ta idelogija je degenerirana u diktaturu nad narodom. Izgubila se i Marksova utopija o „reformističkom“ kapitalizmu ili rušenju kapitalizma, zato je on evoluirao u neoliberalni sistem, u oblik kapitalizma koji je danas jači nego ikada, i sa tendencijom da bude još jači. Propala je i revolucija 1968. protiv tradicionalnih institucija i konzumerizma, najveći protesti levičara širom Evrope na kraju ništa nosu doneli, jer su opet pobedili kapitalizam, desničari i diktature. Jedina revolucija koja je od 20. veka i dalje pristna, i stalno napreduje, je feministička. Još uvek nemamo ista prava svuda u svetu, žensko pitanje je vrlo aktuelno, jer  ovaj naš svet i dalje pripada muškarcima.

Da li ste optimista da ljubav može da odnese prevagu nad politikom, u onom širem smislu, ne samo u našim ličnm životima?

– Uvek sam optimistična, pre svega smatam da svet neće biti uništen, to i mi kažemo u našoj predstavi. Na početku je bio veliki prasak dok se stvarala ova naša planeta, i tada ljubav nije postojala. U deobi ćeilija ljubav ne postoji, a ni tada nije postojala. Ali, od kad postoji čovek on se bori za ljubav. Bez obzira što politika ulazi u naše živote i što diktira istorjske i društvene događaje, a ja uvek volim da kažem da planira nad našim glavama, čovek je u potrazi za ljubavlju. I uprkos svim ksenofobijama, nacionalizmu, mržnji, ratovima, migracijama, društvenim kastrofama, diktaturama, stradanjima, neoliberalnom sistemu koji nas gura u sebičnost i usamljeništvo, ljubav će nam uvek biti važnija od politike. Mi u Španiji sada imamo vladu koja nam uliva poverenje da naše društvo može da bude bolja, i neke stvari jesu postale bolje.

Srpsko – španska autorska ekipa

Junake predstave „Vatre“ igraju  Sloboda Mićalović, Nataša Tapušković, Milena Vasić, Nikola Rakočević, Iva Manojlović, Damjan Kecojević, kao i dvoje glumaca iz Nacionalnog teatra iz Barselone, Rosa Renom i Kivani Menolašina Hulijan.

Scenografiju potpisuju Marija de la Kamara i Gabrijel Pare Leskano, kostime Marija Marković Milojev, autor originalne muzike je Đordi Kuljet, a autor video-materijala Migel Anhel Rajo.

Za scenski pokret je zadužen Damjan Kecojević a za scenski govor Ljiljana Mrkić Popović.