INTERVJU Kokan Mladenović: Stigli smo do potpune nakaznosti i sramote, jer pristajemo na kukavičluk i ovakvu vlast

Njegova nova predstava, jedna od najiščekivanijih u ovoj sezoni, „Čovek slon“, u čak šest premijernih večeri dobijala je ovacije publike na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Podsećanja radi, Čovek slon iliti Džozef Merik je autentična ličnost, živeo je u viktorijansko doba, a rođen je sa do tada neviđeno deformisanim telom. Njegovu istoriju bolesti, kao i onu životnu, ispisao je lekar Sir Frederik Trevis, a po njegovoj priči reditelj Dejvid Linč snimio je biografski film o Meriku „Čovek slon“, koji je 1980. imao osam nominacija za Oskar, naslovnu ulogu igrao je Džon Hert, doktora Trevisa Entoni Hopkins, a ovo ostvarenje dobilo je antologijsko mesto u kiematografiji druge polovine 20. veka.

Sudbina Čoveka slona doživela je i brojne pozorišne verzije na scenama širom sveta, a predstava Kokana Mladenovića (koprodukcija sa Centrom za kulturu Tivat), u kojoj hrvatski glumac Ozren Grabarić briljira u naslovnoj ulozi, je i prva inscenacija priče o Čoveku slonu u regionu.

Koliko je drama o Džozefu Meriku, čoveku koji je živeo u 19. veku u Londonu i bio odbačen od društva zbog svog deformisanog tela, danas još zaoštrenija, surovija i opasnija?

– Džon Merik, poznatiji pod imenom “Čovek slon”, bio je jedna od prvih žrtava “društva spektakla”, onog senazacionalističkog, tračerskog, gladnog senzacija i skandala, koje se začelo pre više od jednog veka, a svoju metastazu doživljava danas, pred našim očima, pretvarajući u isprazne grandiozne naslove i sveukupnu estradu apsolutno sve, od incidentnog života rialiti-zvezda do strašnih tragedija, kakva su one koje su nas zadesile maja protekle godine. Sve se provlači kroz glib skandala, sve je uprljano fekalijama naše javne scene koja odavno ne zna za ljudskost, moral i poštovanje. U tom smislu je Džon Merik naš suvremenik i naša žrtva.

U vašoj verziji slučaj Čoveka slona je samo okidač za priču o neprihvatanju, nerazumevanju i diskriminaciji ljudi koji se po bilo čemu razlikuju od normirane većine, a „normiranu većinu“, u zavisnosti od svojih trenutnih interesa, uvek koncipiraju i uspostavljaju oni koji imaju političku, društvenu i svaku drugu moć. Gde se izgubila suština, šta se dogodilo sa zdravim razumom, ljudskošću?

– Dominantnu liniju naše predstave čini spoznaja “Čoveka-slona” da je njegova fizička različitost, koju drugi nazivaju nakaznošću, ponajmanje nakazna u odnosu na svet koji ga okružuje, svet licemera, dvoličnih i nemoralnih ljudi, lažnih humanista, lažnih boraca za ljudska prava, samoproklamovanih “vlasnika” umetnosti I znanja. To je svet koji se prema svemu drugačijem odnosi kao prema nakaznom, svet u kome je drugačije mišljenje nakaradno i opasno, u kome je, na kraju, svako mišljenje, a ne samo drugačije, bespotrebno I destabilušuće po vladajuću većinu, po one koji određuju normative društva.

Jedan od razloga za premijerni uspeh ove predstave, a možda je on i ključni, jeste to što publika u priči o deformitetu jednog čoveka prepoznaje pre svega metaforu o deformitetu našeg društva. Koliko je danas naše društvo uistinu bolesno?

– Svet u kome živimo, lišen je svake ideologije I svake progresivne ideje. Njegovi pokretači su novac I moć. Demokratija je samo prazna reč iza koje se krije neoliberalni fašizam sa svojim surovim pravilima igre; Sloboda je samo izgovor za neslobodu, za “izvoz slobode”, okupiranje I uništavanje slabijih I nemoćnih; humanost je isprazna fraza koja umiruje našu savest dok se dešavaju monstruozni zločini u Gazi, u Ukrajini, na Mediteranu prepunom migrantskih leševa. U to ime mi je bio mnogostruko strašan film “Zona interesa” Džonatana Glazera, koji nam predstavlja jednu “običnu” porodičnu priču koja se zbiva sa druge strane zida koji razdavaja logor u Aušvicu od private vile komandanta logora.

Zveckaju kašike, belasa se oprano rublje, neguje se vrt i priča o planovima za lični prosperitet jedne porodice, dok na par metara punom parom radi najveća klanica u istoriji čovečanstva. E, ja se bojim da smo svi mi, savremenici zločina na koje ne reagujemo, poput zloglasnog Rudolfa Hesa I njegove ambiciozne žene – gledamo koju boju zavesa ćemo izabrati, šta ćemo jesti, kuda ćemo otputovati, dok rakete, tenkovi I kompletna industrija rata uništavaju svet u kome živimo I pune ga leševima nevinih.

Ponašanje onih koji vode našu državu, rijaliti i ostali skandalozni medijski sadržaji koji se plasiraju pod njihovim patronatom, našu svakidašnjicu čine mnogo strašnijim i tužnijim cirkusom od onoga u kojem je Džozef Merik radio pokušavajući da preživi, gde su mu se podsmevali, aplaudirali, bacali neki novčić, vređali… Da li ljudi promišljaju o toj vrsti poniženja dok im ova vlast gura sendviče u ruke, tovari u autobuse, naređuje im i ucenjuje ih, krade njihove glasove na izborima…?

– Zemlja u kojoj živimo jeste jedan veliki freak-show, u kome su najgori i najnemoralniji rešili da se zabavljaju oblačeći radnike u pampers-pelene, ponižavajući ljude za komad hleba, kupujući njihove stavove „za sendvič i jednu crvenu“, prodajući i rasprodajući zemlju za svaku vrstu kapitalističkih eksperimenata. Vazduh, voda, tlo – sve je stvar trgovine, a sveukupnu nakaznost društva će opravdavati nakaze sa šarenih televizija koje su, poput orkestra na Titaniku, zadužene da nas zabavljaju dok tonemo u katastrofu. Glavni junak naše predstave dobrovoljno napušta takav svet, jer ne vidi nadu, jer ne može da prepozna niti jedan segment zdravog društva koji bi poslužio kao okosnica, kao stub uz koji bismo se mogli iznova uspraviti kao društvo i kao ljudi.

U toku je još jedan izborni cirkus koji, pored već uobičajene krađe glasova i falsifikovanja rezultata, jasno pokazuje da vlast uvodi još oštriju i prljaviju igru, u kojoj se predstavnici opozicije i nezavisnih medija sada i javno fizički napadaju, a da policija ima naređenje da ne sme da ih zaštiti od režimskih huligana. Kako smo stigli do tolike nakaznosti?

– Srbija od kraja osamdesetih godina prošlog veka gotovo opsesivno uništava sve što bi je moglo svrstati u normalne zemlje. Potrčali smo da se iz pobednika velikih ratova, naročito ovog drugog, antifašističkog, upišemo u gubitnike. Evoluirali smo od partizana u četnike, uništili smo, ili smo bar dali “herojski doprinos” uništavanju Jugoslavije i učinili monstruozne zločine kako sebi, tako I drugim narodima u regionu. Nakon nesupele revolucije iz oktobra 2000. godine, i sramotnog neznanja demokratskih snaga i njihovog kukavičluka pomešanog sa lopovlukom, prokockali smo priliku da zauvek promenimo katastrofalni tok naše nove istorije.

I rezultat toga je evidentan – konglomerat ratnih zločinaca devedesetih i njihovih saučesnika, koji iznova upravlja državom I falsifikuju narativ devedesetih prikazujući nas isključivo žrtvavama, homogenizacija nacije oko istih ciljeva kao onda, s tim što se to više ne zove Velika Srbija, nego Srpski svet. Sve drugo što se događa, od tragedija koje su nas zadesile u Ribnikaru, Duboni itd, pa do poslednjih izbora,samo su logična posledica jedne zemlje koja promoviše nasilje, primitivizam, laž, agresiju I koja živi okupirana sopstvenom krimino-političkom elitom koja ukida svaki vid drugog, drugačijeg, slobodnog i mislećeg.

Vaša predstava „Čovek slon“, uz dokumentarne podatke o Džozefu Meriku, nastajala je i prema delovima teksta „Drama slon: Ogled o problemima reprezentacije u pozorištu“ Dimitrija Kokanova. Mi smo nedavno gledali jednu spektakularnu populističku reprezentaciju političkog „pozorišta“- naš predsednik, koji je devedesetih godina poručivao „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo sto Muslimana“, uvijao se u srpsku zastavu „braneći“ srpski narod od Rezolucije o Srebrenici. Koliko su te nadrealne burleske koje nam već dvanaest godina režira vlast uzbudljive u odnosu na predstave koje gledamo u pozorištima?

– Mi živimo u farsi, jednom ne mnogo komplikovanom žanru, gde su svi likovi prepoznatljivi od trenutka kad kroče na scenu, upravo zato što predstavljaju jasne tipove oko čijeg karaktera nema zabuna – lopovi, secikese, žene lakog morala, prevareni i prevaranti, umišljene vojskovođe, pokvareni bogataši, lažni narodni tribuni. U farsi je sve jasno da bismo se rugali i ismevali mehanizmima koji su nam poznati. Paradoks naše situacije je da je sve kristalno jasno, ta se je rukovodeća „elita“ ogolila do prepoznatljivosti, vratila se na „fabrička podešavanja“ iz devedesetih, ali mi ne reagujemo, pravimo se da ne vidimo očigledno, trpimo jer mi smo se i pretvorili u one koji trpe – u narod kukavica. Onoga trenutka kad, po teoriji drame, ne postoji jaka protiv-radnja, ona koja ugrožava dominantni tok farse, farsa prerasta u lakrdiju, jer su likovi neugroženi u svojim namerama i prepušteni svojim izopačenim karakterima.

Ako bi trebalo da se podvuče pod jednu „liniju“, vaša nova predstava govori o društvu koje zlostavlja i marginalizuje sve one koji su po nečemu izvan standardnog i populističkog. Šta biste vi rekli, da li je ključno pitanje svega onoga što živimo i što nam se dešava ipak naša lična i kolektivna odgovornost?

– Ne bi bilo fer da se sve ovo završi, a da mi ispadnemo neki heroji. Naprotiv, naša generacija će trajno biti osramoćena pred generacijama koje dolaze i koje će, kad-tad, krojiti neki drugi sistem vrednosti od ovoga u kome mi živimo. Mi smo generacija koja je pristala da je Slobodan Milošević obogalji u svojim sumanutim, velikosrpskim ratnim pohodima, mi smo generacija koja se izborila za demokratiju, a onda je dozvolila da se demokratija kompromituje; mi pripadamo narodu koji je na izborima legitimno izabrao Tomislava Nikolića za predsednika države, odredivši tako sopstvenu intelektualnu, političku, demokratsku i svaku drugu meru.

Mi smo, na kraju, generacija koja je pristala da nelegalnost, kriminal, bahatost, nepoštovanje zakona, postanu standardi naših života. Mi smo, na kraju, generacija koja statira u beskrajnom rialitiju koji režira, glumi, piše i producira aktuelni predsednik naše države. Mi smo sramota i to je sve što budući treba da znaju o nama.