INTERVJU Kokan Mladenović: Živimo u zatvoru kojim upravljaju kriminalci

Početak nove pozorišne i festivalske sezone obeležila su i dva događaja koja nose njegov autorski potpis – drama „Bila jednom jedna zemlja“, prema motivima istoimenog romana Dušana Kovačevića, premijerno je izvedena 14. oktobra u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, i trijumf predstave „Što na podu spavaš“, prema romanu bosanskohercegovačkog pisca Darka Cvijetića.

Ova koprodukcija sarajevskog Narodnog pozorišta, Dramskog kazalište Gavella iz Zagreba i novosadskog Srpskog narodnog pozorišta pre nekoliko dana osvojila je Gran-pri „Joakim Vujić“ za najbolje ostvarenje na ovogodišnjem Joakimfestu i nagradu publike, dok je Mladenoviću dodeljena Specijalna nagrada Grada Kragujevca.

I bez pauze, veče posle premijere antologijskog Kovačevićevog dela, jedan od naših najradikalnijih i najangažovanijih pozorišnih stvaralaca u regionu, otputovao je u Malme, u Švedsku, gde režira predstavu „Danilo Kiš, izvod iz knjige rođenih”.

U razgovoru za Danas Kokan Mladenović govori o ovim ostvarenjima, našim istorijskim tragedijama, agoniji kojoj se ne nezire kraj, kako smo stigli do toga da sada živimo u zatvoru kojim upravljaju kriminalci, režiranju pozorišnih predstava koje su, kako kaže, njegov način komuniciranja sa svetom.

– Pokušavam da detektujem probleme našeg doba i da kroz kreativni dijalog sa publikom, usmerim njihovu pažnju na ono što čini temelje našeg života i našeg društva, a ti temelji su dobrano zaljujani, ako već nisu i uništeni. Obe predstave, i „Što na podu spavaš“ i „Bila jednom jedna zemlja“, spadaju u one priče koje se moraju pričati na sav glas, ne bismo li napokon shvatili da ne možemo zauvek da budemo veliki ponavljači istorije, da je vreme da jednom nešto i naučimo, da se pogledamo u ogledalo i da prestanemo da od naših mnogobrojnih mentalitetskih devijacija pravimo brend koji nas čini „tako posebnima“, a u suštini nas čini nezrelim, frustriranim i nekompatibilnim sa svetom.

Ono što povezuje ove predstave je tema raspada nekadašnje Jugoslavije. Zašto nam se čini da mi kao ljudi i kao građani te zemlje koja je bila naša domovina i koja je u krvi nestala, još nismo artikulisali kako se i zašto to dogodilo, kakva je pojedinačna odgovornost svakog od nas, čak nam se čini da smo, trideset godina nakon tih događaja, još više udaljeni od istine i katarze?

– Među naše mnogobrojne istorijske tragedije spada i ta da smo jednom, nakon oktobra 2000. godine imali priliku da podvučemo crtu pod sramotnu istoriju naše zemlje u devedesetim godima, da lustriramo ratne huškače, novinare, urednike, akademike i naravno sav taj miloševićevsko-šešeljevski šljam koji nas je odveo u katastrofu. Zašto do svega toga nije došlo pitanje je za takozvane “demokratske snage” koje su se pokazale nedoraslim istorijskoj situaciji i koje su, sa jedne strane, požurile da se obogate na našoj želji za promenama, a sa druge strane, krenule u dodvoravanje nacionalnoj desnici, uvođenjem veronauke u škole, izjednačavanjem partizanskog i četničkog pokreta itd.

Njihova nemoć da izvedu radikalni zaokret koji bi nam omogućio da ne budemo ovoliko “posramljeni među narodima” utro je put za vraćanje na vlast onih najretrogradnijih elemanata politike devedesetih, Miloševićevih i Šešeljevih potrčaka i udvorica i zato je sada normalno da se Srbija predstavlja žrtvom ratova, da se negiraju ratni zločini, da su ratni zločinci nacionalni heroji i da im se, shodno tome, u korpus nakaradnih vrednosti pridodaju četnici, ljotićevci i ostali kolaboracionisti i zločinci iz onog rata. Kad već padamo, red je da padnemo sa treskom, otežavši sopstvenu istoriju glorifikacijoim najstrašnijih zločina i najokorelijih ubica. Mi, nakon svega, ne živimo slobodno, moralno i pošteno; mi živimo okruženi zločinima, zločincima i sveopštim nemoralom koji se proglasio za jedini i vrhovni moral ove nesrećne zemlje.

Danas se kaže da su devedesetih godina samo Jugosloveni ostali bez svog nacionalnog identiteta i domovine, dok su svi ostali dobili svoja „nacionalna dvorišta“. Zbog čega se ljudi danas ipak, sa sve više emocija i nostalgije sećaju te zajedničke države?

– Za mene je centralna tema tog sjajnog romana Darka Cvijetića, “Što na podu spavaš”, upravo uočavanje da smo svi mi sa prostora Jugoslavije toliko suštinski povezani i pomešani da je nemoguće naneti zlo drugome, a da ga istovremeno ne nanesete i samima sebi. Taj roman nam, kao i predstava koju smo sa tako puno empatije i razumevanja za patnju i stradanje drugih radili sa kolegama iz Zagreba, Sarajeva i Novog Sada, budi nadu da će jednom na ovim prostorima ljudi uspeti da pobede narode, da će naša očigledna bliskost i upućenost nadrasti političke parole, govor mržnje, nacionalne euforije i sve ono čime nam kontaminiraju živote decenijama. Kaže Branko Miljković, u jednom drugom kontekstu “Revolucijo, ono što ostaje je čovek”. Ono što ostaje iza svih ratova, ono što najviše strada i ono što je jedino što ume da oprosti, razume i krene iznova je upravo čovek.

Šta su vaši razlozi za novu predstavu „Bila jednom jedna zemlja“, iliti „Podzemlje“, kako piše u podnaslovu ovog dela?

– Naša predstava je bazirana na drami Dušana Kovačevića „Proleće u januaru“ i romanu proisteklom iz nje – „Bila jednom jedna zemlja“. Zanimala nas je tema beskrupulozne manipulacije jednim narodom, koji se drži u kontinuiranoj laži da bi ga se iskorišćavalo, kao i tema pristajanja na takvu ogoljenu i očiglednu laž. Bez obzira da li se laž maskira u ideološku oblandu ili u „ugroženi nacionalni interes“, ona jednako služi da bi se narodom upravljalo i da bi ga se iskorišćavalo preko granica izdržljivosti. U vremenima koja su za nama, laž se trudila da se sakrije, trebalo vam je lukavstva i pronicljivosti da shvatite da ste manipulisani i hrabrosti da to izgovorite. Danas se laž bahato baškari na mestu nekadašnjih istina. Toliko je sve jasno, vulgarno, ogoljeno, da je jednostavno nenormalno da smo mi pristali da je upravo to normalnost koju živimo. Naše vođe su predvodnici našeg puta u propast, ali zašto ih mi tim putem nosimo na ramenima, kličemo im i ponižavamo se, pitanje je za neku kolektivnu psihoseansu kojoj se termin i ne nazire.

„Dobrodošli u Zemlju pod zemljom. Ovde se priča tiho, jede i pije ako baš mora i kopa do smrti. Ako se spustite sa nama u ovaj svet, pored očekivanih junaka iz „Podzemlja“ ovde ćete sresti i likove iz drugih Kovačevićevih drama: „Maratonci trče počasni krug“, „Ko to tamo peva“, „Kontejner sa pet zvezdica“…, stoji u najavi za ovu predstavu. Zbog čega vam je bilo važno da spojite sve ove Kovačevićeve junake, da li nas oni, kao arhetipovi ovdašnjeg mentaliteta, najbolje „dešifruju“?

– Dušan Kovačević je, poput Sterije, Domanovića, Nušića, čitavim svojim opusom pokušao da razotkrije mane našeg kolektivnog bića, da ih ismeje, naruga im se, učini ih vidljivim, da nam se one ne bi ponavljale, da bi smo se od njih izlečili, da bi ostale deo naše istorije zabluda i znate li šta je rezultat tog ogromnog truda, identičan rezultatu njegovih literarnih prethodnika, identičan i svemu onome što mi u teatru radimo – ništa! Ništa nismo čuli, naučili. Mi i ne volimo da slušamo i učimo. Mi sve znamo, najbolje. Lakše je splavovati, pinkovati, urlati, mahati navijačkim zastavama po stadionima i polnim organima po rialiti-programima. Mi uživamo u ovom zatvoru kojim upravljaju krimnalci i sanjamo ne da se ova agonija završi, nego da nas, bar ponekad, puste na vikend u neke normalne živote.

Šta je ono što vas lično najviše uznemirava u ovom našem podzemlju?

– Činjenica da su stasale i stasavaju generacije koje, odrastajući u ovoj i ovakvoj zemlji, u ovom izopačenom sistemu vrednosti, misle da je baš to život, baš to država, da je sve ovo normalno i ispravno i da tako žive svi i svuda na svetu. Moji upravo svršeni studenti su se rodili nakon pada Miloševića, veoma malo znaju o devedesetim. Još uvek nisu bili deo nikakvih ratova, pa kako je moguće da za dvadeset tri godine „demokratije“ nismo uspeli da im ponudimo išta više od ovog provincijskog Diznilenda sa pevanjem i pucanjem, ove „kuće straha“ koja je voljno suspendovala demokratiju, koja uostalom i ne zna kolika je, gde su joj i koje su joj granice, ali zna da plaši generacije koje dolaze ratnim pokličima, a patriotizam ne meri pravdoljubivošću i moralom, već najobičnijim uličarskim kurčenjem?

„Bila jednom jedna zemlja“ ima mnogo slojeva, na kraju, neko od prevarenih ljudi u ovoj priči, sasvim slučajno, pronalazi izlaz iz podzemlja u gornji svet… Da li to i nama može da se dogodi, makar isto tako slučajno?

– Nama to i može da se dogodi samo slučajno. Da neće, možda, demokratski, parlamentarno, sistemski? Pa mi smo do te mere kompromitovali mehanizme demokratije i do te mere navikli da se sve i uvek rešava samo na ulicama, da je teško poverovati da ćemo se ikada naučiti suštinskoj upotrebi naših građanskih prava i sloboda, da ćemo ikad do demokratije doći demokratskim putem. Još jedan juriš, još jedna revolucija i još jedno uspostavljanje vlasti, a ne sistema, vođe, a ne naroda i njegovih predstavnika „i tako u beskrajon“, što bi rekla dečja pesmica.

Trenutno ste u Švedsko, u Malmeu, gde postavljate delo o Danilu Kišu. Možete li da kažete nešto više o tom angažmanu?

– U Malmeu režiram predstavu “Danilo Kiš, izvod iz knjige rođenih”, baziranu na knjizi Marka Tompsona. Pokušavamo da ispričamo priču o Danilu Kišu, jednom od najznačajnijih književnika XX veka, ali i osobi koja, iz današnje perspektive deluje kao svetionik morala i beskompromisnosti. Biti individua u vremenu masovnih pokreta, biti jugosloven i kosmopolita u vremenu divljanja balkanskih nacionalizama, biti disident, bez želje da naplatite svoj disidentski status, pisati o logorima “iz straha da će se ponoviti”, naslutiti košmare sveta, od jugoslovenske tragedije do masakra u Gazi, znači biti slobodan i svoj, biti spreman da sopstvenim životom branite svoje stavove, znači – biti Danilo Kiš.

Politički gmizavci

I vaše prethodno ostvarenje koje je doživelo veliki uspeh, „Bilo jednom na Brijunima“, autorski projekat u kome potpisujete tekst i režiju, kroz priču o Ričardu Bartonu, Liz Tejlor, Titu i Jovanki, takođe govori o nekadašnjoj Jugoslaviji. Kako biste uporedili tadašnju političku elitu i ove današnje vođe?

– Ne postoji način da kompariramo ove političke gmizavce i štetočine sa onima koji su nekada predstavljali političku elitu zemlje koja se zvala Jugoslavija. Uporedite samo mesto koje je ta zemlja imala u svetu i magareću klupu u kojoj se stalno nalazi zemlja u kojoj sad živimo. Uporedite imena Koče Popoviča, Marka Nikezića, Latinke Perovič, Tepavca, Pešića i mnogih drugih sa ovim današnjim predsednicima vlada, ministrima inostranih dela, gradonačelnicima i lako ćete doći do one Harmsove rečenice “Čitaoče, udubi se u ovu priču i biće ti jako neprijatno”.

„Popravljač sveta“

Šta je pozorište danas, mogu li teatar i umetnost uopšte da isprate galopirajuće, a toliko teške i tragične promene koje nam se ovde, a i globalno neprekidno događaju?

– Pozorište je, od svog nastanka u ovom obliku, jedina umetnost polisa, umetnost kolektivne sinteze svega što čini život koji nas okružuje, jedina umetnost žive reči i direktnog kontakta sa onima kojima se obraća. Ja jako verujem u njegovu moć da utiče na stavove i emocije onih koji u pozorište dolaze i koji su željni ne samo uzbuđenja, već i svojevrsnog kulturnog dijaloga.

Uostalom, ovog trenutka se u osam zemalja igra preko dvadeset mojih predstava i kad zbrojimo broj njihovih gledalaca, na godišnjem nivou, dolazimo od cifre od preko sto pedeset hiljada ljudi. Ja ne mislim da je to malo. Naprotiv, trudim se da pozorište koje pravim bude onaj korektiv društva koje će mu ukazati na njegove mnogobrojne stranputice i retke lepote. I mojim studentima govorim da je biti „popravljač sveta“ jedan od najzaludnijih poslova ikada, ali ako svi odustanemo, ko će i kako popraviti ovaj svet koji živi jedan od svojih najstrašnijih i najmračnijih perioda.