INTERVJU Kontantin Rigos, umetnik koji će otvoriti 21. Beogradski festival igre: Konačno smo dodirnuli vreme u kome su se balet i savremena igra pomirili

Poznat po umetničkoj hrabrosti, provokativnosti i inovativnosti svojih predstava, Konstantin Rigos za Danas govori o svom stvaralaštvu, približavaju klasične i moderne umetničke igre, iskustvu na mestu prvog čoveka Baleta Grčke nacionalne opere…

Slogan 21. BFI je „Savršene različitosti“, postoji li nešto što je, prema Vašem mišljenju, glavni tok u savremenoj umetničkoj igri?

– Mejnstrim je zapravo najšire prihvatanje jednog umetničkog dela ili pravca, u našem slučaju – jedne predstave. Taj mejnstrim ponekad može biti samo sastojak koji će svi prepoznati, steći samopouzdanje na određenom zajedničkom mestu, ili se vratiti nečemu što poštuju ili vole. Po mom mišljenju, ljudi danas žele da vide dobru predstavu. Takođe verujem da obožavaju igru i da je sami percipiraju nekom vrstom mejnstrim umetnosti. Konačno smo dodirnuli vreme u kome su se balet i savremena igra pomirili. Vreme kada igrači poštuju klasičnu školu koja im daje vrhunsku tehniku, a istovremeno poseduju širinu i ekspresivnost potrebnu za nove kreacije. Današnji igrači sa lakoćom prelaze sa jednog na drugi žanr, iako to nije bio slučaj do pre samo deceniju, dve… Naime, postojao je zid između baletskih i savremenih igrača. Danas se razlike stapaju u nešto novo…

Vaša umetnička biografija je renesansno bogata. Šta ste zapravo – koreograf, dramski i operski reditelj koji se oprobao i u mjuziklima, pozorištu za decu i na filmu, pedagog, fotograf, vizuelni umetnik… ili sve to zajedno?

– Ja se u svemu osećam dobro. Sve što me inspiriše ujedno je i moj umetnički teren. Možda to deluje renesansno, ali sigurno je da osvežava.

Od 1990. imate svoju igračku trupu koja iza sebe ima značajna ostvarenja, a imate i iskustvo u državnim operskim kućama u Atini i Solunu. Da li je i zbog čega za umetnika važno da se oproba i u institucionalnom i u samostalnom bavljenju umetnošću?

– Moje iskustvo sa vođenjem sopstvene trupe i to na samom početku – bilo je dragoceno. Prvo što naučite jeste da ste slobodni u svojim kreacijama, ali uz obavezu da te vaše kreacije pronađu put do onoliko gledalaca koliko vam je potrebno da preživite. Takođe, naučio sam da predvodim grupu ljudi i umetnika i da budem odgovoran prema njima. Ni pozicije u okviru institucija, koje sam kasnije dobijao, nisu bile samo umetničke. Može se reći da se radi o umetničkim izborima i selekciji, ali u isto vreme o menadžmentu veće grupe igrača koji su u jednoj sigurnijoj egzistencijalnoj sredini, pa samim tim imaju prostor za veći dijapazon svojih posebnosti. U slučaju da ste deo takvog organizma, svakako nije dovoljno da znate da odaberete repertoar i njegove izvođače, već da učinite ceo tim vidljivim, paralelno stvarajući zadovoljavajuće uslove za svakog pojedinca.

Od 1. februara 2018. nalazite se na mestu direktora Baleta Grčke nacionalne opere. Prema pisanju grčke štape, od Vas se očekivao obnoviteljski duh, umetnički pečat i poštovanje tradicije ove umetničke kuće. Šta to u praksi znači i čime ste se tokom ovih šest godina rukovodili i kao direktor i kao stvaralac?

– Glavni zahtev od početka bio je u nekoj vrsti sinergije sa prostorom nove Opere. On je glasio: ne postavljati naslove klasičnog repertoara, ukoliko nismo sposobni da ih predstavimo novoj publici, u novom ruhu. To je značilo obavezu posedovanja velikih naslova, ali i klasično ili savremenije čitanje kakvo garantuje atraktivnost. Imali smo takođe obavezu da unapredimo odnos između međunarodno etabliranih grčkih koreografa i naših igrača, što se nakon šest godina uspostavilo kao najprirodnija stvar. Vokabular koji smo želeli da kreiramo kod igrača, koji sjajno izvode klasičan repertoar, otkrio nam je neke sasvim nove alate i domete. U potrazi za publikom, našli smo se zajedno u najrazličitijim prostorima, od brojnih muzeja do sasvim alternativnih i neočekivanih mesta… To je značilo potpuno mobilisanje igrača i novo razumevanje njihove uloge u zajednici: od sola u nekoj garaži do Belog labuda na jednoj od najsavremenijih evropskih pozornica… Radili smo takođe na predstavljanju trupe na važnim evropskim scenama i festivalima, naročito sa delima Kilijana, Naharina, Duata, Ingera, Ekmana, Gekea… Sve su to koreografi koji su sa nama radili poslednjih sezona.

Zbog čega je prva produkcija koju ste radili u Grčkoj nacionalnoj operi bila baš „Labudovo jezero“ Petra Iljiča Čajkovskog u kojoj ste, prema oceni kritičara, „na neoklasičan način koketirali sa čarima klasične igre“? Šta za Vas znači klasičan baletski repertoar?

– „Labudovo jezero“ je balet koji obožavam, zbog priče i zbog muzike. Izabrao sam da sa ovim baletom započnem svoj mandat, jer je to bilo neočekivano i hrabro. Ujedno, to je bila najbolja mogućnost da upoznam ceo ansambl, jer jedino u ovom baletu – igraju svi zaposleni! Nakon toga, imao sam kompletnu sliku ukupnog i pojedinačnog kapaciteta. Ono što smo predstavili publici jeste hibrid, koji koristi klasične i savremene elemente kako bi se kreirala nova verzija. Ali da se razumemo, ovo je jedini način da se prikažu veliki naslovi, jer u pogledu prednosti i mana našeg vremena, kao i veličine našeg ansambla, mi i ne posedujemo mogućnost prikazivanja originalnog dela. Ne postoji taj ko danas može da aplouduje autentično „Labudovo jezero“.

Da li Vam je važna društvena, pa i politička angažovanost u umetnosti koju stvarate?

– Za mene je kreacija naprosto način na koji govorim, utičem, otvaram diskusiju o društvu ili politici, o pojedincu i njegovoj poziciji u današnjem okruženju… Ona nikada ne ide ka estetskom rezultatu, jer mu zapravo i ne teži od početka…

Ko su Vaši umetnički uzori i na čemu sada radite, mimo direktorskih obaveza u Baletu Grčke nacionalne opere?

– Nemam umetničke standard, mene inspirišu najrazličitiji umetnici, obični ljudi, situacije… Tražim svoja rešenja koristeći svakojake informacije i izvore. Obožavam bioskop, muziku, knjige… To su moje smernice, baš kao i najnoviji istorijski događaji, fotografije, naizgled obične rečenice… Od pre nekoliko dana u Solunu se izvodi pozorišni komad koji sam režirao, dok trenutno radim na još nekoliko pozorišnih režija…

Prevod: Beogradski festival igre

Simuliranje igre

Koliko nove tehnologije utiču na kreativnost?

– Razvoj utiče na kreativnost, otvara nove avenije istraživanja i komunikacija, zauvek menja ono što smo tobože znali o organizaciji i prezentaciji. Ali, u stvari, nove tehnologije su alat kojim se umetnik služi da bi predstavio ono što je primarno zamislio zahvaljujući svom umu, telu i iskustvu.

Nauka je uspela da stvori veštačku inteligenciju i robote, a da li je moguće simulirati umetničku igru i pokret ljudskog tela?

– U budućnosti, i to se može dogoditi.

Neočekivani zaokreti

Koliko ste tokom protekle dve decenije pratili razvoj BFI na kome i grčka savremena moderna igra ima svoje mesto?

– Iskustvo prvog festivalskog izdanja je bilo magično. Sećam se ogromne scene i teatra, ljudi, prijema naše predstave, i nesagledive radoznalosti i žeđi za savremenom igrom. Bio je to prvi, bezrezervno hrabar korak u nečemu važnom što je Aja Jung uspela da izgradi i sačuva tokom ovih godina. Od tog prvog festivalskog dana, svake godine pratim program Festivala u Beogradu. Ne, ne može se reći samo da je to Festival koji je rastao… Na njemu su se uvek dešavale promene, neočekivani zaokreti, a ta hrabrost i entuzijazam koju sam i sam osetio prve večeri, pojačavala se i tresla Srbiju i region do daske. To je festival savremene igre i teatra koji je postao važan u najširem geografskom i društvenom kontekstu. Radujem se da dolazim na nakon 20 godina, na 21. Beogradski festival igre, istovremeno priželjkujući da na nekoj od sledećih edicija prikažem na tom istom mestu – Balet atinske Opere.