INTERVJU Ljiljana Blagojević: Nema straha, borba protiv vlasti se nastavlja

Prvakinju Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, jednu od naših najznačajnijih filmskih i pozorišnih glumica čiju karijeru obeležavaju najprestižnije nagrade, publika je na Sceni Kult Teatra Vuk večeras premijerno gledala u novoj ulozi, u predstavi „Sećaš li se…’’, u režiji Vesne Stanković, koja je i autorka teksta.

Zanimljivost predstave upravo je u tome što na drugačiji način osvetljava i pravi omaž glumačkoj profesiji, a nastala je po ideji Vesne Stanišić. U ovoj duo drami igraju Ljiljana Blagojević i Sonja Kolačarić, koje su i saradnice na tekstu, a prema rečima Vesne Stanković, „Sećaš li se…“ je razotkrivanje, demistifikacija i autoironisanje jednog vazda mističnog poziva kao što je gluma.

Kako ističe Ljiljana Blagojević, ona igra glumicu u penziji Ljubicu Hadžimarković, njena junakinja potiče iz stare beogradske porodice, nema decu, živi zaboravljena od svih, i zajedno sa mlađom glumicom, razočaranom u život i u muškarce, bez stalnog radnog odnosa i u stalnoj borbi za egzistenciju, otkriva publici realni život iza scene i filmskih kamera…

Šta je Vama uzbudljivo u ovoj neobičnoj priči koja fokusira pozadinu glumačke profesije u kojoj ste vi više od 40 godina?

– Meni je bilo zanimljivo da dotaknemo mnoge stvari o kojima se u javnosti uglavnom ne govori, da ukažemo da ova profesija nije samo glamur, i nisu reflektori i crveni tepisi. Da o tome govorimo iskreno i kroz neke naše priče, jer u predstavi ma puno i naših ličnih događanja. Naravno, igramo i likove, da što više osvetlimo istine o našoj profesiji, koja je teška, i u kojoj si uglavnom sam sa sobom. To je bio naš cilj, a o tome govorimo i kroz duhovite stvari i lepe događaje koji su zbilja istiniti, jer je predstava rezultat našeg višedecenijskog iskustva na sceni i pred kamerama, i njena radnja je na liniji onoga što hoćemo da pokažemo publici.

„Sećaš li se…“ otvara brojne teme, od umetničkih i drugih sloboda do protoka vremena i starosti, o čemu govori i junakinja koju igrate. Da li ste svoju profesiju drugačije doživljavali u doba vaše mladosti, i koliko su te „poznije“ godine možda važnije za glumice?

– Kad ste mladi, mislite da mladost večno traje, i mislite da je od vas jako daleko to vreme kad ćete imati pedeset ili šezdeset godina, i da je to već starost. A onda dođete blizu pedeset, pa onda kažete ovo su lepe, zrele godine, dovoljno znamo, još uvek se dobro držimo, sve možemo… S te strane, mislim da je mladost neosvešćena u smislu da mi razmišljamo o prolaznosti i šta će se desiti, uglavnom je mladost snažna, silovita, i misli da je to beskonačnost.

Sada ne volim da pričam o mladosti, zato što se bojim da ću ući u onu zamku „kad sam ja bila mlada, sve je bilo bolje“, a možda i nije. Ali, mislim da je ovo vreme danas za mladost jako teško. S druge strane, zbog svih tema koje otvaramo u predstavi verujem da će biti zanimljiva publici, jer ima puno iskrenih stvari u ovoj priči, i zato piše da je Vesna Stanković pisala tekst, a da smo Sonja Kolačarić i ja saradnice na tekstu. Sve je tu „punjeno“ i „filovano“  našim razmišljanjima, stavovima i iskustvima, iako su tu određeni likovi koje igramo.

Da vaša profesija nisu samo glamur i aplauzi, najdrastičnije se pokazalo ove godine, kada su glumci i glumice zbog svojih javnih kritičkih stavova najstrašnije targetirani od ove vlasti. Da li Vi pamtite takve napade i pretnje umetnicima?

– Agresivnost prema umetnicima koji nisu pod „šinjelom“ ove vlasti prisutna je od početka njene strahovlade, sada doživljava ekspanziju, a ti zastrašujući napadi događali su se i u mojoj kući, jedan od prvih koji je na taj način prozvan u skupštini bio je Siniša Kovačević. Iako je on tamo bio poslanik njegova osnovna vokacija je umetnik, tako da bih rekla da su glumci i glumice ove godine povukli deblji kraj. Ali, i umetnost uopšte, i tretman umetnosti, ovde je prilično devalvirajući i pesimistički, ova vlast ima represivan odnos prema umetnicima i na razne načine stalno ih kažnjava.

Kako doživljavate nasilnički, primitivni i beskrupulozni vokabular svih predstavnika vlasti prema ljudima koji čine umetničku i kulturnu elitu ove zemlje?

– Mi smo se svi, koji imamo imalo pameti, oglasili povodom toga da čovek ima pravo da kaže šta misli, da ima pravo na svoj kritički građanski stav, i da ne može neko da zloupotrebljava svoju poziciju u vlasti i da targetira zbog drugačijeg mišljenja. Posebno smo naglasili da umetnik ima moralnu obavezu i da mora da ukazuje na probleme društva u kojem živi. To jeste zadatak svakog umetnika, ne samo glumca, i s te strane, bilo je zaista zastrašujuće šta su moje kolege doživele.

Mene nisu prozivali, ali neki dotični profesor koji je targetirao i Svetlanu Bojković, Dragana Bjelogrlića i druge moje brojne kolege koji su bili učesnici protesta, dao je sebi za pravo da uvredljivo proziva i pisce. One koji će ovoj kulturi ostaviti svoja dela. Ono vredno što je napisao Siniša neće poneti sa sobom na „onaj svet“, to će ostati, kao što će i dela svih drugih umetnika, a imamo divne umetnike i autore u svim oblastima, jednog dana, posle njihovog odlaska, ostati kao vlasništvo ovih naroda. Ali, ovo je nečastivo vreme, i nikako ne treba pokleknuti, ne treba dopustiti da budeš u strahu. Strah je najgore što može da se desi svakome od nas.

Umetnici su sada, posebno glumci, zajedno sa studentima i građanima učesnici i protesta protiv izborne manipulacije i krađe. Koliko će kažnjavanje vlasti svih tih ljudi možda biti još drastičnije?

– Ta krađa je evidentna, potpuno vidljiva, ali to mene nije iznenadilo, jer se ušlo u izbore neraščišćenih računa. Ja mogu samo da se pitam kako ulaziš u trku, a neko ti je vezao noge. U tome je suštinski problem, što se pristalo na neregularne i zastrašujuće izborne uslove. Sada, po gotovom poslu, pitanje je šta može da se uradi, o tome je trebalo razmišljati ranije.

Morali su se steći makar iole fer uslovi da biste na nešto pristali i da bi se nešto uradilo. Sada je tako kako je, ali ne smemo da poklneknemo i ne smemo da odustanemo od protesta i pobune. Čovek mora da se bori u svakoj situaciji bez straha, i ne sme da se predaje pred ovakvom vlašću.

Skroviti svet koji se nikad ne vidi

„Sećaš li se…“ ostaje na repertoaru Scene Kult Teatra Vuk,  a tekst ove predstave, prema rečima Vesne Stanković, nije zbir anegdota i pošalica o glumačkom pozivu, nego rezultat višedecenijskog iskustva brojnih dramskih delatnika na sceni i pred kamerama.

„Cilj nije da zasmeje publiku, niti da publiku uvuče u patetiku saosećanja sa akterima, nego da joj omogući da na trenutak zaviri u jedan skroviti svet, koji se nikad ne vidi, čak se i ne nazire kroz zavese, kostime, scensku šminku, teatarski govor i mizanscen’’, istakla je Stanković, koja pored dugogodišnjeg glumačkog staža više od dve decenije piše, producira i režira (napisala je i dramatizovala niz predstava koje se godinama uspešno igraju, monodrame, kabare drame,  komedije i koreodrame).

U autorskoj ekipi su i Jasmina Dugić (scena, kostim i dizajn svetla), Konstantin Marčetić (dizajn zvuka), a iza predstave stoje i suflerke Marija Nedeljkov/Danica Stevanović, producent Milorad Jovanović, autorka idejnog rešenja propagandnog materijala Milica Todić.