INTERVJU Ljubomir Simović za Danas: Ovde ne postoji ni D od države i demokratije, sve je svedeno na dva slova – AV

Kada se iznova čitaju ove drame, ne može da se ne primeti koliko su one u saglasju sa ovim trenutkom, samo im treba neki novi umetnik da ih uprizori.

Da čuvenu pesmu vojnika iz „Kosovskog boja“ vidi kao elegičnu, tužbalicu, a ne kao borbenu; da kroz „Hasanaginicu“ još jednom progovori o pravima žena i nasilju nad njima; da u „Putujućem pozorištu Šopalović“ pokaže zašto je pozorište posebno važno u vremenima zla i smrti, kada kao Andrićeva Aska zavodi svojom igrom vuka i odlaže tragičan kraj ili ga pretvara u sopstvenu pobedu; da, kao u „Čudu u Šarganu“, dok (na kiši i u prisustvu dovedene publike – sve je zauvek isto!) traju besmisleni politički govori, pokuša da progovori o (ne)mogućnosti čovekovog spasenja.

Sa Ljubomirom Simovićem, nažalost, u ovom razgovoru najmanje je reč o njegovim dramama i poeziji, pa i o kulturi i umetnosti uopšte.

Jer ovaj pisac i akademik jedan je od onih retkih koji živo i aktivno prati i komentariše našu stvarnost, otvoreno, hrabro, nedvosmisleno nazivajući stvari pravim imenom.

Zato je i odabran da još jednom, sada već treći put, bude naš sagovornik u povodu Dana državnosti Srbije – Sretenja.

Evo nas pred još jednim Danom državnosti. Čini li Vam se da, otkako smo u prethodnih nekoliko godina razgovarali povodom istog praznika, ova zemlja ima sve manje razloga da ga slavi?

– Dan državnosti? To zvuči kao ironija. Ovde ne postoji ni D od države, ni D od demokratije, ni U od Ustava, ni P od prava i pravde. Sve je svedeno na samo dva slova: AV.

Nad delom teritorije, koji formalno još drži svojim, Srbija jednu za drugom gubi svoje nadležnosti, a ova vlast, usta punih patriotizma, ustupa deo po deo simboličkih, ali i krajnje opipljivih državnih obeležja – od automobilskih tablica do upotrebe svoje valute. Ima li načina da se taj sunovrat zaustavi ili barem uspori dok se ne nađu nekakva rešenja?

– Vučić sve drži u svojim rukama, a ne radi ništa da taj sunovrat zaustavi. Čak ga i ubrzava. Setite se: srpskim policajcima je naloženo da napuste kosovsku policiju, i oni su je napustili, ritualno pred kamerama skidajući policijske uniforme, a onda su u gradove sa srpskom većinom došli albanski policajci. Zatim je Srbima naloženo da bojkotuju kosovske izbore, pa su u mestima sa srpskom većinom za gradonačelnike i predsednike opština umesto Srba takođe došli Albanci. Parola koju nosi Vučić glasi: Nema predaje! A nema toga što nije predao i prepustio Albancima.

Istovremeno, predsednik države napada medije – strane da protiv njega vode hibridni rat, kako kaže, a domaće, one koje mu ne idu niz dlaku, da su kao tenkovi upereni protiv njegove vlasti pa, prema njegovom shvatanju, i protiv države same, dok se on bori za Kosovo. Kome je namenjeno to zamajavanje i do kada će mu jedan deo građana još verovati? Vidimo da su i ti građani ove države na Kosovu ozbiljno počeli da sumnjaju u njegove namere.

– Taj čovek ne krije da o sebi ima visoko mišljenje. On redovno organizuje predstave u kojima sebe predstavlja kao glavnog junaka. Setite se kako je, jureći kroz snežnu mećavu u Feketiću, spasavao neko dete, noseći ga u naručju do helikoptera. Videli ste kako on na ulici, naravno pred kamerama, držeći im lekcije, šikanira i ponižava svoje v. d. direktore. Setite se kako je, u svoje vreme, držeći lekcije Sulejmanu Ugljaninu, demonstrirajući svoje enciklopedijsko znanje, nabrajao imena svih nemačkih i italijanskih gradova u Južnom Tirolu, kako je, naravno na televiziji, demonstrirao i znanje kineskog jezika, koji ne zna. I kako je, prekorevajući novosadske demonstrante zbog oštećenja prozora Gradske kuće, rekao: „Hortijeve fašističke jedinice nisu oštetile prozor Gradske kuće“, i pokazao da ne zna da su te jedinice izvršile Novosadsku raciju. Pogledajte ga kako, sa svojom čuvenom tablom i kredom, ide po svojim televizijama, na kojima govori kad hoće, i koliko hoće. I o čemu hoće, jer je za sve nadležan.

Ne mogu, međutim, da ne vidim i kratko pamćenje i lakovernost naših građana, i njihovu potkupljivost i servilnost. Međutim, sve je više onih koji nisu spremni da sve to trpe. Građani su na nedavnim protestima zbog izborne krađe sve svoje zahteve saželi u dve reči: „Vučiću, odlazi!“

Kad smo kod medija, kako ste doživeli oslobađajuću presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije? I šta nam takva presuda, osim odnosa prema slobodnim i nezavisnim medijima i njihovim novinarima kao legitimnim metama, govori o srpskom pravosuđu?

– Odluka o oslobađanju ljudi optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije nije izuzetak. Setite se nestanka ona dva minuta sa snimka nesreće na naplatnoj rampi u Doljevcu, u kojoj je poginula jedna žena. Pre svega, zašto je taj snimak prikazan Vučiću? Je li on i za to nadležan? Je li on policija, je li on istražni sudija, je li on javni tužilac? Da li su ta dva ključna minuta nestala pre ili posle nego što je snimak video Vučić? Neosporno je da ta dva minuta nisu nestala slučajno, i bez nečijeg znanja i odobrenja. Ali da se vratimo na slučaj Ćuruvije.

O tom sam pisao u dnevniku „Guske u magli“, koji sam vodio za vreme bombardovanja 1999. godine. Niko se nije dvoumio oko toga ko stoji iza tog ubistva, ko je naručilac i naredbodavac. Ubistva političkih protivnika bila su uobičajena, i to je Ćuruvija znao. U proleće 1998. godine dao sam intervju novinarki „Dnevnog telegrafa“ Vesni Tašić, u kome sam govorio o Miri Marković, upoređujući neke njene poteze sa potezima Čaušeskog. Intervju nije objavljen, i ja sam tek kasnije shvatio čega sam takvim potezom redakcije „Dnevnog telegrafa“ bio pošteđen. Taj intervju sam kasnije objavio u knjizi „Novi galop na puževima“.

Nove generacije ne znaju kakvo je to vreme bilo. Meni ne izlazi iz glave način na koji je likvidiran Ivan Stambolić. Uhapsili su ga prilikom šetnje u Košutnjaku, vezali mu noge i ruke, stavili povez na oči, i vozili ga do Fruške gore, gde ga je spreman čekao iskopan grob, pun kreča. Tu sa ga izvukli iz kola i likvidirali. Slučaj Slavka Ćuruvije deo je istog scenarija.

Da će presuda biti oslobađajuća znalo se ranije, ali je njeno saopštavanje odloženo za čitavih deset meseci, tačno od maja kada su nam se dogodile nezamislive tragedije. Kako to komentarišete?

– Bojim se da još nismo shvatili koje uzroke, koje razmere i posledice, ima to što se desilo u „Ribnikaru“ i u selima oko Mladenovca. I bojim se da nikad nećemo shvatiti.

Zločini iz maja pokrenuli su proteste koji sežu evo sve do ovih postizbornih dana, sada i zbog izborne krađe. Mislite li da opozicija treba da učestvuje u ovakvoj vlasti i sebe učini makar vidljivom ili da promenu traži izvan institucija, na ulici, uz pomoć građana koji su izigrani i ljuti, ali i sve više očajni i apatični?

– Imali smo mi i masovne i dramatične demonstracije, kakve su bile one u jesen i zimu 1996/97, i imali smo, kao vrhunac svega toga, 5. oktobar, ali nova vlast se uplašila da izvrši ono što je obećala, lustraciju, tako da danas Srbijom ponovo vladaju oni koji su 5. oktobra izgubili vlast. Jedan od njih je i Vučić. I Dačić, koji izlazeći na izbore biračima nema da ponudi nikakav program osim onog koji će ih, po njegovom mišljenju, najviše privući i usrećiti: „Dačić premijer“. A više je nego indikativno lansiranje u političku orbitu unuka Slobodana Miloševića.

Pojavio se i ProGlas, izvanstranački glas razuma, koji ste i sami potpisali. Može li ova grupa intelektualaca, javnih ličnosti od ugleda i znanja, uspeti takođe u zahtevu da se izbori ponove ili makar doprineti da ljudi širom Srbije saznaju šta se zapravo dešava i kako da utiču na to se stvari promene?

– ProGlas je građanima ukazao na važnost izlaska na izbore, ne sugerirajući im za koga da glasaju. Ukazao im je na građansku savest i odgovornost, na značaj izbora i glasanja. Videli ste koliki je odjek taj proglas imao, i kako je od građana prihvaćen.

Istovremeno, grupa ljudi okupljena oko ProGlasa napada se i diskredituje iz onih medija koji su zaista poput oružja u rukama ove vlasti, ali i sa skupštinske govornice, pa i od samog predsednika. Ima li protivotrova za ovakvo trovanje javnosti, pogotovo one koja nema prilike da čuje i vidi ništa drugo do pomenutih medija i prenosa Skupštine iz koje stižu slike takvog ponašanja koje kao da hoće tu javnost da ostave u uverenju da su „svi isti“?

– U maločas pomenutom intervjuu za „Dnevni telegraf“, novinarka Vesna Tašić jedno od svojih pitanja zasniva na ovom citatu Mire Marković: „Saveznici spoljnih pritisaka se nalaze u delu takozvanih nezavisnih medija, u nekim izdavačkim kućama, u licu lidera nekih političkih partija na desnici, ali i u ponekom desničaru ili karijeristi, instaliranom u levicu, u jednom delu korumpiranih ili manipulisanih intelektualaca, javnih ličnosti, mladih ljudi.“

Zar to nije isti jezik koji slušamo u Skupštini, i na naprednjačkim televizijama i tabloidima?

Kada gledamo pomen Milanu Nediću koji su organizovali neofašisti u zemlji koja svoju istoriju baštini na antifašizmu, kakav Vam je utisak – da li „samo“ regresiramo kao društvo ili smo na nepovratnom putu ka nekom predcivilizacijskom obliku postojanja?

– Vi se pitate i čudite što su neofašisti, u zemlji Kragujevačkog oktobra, održali pomen jednom kvislingu. A od koga je AV preuzeo formulu po kojoj će za jednog ubijenog Srbina biti ubijeno sto muslimana?

„Kod nas u sistemu vrednosti kao da vlada neka organizovana konfuzija“ – izjavili ste u jednom intervjuu. Je li ovo što nam se dešava to ili imate neki novi uvid kojim bi se trenutno stanje moglo opisati?

– Šta je ako nije rezultat organizovane konfuzije to što je ova vlast kao svoj cilj postavila ulazak u Evropsku uniju, a istovremeno čini sve da u nju ne uđe? Da od nje prima investicije, a da od nje bude što dalje! Da li se u Evropsku uniju ulazi sa Vulinom i ostalim putinovcima? Kad ovo govorim osećam se dužnim da kažem i da se moj odnos prema Rusiji ne zasniva na Putinu nego na Čehovu. Srbija nije ruska gubernija, kao što je poželeo Toma Nikolić, niti njene odluke zavise od saglasnosti Rusije, kao što je verovatno mislio Vučić kada se zahvaljivao Putinu: „Hvala Vam što nam ne branite da uđemo u Evropsku uniju!“

Shvatate li šta je sve rečeno ovom rečenicom?

Možda, ako „skočite u budućnost“, kao predsednik onomad, možete da nam prorokujete kako će Srbija izgledati za nekoliko godina, iz današnje perspektive? Za četvrt veka, na primer, kažu studije, nestaće 3.000 sela u njoj.

– Srbi su, zahvaljujući i radikalskoj politici – setite se granice Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica – Tuđmanovim ofanzivama proterani iz Krajine. Pod sve većim pritiskom Aljbina Kurtija sve masovnije napuštaju Kosovo, kao da se ponavlja Velika seoba iz 1690. godine, a sve više napuštaju i Srbiju. Naša sela se prazne, njive zarastaju u korov. Zemlja ostaje bez medicinskog osoblja i bez radne snage. Bande sa Kosova neometano obijaju i pljačkaju srpske kuće i seku šume po selima oko Kuršumlije. Sve je sve gore i sve beznadežnije, što Vučiću nije smetalo da izjavi da u Srbiji od Berlinskog kongresa nije bilo bolje nego danas, i da vreme svoje vladavine proglasi zlatnim dobom.

I pored činjenica o nestajanju sela, ova vlast ne odustaje od toga da je Rio Tinto i kopanje litijuma odličan poduhvat.

– Vučić više brine o interesima Rio Tinta nego o zaštiti prirodne sredine. Zalažući se za otvaranje rudnika litijuma u Jadru i Rađevini, on se služi najneverovatnijom argumentacijom. Zahvaljujući tom rudniku, kaže on, Loznica će dostići Čikago, Peking i Moskvu! Da li je barem prelistao, ako nije čitao, zbornik „Projekat Jadar – šta je poznato?“, koji je u novembru 2021. godine primljen na skupu Odeljenja hemijskih i bioloških nauka SANU? Otkud mu ta sloboda da donosi odluke o poslovima za koje nije kompetentan?

Kada deo odbornika koji pripada vlasti u skupštini Kraljeva ostaje da sedi na poziv odbornika opozicije da odaju počast poginulom mladom radniku „Trajala“, liči li to na Srbiju koju poznajete, o kojoj ste pisali, kakva želimo da nam bude?

– Sećam se kako su se nekad u Užicu, kad je još bilo uobičajeno da pogrebna povorka glavnom ulicom prolazi na gradsko groblje, svi na ulici zaustavljali, skidali šešire, i s poštovanjem ispraćali preminulog sugrađanina na večni počinak.

Kako Vam izgleda ostavka čitave redakcije NIN-a?

– Oni će pogasiti sve sijalice, i sve izvore svetlosti, da bi u njihovom mraku sijalo zlato Vučićevog zlatnog doba.

„Šopalovići“ širom sveta

– Već je četvrta decenija kako se „Putujuće pozorište Šopalović“ igra u svetu, na svim kontinentima osim Australije. Prošle godine sam imao premijeru u Sent Galenu, a to je deveto pozorište u Švajcarskoj koje je u svoj repertoar uvrstilo ovaj komad. Imao sam premijeru i u Portugalu, i u Inčeonu, a to je, posle Arka teatra i nacionalnog teatra Majeongdong, treće južnokorejsko pozorište koje igra „Šopaloviće“. Pozorište u Malmeu, u Švedskoj, koje je „Šopaloviće“ igralo pre dve godine, sada priprema „Čudo u Šarganu“ – nabraja Simović, do kog je sve do kraja sveta stigla njegova dramska umetnost i dodaje – Užice je ove godine proglašeno za prestonicu kulture. U okviru te manifestacije biće izvedeni i „Šopalovići“. U užičkom pozorištu su već počele probe.

Inače, ispričao nam je, pomenuti Arka teatar iz Seula u kome su „Šopalovići“ izvedeni sredinom devedesetih godina prošlog veka, poslao mu je znak podrške za vreme bombardovanja 1999. dve drvene pozorišne maske.

One su lica muškarca koji se smeje i žene koja plače, parafraza ikoničkog prikaza dramske, teatarske umetnosti.