INTERVJU Lorenso Silva: Književnost je dobar protivotrov za nemar i neznanje

Za ovaj razgovor vladalo je veliko interesovanje. Svečana sala Instituta Servantes je bila „krcata“, deo publike je bio prinuđen na stajanje. Neki su zvali telefonom pokušavajući da rezervišu mesto, a deo ljudi su organizatori morali da vrate jer nije moglo više da ih stane.

Lorenso Silva Amador (1966) završio je pravo na Univerzitetu Komplutense u Madridu, nakon čega je proveo deceniju radeći kao advokat u jednoj velikoj firmi u energetskom sektoru. Potom je radio i kao revizor i finansijski savetnik, ali je sve vreme bio posvećen književnosti. Napisao je stotinak kratkih priča, nekoliko eseja i putopisa, ali je najpoznatiji po svojim brojnim romanima, među kojima se ističu oni detektivskog i kriminalističkog žanra.

Za jedan od svojih romana „Nestrpljivi alhemičar“ (El alquimista impaciente) dobio je nagradu Nadal 2000. godine, koja je uz nagradu Planeta jedno od najvažnijih književnih priznanja u Španiji. To je njegov drugi roman u kojem se pojavljuju verovatno najpoznatiji likovi koje je stvorio: par Civilne garde koji čine narednik Ruben Bevilakua i agent Virhinija Ćamoro.

Reditelj Manuel Martin Kuenka uradio je filmsku adaptaciju još jednog njegovog dela „Slabost boljševika“ (La flaqueza de bolchevique), koje se našlo u najužem krugu za nagradu Nadal 1997. godine. Godine 2012. dobio je nagradu Planeta za roman „Trag podnevnika“ (La marca del meridiano).

NJegova dela prevedena su na ruski, francuski, nemački, italijanski, katalonski, portugalski, danski, češki, arapski, engleski, grčki, bugarski, rumunski i kineski jezik. Prevoda njegovih knjiga na srpski nažalost još nema. Neposredan je, otvoren i harizmatičan sagovornik, a razgovarali smo o književnosti, preplitanju stvarnosti i fikcije, Maroku…

U Španiji ste pisac bestselera – koliko ta činjenica obavezuje?

– Ono što obavezuje jeste pisanje, čim napišete jedan red, odmah se obavezujete, svako bira na šta će se obavezati. Mene lično obavezuje priča koju pišem i ono što nastojim s njom da postignem, a ne imanje ili nemanje uspeha. Pišem više od 40 godina, godinama nije bilo nikakvog uspeha, a ni prodaje. Neke knjige koje sam objavio bile su manje ili više uspešne. Sam uspeh izaziva zadovoljstvo i radost, ali mislim da je pisac pre svega obavezan prema onome što piše i svojim čitaocima, bilo da ih je malo ili mnogo.

Okušali ste se u različitim književnim žanrovima, pisali ste putopise, dečje knjige, eseje, istorijske knjige, romane, krimiće. Utiče li prošlost na pisanje, budući da su neki od vaših predaka bili vojnici? Da li je pisanje dobar način suočavanja sa ličnom i kolektivnom prošlošću u Španiji?

– Knjige koje pišem ne baziraju se na mojoj ličnoj i porodičnoj prošlosti, već da istorijske epizode koje su se dogodile kroz prošlost moje porodice sagledam na drugačiji način. Recimo, napisao sam nekoliko knjiga o ratu u Africi u Maroku – Rifskom ratu, koji je epizoda koja je do određene mere bila prisutna u španskoj književnosti, ali i ne toliko…

Zašto?

– Ima više razloga… Prvi je što su u taj rat išli siromašni. U njega nisu otišle više klase, nisu otišli učeni ljudi, dakle nije bilo književnosti kakva se pisala u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj u Prvom svetskom ratu u koji je otišlo mnogo ljudi svih slojeva. U Afriku su umnogome odlazili vojnici koji su bili nepismeni, a oni ne pišu romane. Zbog toga nije nastalo toliko književnih dela kao o drugim sukobima. Onda je recimo to tako kratak bio trenutak Druge republike u kome se istorija mogla istraživati. Ubrzo je nastupila diktatura koja je trajala 40 godina. Da bi se o tome kolonijalnom ratu pisalo i o tome bila ispričana cela priča, potreban je kritički pogled na stvar, a to oni koji su dobili rat nisu želeli. Zato je ta priča pomalo zaboravljena. Onda, Španija je više gledala ka gore nego ka dole, više je gledala ka Francuskoj i Zapadnoj Evropi nego ka jugu i Magrebu. S druge strane, moj deda je bio tamo, imam i rodbinu u Maroku, jedna moja tetka je udata za Marokanca. Tako da to vidim na poseban način. Mislim da taj istorijski događaj nema značenje samo za mene lično već je važan i za razumevanje savremene Španije, zato generalni nedostatak literature na tu temu i iznenađuje, jer zato ne možemo dobro da razumemo neke stvari. Čini mi se da španski Građanski rat ne može u potpunosti da se razume ako se ne razume rat u Africi – on je na površinu izbacio važne ličnosti.

Da li se taj zaborav svesno događa zato što Španija nije u stanju da se suoči sa svojim imperijalizmom i kolonijalizmom?

– Može da se suoči, ali mislim da je pre reč o nepoznavanju i nemaru. Knjige koje sam pisao na tu temu imale su mnogo čitalaca različitih ideoloških usmerenja, levičare, konzervativce. Činjenice su tu, prilično su „tvrdoglave“ i neupitne. Mnogo toga je urađeno loše, desila se recimo katastrofa u kojoj je nastradalo oko 10 hiljada španskih vojnika. Tako nešto je teško sakriti. Mislim da je književnost dobar protivotrov za nemar, nepažnju, neznanja.

Pišete o stvarnim zločinima s jedne i dobre krimi romane s druge strane, koliko su nove tehnologije, internet i društvene mreže uticale na rešavanje zločina?

– Kad je o policijskim istragama reč, zavisi. Ima zločina koji se reše vrlo lako jer su ih počinile osobe koje nisu toliko sposobne, koje su ostavljale mnogo tragova u svojim telefonima i na svojim nalozima na društvenim mrežama, ali ima i kriminalaca koji su veoma vešti. Recimo, pisao sam roman zasnovan na stvarnom događaju. Reč je o ubistvu koje se desilo u Madridu, a pravi ubica nikad nije osuđen jer je reč o profesionalcu, dok su drugi koji su bili umešani u zločin ostavili mnogo tragova, on nije ostavio nijedan trag, između ostalog nije koristio mobilni telefon.

Kako prožimate činjenice i fikciju u svojim romanima?

– Neki romani jesu napisani na osnovu stvarnih događaja, dok neki nisu. Iz činjenica vadim elemente koji me zanimaju. Recimo u radnju je uključeno nekoliko osoba, obično ih je troje: onaj ko nekog hoće da ubije, posrednik i stvarni izvršilac. Onaj ko hoće nekog da ubije počini mnogo grešaka, to isto uradi i posrednik, a stvarni izvršilac ubistva ne pogreši nigde. Prva dvojica završe u zatvoru, ovaj treći ostaje na slobodi. Ta ideja me zanima, to je zanimljiv šablon činjenja zločina. Te elemente izvučem, stavim ih u priču gde mnogo toga promenim, izmislim likove, promenim mesta, vreme radnje, a onda pribegavam fikciji da se to ne bi poklopilo sa onim što se zaista dogodilo. Kad pišete o istinitim događajima, morate biti izuzetno pažljivi i obazrivi. Može da se pojavi osoba koja je oslobođena, ako kažete da je kriminalac, može da vas tuži. Može da se pojavi nečija udovica ili siroče, to su osobe koje su zaista doživele bol i zato uopšte nije lako pisati roman o stvarnim događajima.

U mnogim mediteranskim kulturama, pa i u ovdašnjoj, kriminalce uglavnom običan svet idealizuje kao heroje koji se bore protiv države, krupnog kapitala, društvene nepravde. Da je toga bilo i u Španiji?

– Naravno da jeste. Imali smo slučaj Bandolera iz 19. veka koji je krao od bogataša da bi dao siromasima. Te idealizacije je svakako bilo u prošlosti, a možda je ima i danas. Lično ne učestvujem u takvoj idealizaciji. Bavio sam se advokaturom više od 10 godina, upoznao sam mnoge kriminalce: nasilnike, mirne tipove, iz viših i nižih društvenih slojeva. I kriminalci mi se čine manje sposobnim od časnih ljudi. Mislim da oni koji pribegasvaju krađama, nasilju, prevarama nisu moćniji od nas ostalih. Mislim da su to osobe kojima nešto fali.

Zašto im se onda obični ljudi dive?

– Mislim da je bilo mnogo fikcije u kojima su kriminalci predstavljeni tako što je u prvi plan stavljeno ono što se vidi na površini, dok se neke druge stvari skrivaju. Evo jednog primera. Sin Pabla Eskobara, koji je idealizovan trgovac drogom kad je video Netfliksovu seriju „Narkos“, kazao je da se u seriji vidi „samo novac koji je obrtao moj otac, videli su se automobili, a nije se videlo kako smo majka i ja umesto da živimo u tim luksuznim vilama od nekog trenutka živeli kao pacovi po svakakvim rupetinama“. Uvek se idealizuje „uspeh“, a nikad se ne priča o bednoj strani zločina i bednom načinu na koji ti kriminalci završavaju.