INTERVJU Lucidvox: Ako vreme bude još gore, najvažnije je da imamo jedni druge

Sticajem onih ružnih, negativnih i tužnih okolnosti koje rat donosi sa sobom, mnoge umetnice i umetnici iz Rusije i Ukrajine pronašli su svoj novi dom u Beogradu. Mnogi od njih su pre rata u Ukrajini, baš iz svojih rodnih gradova gradili evropsku i svetsku muzičku karijeru. Upravo tako sam i čuo za bend Lucidvox. Njih četiri devojke su stigle na nešto veću scenu sjajnim albumom „We Are“, koji je izašao za kultnu izdavački kuću Glitterbeat, lejbl koji se trudi da svojim izdanjima pomiri tradicionalno i moderno. Upravo tako zvuče devojke iz Rusije. Brze i teške gitare su se sudarile sa pevanjem i melodijama koje podsećaju na istok Evrope i pevanje vila iz nekih bajki iz detinjstva, koje smo zaboravili.

Dve devojke iz benda, Ana (bas) i Nađa (bubanj) danas žive u Beogradu. Druge dve pridružiće im se ovog vikenda, takoreći u subotu, u KC Živa na Novom Beogradu, a bend Lucidvox ponovo će podići prašinu, zagrmiti iz zvučnika distrozijama ali i očarati svojim vilinskim zovom i glasovima. Pre svega toga, popričali smo sa Anom i Nađom o svim izazovima na koje bend naleće svakodnevno, danas kad ne žive u istim gradovima, ali i o životu u Beogradu. Prvo nas je zanimalo kako uopšte bend uspeva da funkcioniše, s obzirom na geografsku razliku:

„Sada je zaista teško da radimo zajedno. Ove nedelje ćemo konačno imati veliku probu, ovde u Beogradu, tako da se nadam da ćemo zajedno ponovo napraviti još neku novu muziku“ rekla nam je Ana, dok se Nađa dotkla ranijih koncepta rada, ko je donosio gitare a ko etno u njihovu muziku:

„Zavisi od pesama, ali uglavnom smo svi ranije zajedno stvarli. Možda bi neko napisao melodiju ili tekst, ili smislio bubnjeve – ali zajedno bi počeli da stvaramo nešto novo. Mislim da je naš jedinstveni stil izrastao zbog naših razlika i korena. Na primer, Ana je iz republike Saha, i ona nam je odatle pričala sjajne priče i bajke“.

I zaista, bajke su velika inspiracija za ovaj bend. Ne morate da znate ruski da biste to „provalili“ slušajući njihovu muziku. Dovoljno je samo da osetite zajednički sentiment koji nose mnogi narodi sa istoka Evrope. Dotakli smo se priča o omiljenim bajkama iz detinsjtva:

„Volela sam jedan sovjetski crtani film o sireni“ priča nam Ana. „To je bila lepa i tragična priča o tome kako je to biti žena, o svim njenim borbama i žrtvama“. Nađa se opredelila za nešto psihodeličniju priču:

„Setila sam se jedne, mislim da se zove „Kraljevstvo krivih ogledala“. Govori o devojci po imenu Olja, koju su zvali Jalo kada je ušla u svet krivog ogledala. Bila je u svetu krivog ogledala, gde ljudi nisu znali istinu, i trebalo je da pronađe ono normalno, koje daje pravu sliku“.

Neki moj lični osećaj je da je bend imao mnogo veću promociju ranije, makar od strane hipsterskih i zapadnjačkih portala, sa njihovim prethodnim albumom „We are“. Ovaj noviji „That’s What Remained“ je izašao u decembru prošle godine, dobio je dobre kritike, ali je izašao u vremenu kad je gotovo svaka ruska umetnost naletela na zid i ostala bez podrške.

Kako su nam rekle devojke, nisu osetile na svojoj koži cancel kulturu, i misle da su dobro zaštićeno od strane izdavačke kuče. Ipak negativni komentari postoje i dođu povremeno do njih, i svakako neki bukeri koji zakazuju koncerte po Evropi nisu želeli da nastavljaju saradnju. Ipak, devojke ističu da je njima najbitnije da su zajedno i da sviraju, i da bezobzira na sve, njihova poruka, emocije, energije se i dalje prenose.

„Mislim da imamo veoma dobre povratne informacije od medija i kritičara i zaista sam zahvalna na tome. Ali takođe bih volela da ima više slušanja. Mislim barem da bi moglo da ga bude više. Mislim i da smo izgubili deo ruskih slušalaca poslednjih godina pošto više nemamo svoje aktivnosti u Rusiji i to je zaista imalo svoj uticaj u brojkama“ kaže nam Ana, dok Nađa je srećna što su ponovo na turneji i što sviraju i ako ne žive više zajendo:
„Naravno, to je sve zahvaljujući našoj agenciji Swamp ali i interesovanjima iz Evrope koji stižu nakon objavljivanja albuma. Ono što je uvek najlepše je da neki ljudi nam i dalje pišu da razumeju šta želimo da podelimo svojom muzikom, čak i oni koji ne razumeju naš jezik. To je zaista nešto neverovatno.

Bend sam prvi put slušao uživo u KC gradu prethdne godine, i bilo je iskreno dirljivo kad je upravo Nađa, sedeći za svojim bubnjem, uhvatila mikrofon, pozdravila nas sve i rekla kako je Beograd njen novi dom.

„Došla sam ovde odmah nakon što je počeo rat i znam da nema mesta na planeti prijateljskijeg koji bi me više prihvatio takvu kakva jesam. Svuda podrška i divni su ljudi, ne žele da te kensluju zato što si Rus ili tako nešto. Bitno je kakva si osoba. Veoma volim Beograd, i ako jednog dana odem odavde, uvek ću se nasmejati kada me neko podseti na ovaj grad, čak i u najmračnijem vremenu“ ispričala nam je naša sugrađanka Nađa.

Na pitanje da li ipak posotji nešto što je nervira, nešto što joj smeta ili što bi menjala, kaže kako ne želi da ništa menja jer nema pravo na to. Na to se nastavila i Ana:

Nema šta da se menja, samo sam veoma zahvalna ovom prelepom gradu, kao i veoma ljubaznim i talentovanim ljudima“.

Ipak, izvukao sam iz njih šta im smeta, ali što smeta i svima nama i nema mnogo veze sa gradom kao takvim. Vrućina!

„Treće mi je leto u Srbiji, ali poslednje 2 godine nije bilo ovako vruće. Veoma me nervira što je to glavna tema vašeg i našeg uma u ovom trenutku, jer se odražava na vašu aktivnost i na našu aktivnost“. Ipak, deluje da Ana ipak optimističnija:

„Preživljavanje je prava reč za ono što doživljavamo ovog leta, ali još uvek smo živi i spremni za svirku“!

Svirka je u KC Živi, malom underground mestu na Novom Beogradu, u ulici Pariske komune, u modifikovanom atosmkom skloništu koje već mesecima okuplja alterntivniju ekipu muzičara, DJ-eva, ali i filmofila i raznih vrsta umetnika. Kako devojke kažu, klub im je postao među omiljenima u gradu, jer je mali i ušuškan i možda najbitniji za one koji žive sa druge strane reke, nije u centru.

Za kraj, ostavljajući ih uzbđene što će konačno imati probu nakon dugo vremena, pitao sam ih kako oni misle da će izgledati budućnsot benda, a one sa uzdahom odgovaraju da još uvek moraju da shvate kako da zajedno stvaraju novu muziku u novim okolnostima. Ipak, optimsitične su za kraj:

„Mislim da je važan trenutak da i sada u različitim zemljama možemo da imamo koncerte i da imamo slušaoce. A vremena će sigurno biti bolja nego sada. Ali ako bude još gore, najvažnije je da imamo jedni druge“.