INTERVJU Luis Garsija Montero: Ovo užurbano vreme život pretvara u predmet koji se upotrebi i baci

Luis Garsija Montero (1958) je i profesor španske književnosti na Univerzitetu u Granadi, objavio je više od dvadeset pet zbirki pesama i nekoliko knjiga eseja. Dobitnik je najvažnijih španskih nagrada za poeziju, među kojima su Nacionalna nagrada za književnost (1994) i Nacionalna nagrada kritike (2003). Smatra se jednim od najprestižnijih i najčitanijih španskih pesnika. NJegova poezija, kojom pokušava da istraži svakodnevicu, pripada tokovima savremene španske lirike. Na srpskom jeziku jednu od njegovih knjiga objavio je Kreativni centar. Reč je o knjizi „Lekcije iz poezije za decu nemirnog duha“.

Na poslednjem godišnjem sastanku direktora Instituta Servantes, u Madridu, u decembru, rekli ste da Institut Servantes „lepo govori o Španiji, a da ne laže napolju“. Kako se to postiže?

– Mislim da španska kultura dozvoljava da se govori o Španiji kao zemlji koja je napredovala, o zemlji demokratskih vrednosti koja nema nikakve veze sa zemljom kakva je bila za vreme diktature. Mnogo se napredovalo u poštovanju društvene raznolikosti, sprovođenju politike ravnopravnosti muškaraca i žena, mnogo se napredovalo u zaštiti ljudskih prava. Čini mi se da, kako unutar EU, tako i na međunarodnom planu, Španija jeste primer za uglednu demokratsku zemlju. Kad kažem da govorimo lepo o Španiji bez potrebe da lažemo kažem i to da je Institut Servantes nezavisna institucija. Diplomate su zbog prirode posla ponekad prinuđene da o nekoj zemlju lepo govore, iako u toj zemlji nije dobro. Često i političari u svojim raspravama o nekoj zemlji govore dobro ili loše, u skladu sa svojim interesima. Zato sam ponosan na to što IS jeste nezavisna institucija koja može da lepo govori o Španiji, a da ne laže jer se Španija preobrazila u uglednu demokratsku zemlju.

Može li se u tom kontekstu tumačiti i izjava koju ste dali španskoj televiziji TVE da je „društvo vreme pretvorilo u robu koju upotrebi i baci“?

– To je istina. Živimo u dobu ogromne komercijalizacije. To ne znači samo da je stvarnost podvrgnuta tržištu, da se trguje samo naukom i tehnikom. Videli smo kako je, kad je izbila pandemija kovida, bilo ljudi koji nisu mislili kako pronaći lek, nego kako trgovati vakcinama. Komercijalizuje se sve, pa i kultura. Komercijalizuju se pojmovi, kao recimo, pojam vremena. Zaista živimo u društvu koje je vreme pretvorilo u robu što se upotrebljava i baca. Svuda i stalno žurimo. Mislim da je jedini način da gledamo u budućnost zapravo da naučimo da poštujemo prošlost, odnosno da pamtimo prošlost. Ja sam pisac zato što mi je ostavljeno nasleđe Eshila, Euripida, Vergilija, Servantesa, Federika Garsije Lorke, Vaska Pope. Mislim da nam kultura i književnost pomažu da razumemo nasleđe prošlosti i da damo dostojne odgovore sadašnjosti. S druge strane, živimo u užurbanom vremenu koje hoće da izbriše sećanje i koje hoće sam život da pretvori u predmet koji se upotrebi i baci. To nazivam komercijalizacijom vremena. To je opasno. Recimo, američkog predsednika Trampa NJujork Tajms je optužio da je na društvenim mrežama objavljivao više od 30 laži dnevno. Kako je to moguće? Tako što živimo po vrtoglavom principu ‘upotrebi-baci’. Ako se nešto izgovori danas, za to sutra neće biti odgovornosti, jer se neće pojaviti samo novh 30 laži, nego na hiljade klikbejt informacija širom sveta.

Čini se da je kao prva žrtva svega o čemu govorite pala poezija…

– Sasvim moguće. Za mene pesnik koji zapisuje u svoju beležnicu, preispituje jednu reč i posle mesec dana razmišlja o tačnom pridevu ili pravoj reči, predstavlja svako ljudsko biće koje želi da stane iza svog mišljenja. Danas je to teško. Kad izgovorimo prvo što nam padne na pamet ne govorimo istinu. Do istine se dolazi, istina nije igra. Ono što najčešće radimo jeste da kao papagaji ponavljamo ono što smo negde čuli i mislimo da smo iskreni, a zapravo smo žrtve neke ideje koja kruži okolo. Čak ne pomaže mnogo ni da dva put razmislimo o onome što ćemo izgovoriti, jer kad dobro razmislimo ne izgovorimo prvo što nam padne napamet, nego izgovaramo ono što nam je u interesu da bismo na nekoga ostavili utisak ili kod ljudi pobrali simpatije. Mislim da je važno razmisliti najmanje tri puta, da ne izgovarate ono što vam prvo padne na pamet, da se ne trudite da se nekom dopadnete, jer ne treba prebacivati lopte. Recimo, u fudbalskoj utakmici odbrana kad vidi da se igra zakomplokovala prebacuje loptu. U poeziji i književnosti se ne mogu prebacivati lopte, već se promišlja o smislu ljudskog postojanja i o svemu što ima veze sa svešću i savešću. U dobu sveopšte žurbe, u kome se želi izbrisati ljudska odgovornost, gde se na sve strane govori o nauci, tehnici i progresu, gubi se iz vida da je jedna od najvećih kriza u kulturi uopšte izbila početkom Prvog svetskog rata 1914. kad se na sve strane govorilo o ‘progresu’, a progres se nažalost ogledao u upotrebi oružja masovnog uništenja za bombardovanje gradova. Onda, se za vreme Drugog svetskog rata govorilo o progresu i tehnici, a ispalo je da su naučni i tehnički izumi upotrebljeni za pravljenje gasnih komora. Tada su pesnici progovorili i upozorili da ne smemo slepo slediti „progres nauke“, već da nauka i tehnika treba da budu u službi ljudskog dostojanstva, a ne da vode do gasnih komora i atomske bombe. Zato poezija ne želi da govori o progresu, već hoće da govori o ljudskom napretku u službi ljudskog dostojanstva, a ne u službi tržišta. Zato se poezija pretvorila u utočište u kome se može promišljati protiv laži, manipulacija.

Poslednja knjiga koju ste objavili zove se „Prometej“. Čini se da vreme u kome živimo nije sklono mitovima. Kako se mit o Prometeju može tumačiti danas?

– Bio je to izazov koji sam prihvatio, zato što živimo u teškim vremenima. Minuli, 20. vek bio je veoma težak, a i prve godine 21. veka obremenjene su ratovima i varvarstvima. Ono što kod mitova i klasične književnosti jeste dobro je to da nam dozvoljavaju da ih čitamo i tumačimo na svoj način u sadašnjem vremenu. Prometej je ukrao vatru bogovima i podario je ljudskom biću da preživi, a to je podrazumevalo veliku kaznu bogova i patnju. Gledajući šta su ljudska bića s tom vatrom uradila, pitao sam se šta bi mislio Prometej. Svakako je Prometej video da se kao čovečanstvo upuštamo u ratove, invazije, da bombardujemo gradove, činimo genocide ubijajući žene i decu, da smo došli do kraja. Pitao sam se koji bi savet stari Prometej dao mladom Prometeju. Da li bi mu rekao ‘Zaboravi na ljude, ne vrede’ ili bi mu kazao ‘Žrtvuj se za ljude’. U knjizi sam došao da zaključka da ipak vredi nastaviti dalje, da treba gajiti nadu, da treba braniti Dobro, da treba braniti ljudska prava, da treba davati vatru zajednicama koje će možda jednog dana uspeti da žive dostojanstveno i srećno.

Život s Almudenom Grandes

Jedna od najznačajnijih španskih književnica Almudena Grandes, čija su dva romana „Odrastanje Lulu“ i „Frankenštajnova majka“ objavljena na srpskom jeziku, bila je vaša supruga. Radili ste na objavljivanju njenog nedovršenog romana „Todo va a mejorar“ (Sve će biti bolje), posvetili ste joj i zbirku pesama…

– Imao sam sreću da delim svoj život s Almudenom, ženom koju sam voleo i književnicom koju sam veoma cenio. Delili smo život 30 godina. Razbolela se 2020, otkriveno je da ima kancer i s bolešću se borila do novembra 2021. kad je preminula. Završavala je roman. Trebalo je uraditi poslednje poglavlje i zamolila me je da ga napišem, ispričala mi je kako je htela da se roman završi. Pristao sam da ću napisati ono što mi je rekla, ali sam u epilogu stavio napomenu da ništa nisam falsifikovao, već da sam samo zapisao ono što je izgovorila. Tako sam i uradio. Bio je to veliki gubitak. LJubav znači stvaranje zajedničkog ‘Mi’. Kao što usklađivanje javnih i privatnih interesovanja podrazumeva društveni dogovor, tako i ljubav uspostavlja odnos u kome intime dvoje ljudi stvaraju to zajedničko ‘Mi’. Kad jedna osoba umre, ne slomi se samo ono njeno ‘Ti’ kojeg više nema, nego i ono ‘Mi’ koje ste zajedno stvarali. Osetio sam ogromnu prazninu, za mene je život izgubio smisao. Jedini način da pronađem smisao života bio je da se posvetim poeziji koja je bila moj poziv još od mladosti kad sam u rodnoj Granadi čitao poeziju Federika Garsija Lorke. Onda sam se upustio u dijalog s pesnicima koji su mnogo govorili o smrti, a onda polako, malo po malo, počeo da uviđam kako moja praznina nije bila samo moja, već da je to iskustvo što je obeležilo ljude, iskustvo razgovora sa smrću. Upravo to mi je pomoglo da, s jedne strane, ponovo pronađem smisao života, ali i da razumem neke stvari koje nisam bio spreman da prihvatim. Iako je gubitak Almudene nemerljiv, imao sam sreće da sam sa njom mogao da podelim tih 30 godina. A moglo je da se dogodi da tu sreću nemam. Mislim da ima mnogo ljudi koji su otišli s ovog sveta, a da nisu spoznali ljubav, ili su je spoznali, ali ih je uništila. Meni se to nije dogodilo, imao sam sreće da do poslednjeg trenutka brinem o Almudeni što mi je pomoglo da spoznam još jednu stvar, a to je da suštinski međuljudski odnosi nisu sazdani na oholosti, već se otkrivaju u slabosti i ranjivosti. Stvaramo to ‘Mi“ jer nam treba neko ko o nama brine, koga treba da čuvamo. Imao sam sreće da sam brinuo o osobi koju sam voleo dok mi nije umrla na rukama. Zato sam napisao zbirku pesama kroz koju sam malo po malo spoznavao sve te stvari: počeo sam da razumem bol, da razumem gubitak. S druge, strane shvatio sam da je sav taj bol zapravo zaokružio mnogo godina ljubavi koju smo imali sreće da delimo. Zbirka pesama se zato i zove „Godina i tri meseca“ u kojoj sam pokušao da objasnim šta se dešavalo sa mnom tokom Almudenine bolesti i nakon njene smrti.

Odnosi među kulturama dvosmerno putovanje

Spomenuli ste Vaska Popu, kako gledate na savremenu srpsku kulturu?
– Mislim da odnosi među kulturama treba da budu treba da budu kao putovanje u dva smera. Kao što smo neizmerno zahvalni srpskim hispanistima koji ovde šire špansku kulturu i pomažu Institutu Servantes, mislim da je važno da se u Španiji upozna srpska kultura. Veliko je interesovanje, ima prevoda savremenih srpskih autora. Hispanisti i slavisti rade velike stvari. Recimo, kad je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. Španci su počeli da se zanimaju za srpsku književnost. Dobar deo dela Vaska Pope je preveden na španski, opet se prevodi Milorad Pavić. Obradovalo me je što između Srbije i Španije postoje zajednički projekti na polju kulture, ne samo u književnosti i prevođenju, već i u oblasti filma, muzike.

Učeći jezik upoznajete vrednosti

– Institut Servantes je osnovan 1991. kako bi predstavio kulture Španije i kulturu na španskom jeziku. U Španiji su pored španskog zvanični jezici katalonski, galicijski, euskera (baskijski, prim.aut). Osim u Španiji, španski se govori u preko 20 zemalja. Za 500 miliona ljudi je to maternji jezik, to je drugi jezik u svetu po broju izvornih govornika posle mandarinskog-kineskog, a sve ukupno ga govori 600 miliona ljudi kad se dodaju tome ljudi koji su ga učili kao drugi ili strani jezik. Prema podacima kojima raspolažemo, trenutno širom sveta 22 miliona ljudi uči španski. Svesni smo činjenice da je učenje jezika mnogo više od usvajanja rečnika. Učeći jezik upoznajete vrednosti, način na koji se misli – ističe Danasov sagovornik.

Čovek nema vremena da stane i razmisli

– Živimo u društvu koje je odmerenu i istinitu informaciju zamenilo za klikbejt naslove, od ljudi se očekuje da samo klikću i lajkuju, a da ne misle šta čitaju. Živimo u društvu u kome se izgovori mnogo toga, a da se ni o čemu ne razmisli, u kome prema sociološkim istraživanjima jedna laž koja je objavljena u medijima i na internetu stigne mnogo brže od istine. Laži i jesu stvorene da obmanu, a istine su katkad složene i protivrečne, pa čovek nema vremena da stane i razmisli. Na sve ovo aludiram kad kažem da smo vreme pretvorili u robu. Voleo bih da se svi zaustavimo, da razmislimo, da se obrazujemo, da se informišemo, a ne da podležemo ovoj vrtoglavici kojoj smo izloženi – ukazuje pesnik.

Da vratimo poeziju na mesto koje joj pripada

– Adorno je govorio da je pisanje poezije posle Aušvica nemoguće, a Bertold Breht ponavljao da su nastupila loša vremena za poeziju. Ipak mislim, da mi pesnici imamo priliku vratimo poeziju na mesto koje joj pripada. Društvene mreže su uspostavile stvarnost u kojoj se javno i privatno prepliću gde je sve na prodaju. LJudi kad treba da se zaljube ili se suoče sa gubitkom ili smrću, odmah objave tvit ili post, pa su privatno i javno maltene sjedinjeni. Treba reći da javno i privatno mogu ići ruku pod ruku, ali dostojanstveno. Treba izbeći zamku u tom dijalogu između javnog i privatnog koji su društvene mreže aktualizovale, da se izgovaraju laži, da se govore stvari bez razmišljanja, da ljudi vređaju jedni druge. Svega toga treba da se stidimo. Važno je uspostaviti dijalog između dostojanstva ljudskog bića i društva u kome živimo. Voleo bih da mislim kako poezija služi upravo tome – naglašava Luis Garsija Montero