INTERVJU Luka Popadić, profesor i reditelj: Ljudi ovde imaju vitalnost, ali je teško živeti na tolikoj vetrometini

Ovaj izuzetni dugometražni dokumentarni zapis, uzbudljiva, duhovita i iznenađujuća lična priča našeg reditelja koji je i švajcarski oficir, u sedamdeset sedam minuta koliko traje, provela nas je kroz Švajcarsku kakvu ne poznajemo i koju možda u ovom svetlu vidimo prvi put, suočavajući nas i sa brojnim stereotipima koje imamo o ovoj zemlji, a ispraćena je višeminutnim ovacijama.

Luka Popadić je stigao na festival sa tek završenim filmom, donoseći kopiju na kojoj je do poslednjeg trenutka radila ekipa u Švajcarskoj, Beogradu i u Ljubljani (deo ekipe zajedno s njim poklonio se publici u mts Dvorani i učestvovao u razgovoru s gledaocima nakon projekcije), i ova prilika da pretpremijerno vidimo njegov dokumentarac, pre velikih svetskih festivala na koje je pozvan, zaista je događaj ovogodišnjeg izdanja „Sedam veličanstvenih“.

Popadić živi u Švajcarskoj, na Univerzitetu umetnosti u Cirihu predaje filmsku umetnost i jedan je od najnagrađivanijih reditelja na svetskim festivalima, a kako je rekao na početku razgovora za Danas, ovde se sjajno oseća.

– Super je Beograd, naročito u jesen i proleće, prelazna godišnja doba ovde su fantastična. Prisutna je i ona vruća mediteranska atmosfera, a veliki je grad, i uvek se oseća jedna posebna energija u vazduhu. Plus, dobro zezanje. Pored prijatelja koje sam stekao i rodbine koju ovde imam, u Cirihu mi iz Beograda najviše nedostaje taj dodir sa filmskim svetom.

Za mene Beograd, sa svim njegovim festivalima, filmskim radnicima, glumcima, rediteljima, koje srećem onako slučajno, na ulici, ima taj duh filmskog centra i filmske metropole koji Cirih nema. Smeta mi što tamo nemam priliku da svakog meseca idem na neki festival ili filmsku premijeru da vidim novi film, ili da gledam montažu filma nekog kolege, i to je nešto što je mnogo rasprostranjenije u Beogradu i što mi definitivno fali. Na svakom ćošku je neka filmska ekipa, ovde se stalno nešto radi, i Beograd je zaista i filmski i filmičan grad.

* Došli ste sa filmom „Moja švajcarka vojska“ koji razbija sve naše stereotipe i predrasude o zemlji koja je oduvek bila metafora čokolade, sira, banaka i simpatičnih krava na pašnjacima, otkrivajući nam da u njoj oko sto pedeset hiljada ljudi u svojim kućama drži vojnu opremu i oružje, i da taj arsenal nije samo balkansko odličje. Otkuda to, s obzirom da je Švajcarska uvek bila neutralna zemlja i da nije doživela razaranja u svetskim ratovima?

– Neutralnost nije nešto što se vezuje za naoružanje, i ja se u svom filmu ne bavim istorijsko – sociloškim nastankom te činjenice što Švajcarka ima jako naoružanje, i to što je ta vojska toliko utemeljena u narodu da je vrlo teško da zamislimo da može da se desi vojni puč. Zato što ne postoji ta formacija oficira koji žive odvojen život od naroda, nego je svaki oficir, od čina poručnika do pukovnika civilno lice koje ima svoj posao, a mesec – dva godišnje ide na vojne vežbe.

Interesentno je to što većina ljudi u Srbiji ne zna da Švajcarska ima veliko naoružanje, ali oni koji znaju su izuzetno dobro obavešteni i kažu da švajcarka vojska uopšte nije zezanje i da ozbljna stvar. Mislim da je razlog za to švajcarska želja za autonomijom, da ne mora da zavisi od Nemačke, Francuske ili Italije, nego da prosto hoće da bude „svoja na svome“.

* Iako to vidimo u filmu, možete li da otkrijete i neki razlog više kako ste vi, kao neko ko je, između ostalog bio i reper, postali oficir švajcarske vojske?

– Ne bih o tome da govorim zbog publike, ne želim da otkrivam dramaturške obrte, jer neke moje razloge kako sam posta oficir refleksiram u samom filmu. Voleo bih da što više ljudi dođe da ga pogleda, jer će imati još nekoliko projekcija, nadamo se da će imati i distribuciju u Srbiji, a možda će biti prikazan i na nekoj televiziji.

* Junaci vašeg dokumentarca su oficiri švajcarske vojske čiji su roditelji došli iz Tunisa, Šri Lanke i Srbije. Kako izgleda taj susret tradicije iz zemalja iz kojih su potekli sa vrednostima švajcarskog društva, da li je inače teško ili lako integrisati se u drugu kulturu?

– Ima stvari koje su duboko u nama, i preći preko toga je teško, čak nemoguće. U filmu ima segmenata koji se bave tim poteškoćama na neki način kroz prizmu vojske, i postavljaju pitanje identiteta i kulture jedne zemlje, jednog društva, jedne zajednice. Ne znam koliko je teško integrisati se, zato što nisam siguran da li je to proces koji neko svesno radi.

Ako mene pitate koliko je teško skočiti metar i pedeset, ja ću da vam kažem da sa mojom kilažom, u mojim godinama, moram da treniram da postignem to. Ali, ne verujem da je integracija nešto što radite treningom ili bar delimično svesno, uvek postoji „mrtvi ugao“ u tom procesu na koji prosto ne možete da utičete.

* Devedesetih godina desetine hiljada mladih ljudi emigriralo je odavde, danas na zapadu postoji i ta druga, pa i treća generacija naših migranata, a zanimljivo je da mnogi kažu kad dođu ovde da nemaju osećaj pripadanja ni zemljama u koje su otišli ni ovom prostoru, nego su u nekom vakuumu.

– Postoji taj vakuum zaista, taj trenutak, a verujem da je veliko bogatstvo kad osetite dve kulture, dve zemlje, i ja imam to iskustvo. S druge strane, taj osećaj „ni tamo, ni ovamo“ je nešto što kod nekih mojih drugara koji su isto srpskog porekla ili nekog drugog, imam ih od Irana i Šri Lanke do Tunisa i drugih delova sveta, nekako ostaje sa njima. Švajcarska ima jako dugu tradiciju srspke emigracije, to počinje još od Nikole Pašića koji je tu studirao, pa do Svetozara Markovića, Mileve Marić Ajnštajn koja je tu sahranjena, kao i deo porodice Karađorđevića posle Drugog svetskog rata.

Moj otac je došao u Švajcarsku sedamdesetih godina, sa njim i drugi inženjeri i lekari, onda je stigao i drugi talas emogracije osamdesetih godina, pa onda izbeglice devedesetih, a sada IT inženjeri. Svako na neki način doživljava tuđinu drugačije, ali i slično, tako da su seobe večita tema koja se provlači u tom srpskom kolektivnom iskustvu. Ali, to je i večita tema u švajcarskom društvu, kako integrisati te ljude.

* Koliko je savremena Švajcarska zaista adaptlilna i otvorena za druge, a stalno smo svedoci evropskog cinizma i njihovog poimanja multikulturalnosti?

– Mislim da jeste do određenog nivoa, i to je isto nešto čime se bavim u filmu – dokle je ona zaista adaptilna, koliko može da ide u tome, gde prestaje to da bude, i kad je samo prividno otvorena. Naravno da Švajcarska vidi da ta suštinska adaptilanost drugih mora da se desi, jer ako se ne desi, gubi jedan veliki deo populacije, i to može da postane veliki sociološki problem, kao što viđamo u drugim zemljama Evrope. Teško je reći u jednoj rečenici gde Švajcarska nije otvorena, a gde jeste, ali ispričaću jednu anegdotu.

Nikada nisam diskutovao o političkim izborima, a Švajcarci non stop glasaju, na komunalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Ali, to nikada nisu bile diskusije kod nas za stolom, iako su moji roditelji u jednom trenutku, kao i ja, postali švajcarski državljani, i imali smo pravo da glasamo. Ali, nama to nije postala praksa, jer to prosto nismo naučil.

Dolazeći iz Jugosalavije koja je bila takva kakva je bila, i glasanje, demokratija, participiranje u društvu i kritičnost prema vlasti, prosto je nešto što nije integralni deo socijalizacije mojih roditelja. Samim tim, ni ja tome nisam naučen u svojoj kući.

Družim se tamo s nekim genijalnim studentima srpskog porekla od kojih su neki već doktorirali, i sada vidim iste kritične stavke koje oni imaju, i istu nesigurnost prema tom društvu, koju će podsvesno da prenesu i na svoju decu. Tako dolazimo i do pitanja kako jedno zapadnoevropsko društvo generalno može da premosti nesigurnost koji ti ljudi imaju.

* Šta je danas vaša prva metafora kad se kaže Beograd?

– Vezana je za Dečansku ulicu, i uvek kad imam goste iz inostranstva ja ih dovedem na ćoše kod Doma sindikata. Tu stoji tabla na kojoj piše kako se ova ulica sve zvala – prvo je bila Dva jelena, onda Dečanska, pa je postala Kardeljeva, onda se vratila na Dečansku, da bi se 1957. preimenovala na Moše Pijade, a od 1997. je opet Dečanska. Na neki način, ova ulica je metafora istorijske bure koja je ovo društvo zahvatala vekovima i još ga hvata, što Beograd činim vitalnim, ali, isto tako, nije lako živeti na toj vetrometini.

Preko sto festivala

Luka Popadić je rođen u Švajcarska 1980, studirao je istoriju i političke nauke u Cirihu. Radio je kao asistent režije u Gudman teatru u Čikagu, kao grafički dizajner u Cirihu i Pandastorm Pictures u Berlinu. Kao oficir švajcarske vojske učestvovao je u mnogim međunarodnim misijama širom Evrope. Završio je master studije filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 2014.

Radio sa Želimirom Žilnikom na dokumentarnim filmovima u Africi i Srbiji. Na doktorskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i na Univerzitetu umetnosti u Cirihu gde predaje filmsku umetnost i aktivan je u oblasti umetničkih istraživanja. Njegovi kratki filmovi prikazani su na preko 100 festivala i osvojili su mnoge nagrade. Član je DokSrbije i Académie du Cinéma Suisse.