INTERVJU Maja Maričić, predsednica Upravnog odbora zadužbine Milana Mladenovića i njegova dugogodišnja partnerka: “Sigurna sam da bi Milan danas bio uz svoje sugrađane na ulicama”

Povod za razgovor sa njom su klipovi pesama “Karavan”, “Zajedno” „Just Let Me Play Some Modern R’n’R Music“… koji su se pojavili na ZMM profilima na društvenim mrežama (Fejsbuk, Instagram, Tviter) u jeku građanskih protesta Srbija protiv nasilja.

Upotpunjeni su ispisima znalački odabranih stihova koji pozivaju da se protiv nepravde podigne glas.
Iako je Milan u nekim od svojih pesma kao što su “Srce”, “Par godina za nas“… sumnjao u snagu vlastitih reči, one žive i danas, “mogu da vežu,mogu da bole”, njima se veruje. O tome, o Milanovoj angažovanosti tokom građanskih protesta, o junacima pesme “Zajedno” razgovarali smo sa jednom od njemu najbližih osoba…

Na profilima društvenih mreža Zadužbine Milana Mladenovića pojavili su se kratki isečci pesme „Karavan“ potkrepljeni ispisima biranih stihova kao što su „Ustaj, budi se“, „Oslobodi se“, „Nemamo vremena“… I cela pesma, a naročito njeni izabrani delovi koje ste vi uobličili u ovom klipu deluju kao da nas sam Milan podseća na ono što nam valja činiti, da nas ohrabruje da istrajemo u borbi protiv nasilja ili je možda najbolje da nam vi kažete zašto ste postavili taj mini video ?

– Želeli smo da ovim klipovima koje objavljujemo u poslednjih mesec dana podsetimo ljude na Milanove reči, koje su, nažalost, ponovo veoma aktuelne. Na protestima su Milanove poruke veoma žive: govornici ga citiraju, ljudi nose transparente sa njegovim stihovima, na mrežama se dele citati iz njegovih intervjua. Svrha postojanja Zadužbine je očuvanje sećanja na Milanov lik i delo. Milan je stvorio muziku i poeziju koja je ostala za sva vremena, ali neodvojivi deo njegovog bića je bio i aktivizam, želja i volja da svojim delovanjem pokuša da promeni na bolje okolnosti koje ga okružuju. U tom duhu, čuvajući sećanje na taj deo njegove ličnosti, nastali su ti klipovi.

Mi ne znamo šta bi Milan danas rekao da je ovde sa nama, ali pretpostavljam da oni koji su slušali i koji danas slušaju njegove i pesme Ekatarine Velike veruju da bi hodao uz svoje sugrađane. Na to nas podseća i pesma „Zajedno“koja je takođe nedavno postavljena na ZMM profilima društvenih mreža kao i njeni stihovi da je ovaj grad nekad bacao svetla daleko. Šta vi mislite, sećate li se vremena u kome je ta pesma nastala, Milanovih razmišljanja iz kojih su nastali ovi stihovi?

– Sigurna sam da bi Milan danas bio uz svoje sugrađane na ulicama jer ovo je borba protiv zla i nepravde protiv kojih se i sam borio dok je bio živ. Pesma “Zajedno“ je nastala 1992. godine a objavljena je na albumu “Neko nas posmatra“ (1993) na kom su, kao i na prethodnom (“Dum Dum”, 1991), gotovo sve pesme direktno inspirisane dešavanjima s početka devedesetih. Imena koja se nabrajaju na početku su imena stvarnih ljudi, Milanovih drugova, koji su, uglavnom zbog prisilne mobilizacije, napustili zemlju. Milan je, svojevremeno, posle deset dana služenja vojnog roka uspeo da izdejstvuje da ga proglase nesposobnim jer nije mogao sebe da zamisli da godinu dana umesto gitare drži pušku u ruci. Dakle, nije živeo sa strahom da će završiti na ratištu. Ali bio je duboko nesrećan što je oko njega sve manje ljudi koji mu znače i što Beograd ostaje bez svojih najboljih generacija. Bolelo ga je i što je imao sve manje sagovornika. Mnogi nisu hteli ili smeli da se usprotive onome što se dešavalo oko nas i u naše ime već im je ratnohuškački narativ koji se plasirao i obistinjavao postao nova normalnost. Osećao je potrebu, a i dužnost i odgovornost prema brojnim ljudima koji su voleli njegovu umetnost, da pusti glas. U pismu koje mi piše 1993, dok sam zbog studija bila u Francuskoj, kaže: “Danas sam malo živahnuo i bio na probi. Jedino što me drži je muzika. Idemo i sviramo i osećam se kao da smo u nekoj prosvetiteljskoj misiji: Kliment i Naum, Ćirilo i Metodije. Tim ljudima je stvarno lakše posle koncerta, a i nama. Bar to nije uzaludno.“

Kakav je bio Milanov odnos prema protestima kojih je ovde bilo mnogo tokom devedesetih?

– Devedesetih je, osim svima dobro poznatog učešća na YUTEL-ovom koncertu za mir i angažmana sa Rimtutitukijem, bio učesnik brojnih antiratnih protesta, kao što su paljenje sveća za Dubrovnik u Pionirskom parku ili Crni flor, protest protiv rata u BIH, između ostalih. Podržao je i studentske proteste 1992. Posebno mu je bilo stalo da ljudi “s druge strane” saznaju da u Beogradu ima ljudi koji ne podržavaju agresiju koja se sprovodi. I saznali su. “Dum Dum” je jedini spot iz Srbije koji se u to vreme emitovao na HTV-u, fanovi iz Sarajeva nam danas pišu da im je bilo podnošljivije da prežive opsadu slušajući nove EKV albume koji su se u paketima humanitarne pomoći probijali do njih. Bilo im je lakše jer su znali da postoji neko ko saoseća sa njima i protivi se ratnim strahotama kojima su izloženi. Jedini protest na kom nije bio je 9. mart. Bez obzira na to što je to bio protest protiv Slobodana Miloševića, protiv kog je bio od samog njegovog pojavljivanja na političkoj sceni, to je bio protest na koji je pozvao i koji je organizovao političar koji je i te kako bio zaslužan za rehabilitaciju četništva i raspirivanje nacionalizma, čiji je narativ pozivao na rat i suštinski se nije razlikovao od Miloševićevog. Naprotiv, bio je više nego korisna karika Miloševićevog režima. Nismo hteli da budemo deo toga i taj dan smo ostali kod kuće i pratili protest uz Radio B92 i TV Studio B, ali smo već sutradan i svih narednih dana bili na Terazijama sa studentima.

Maja Maričić: „Kao društvo, ćutimo već više od 30 godina.
Nasilnici iz devedesetih nam određuju živote i danas. „

Na stranici Zadužbine je i tekst „Unutrašnja strana rukavice“ objavljen 1991. godine u Borbi, u rubrici Šta da se radi, koji je aktuelan i za ovaj trenutak. Da li biste izdvojili neki deo tog teksta i zašto?

– Eoni ćutanja. Ključna rečenica. I tada i sada. Kao društvo, ćutimo već više od trideset godina. Nasilje koje je počelo još 1990, zatim eskaliralo u Dubrovniku, preko Vukovara, Sarajeva, Prijedora, Srebrenice… a završilo na Kosovu, rodno je mesto svih oblika nasilja zbog kojih su ljudi danas na ulicama. Nasilnici iz devedesetih nam određuju živote i danas, nikada nisu ni prestali. Ne govorim samo o političarima, to je ono što je vidljivo golim okom. Mi smo jedno duboko traumatizovano i obolelo društvo već decenijama, društvo u kom se nasilje zalivalo umesto da se seklo u korenu. Strašno je što su morale da se dese ove dve užasne tragedije u kojima su naša deca stradala da bi se desio okidač, da bi se ljudi oslobodili i izašli na ulice i vrisnuli, da citiram Milana iz navedenog teksta: “Boli me, boli te, boli ga, boli nas, boli vas, boli ih, pomagajte!!! I gde su oni koji pomažu?”

Publika i fanovi Milana Mladenovića i Ekatarine Velike su zbog tamnih tonova nekih od pesama skloni da poistovećuju Milana sa njegovom poezijom, tim teškim i mračnim stanjima, komplikovanim pitanjima kojima se u njoj bavi. Možda je baš suprotno od toga, kako ga vi pamtite?

– Milanova poezija je odraz vremena u kom je živeo. On je duboko i istinski proživeo svaki stih koji je napisao, ništa tu nije bilo lažno i proračunato. A stvarnost je bila mračna, ako izuzmemo neke lepe momente u njegovom ličnom životu koji su takođe opevani. Milan nije bio zabavljač. Nikada, ni na jednom koncertu, niste mogli da ga čujete kako priča neke doskočice ili animira publiku pričama koje nemaju veze s koncertom. Pričao je kroz svoje pesme i fokus mu je uvek bio na sviranju vrhunskog koncerta i pružanja publici događaja za pamćenje. Verovatno je dodatno delovao nepristupačno jer mu popularnost nije mnogo prijala, imao je jedan odbrambeni štit kako bi sačuvao svoju privatnost i svoj mir. Ali, jednom kada s nekim klikne, otvarao se bez zadrške. Bio je odan prijatelj, pun empatije za ljude koje voli. Imao je jednu dozu ozbiljnosti ali istovremeno je bio blag i vedar i mnogo se smejao, nije uopšte bio mračan tip. Mnogi njegovi prijatelji na pitanje šta im prvo padne na pamet kada se sete Milana kažu da je to njegov osmeh. Umeo je i da plane i da se naljuti, uglavnom kada bi neko prešao granice pristojnosti, a često se takva reakcija odnosila na pristup poslu. Bio je perfekcionista, nije podnosio neodgovornost i površnost koje bi dovele do nekih propusta. Jedino što je umeo da bude naivan i da previše veruje ljudima sa kojima radi, što mu se puno puta obilo o glavu i svaki put se mnogo nervirao što ponavlja istu grešku. Meni lično je on bio najveća podrška u životu, osećala sam se sigurno i ušuškano uz ljubav i razumevanje koje mi je nesebično davao.