Intervju – Marija Zidar: Kad nema konsenzusa oko toga šta se desilo, nema ni pomirenja

Kad ste se prvi put zainteresovali za ovu temu, gde ste nalazili informacije pre samog snimanja?

Počela sam da istražujem temu 2013. godine, novinarski i sociološki. Mišljenje albanskih naučnica kanona je da se današnje pojave ne mogu nazvati krvnom osvetom („gjakmarrja”), već običnim ubistvima, koja se tradicijom opravdavaju, jer se posle pola veka komunizma više nisu pridržavala nikakva stroga, ritualizovana pravila, nekada propisana u kanonu, što se potvrdilo na terenu. U filmu, međutim, gledamo savremenu imitaciju rituala pomirenja, koja postane prilično haotična. Ovaj film je, po mom mišljenju, anatomija sukoba, na širem društvenom planu i na intimnom nivou. Protagonisti – svi muškarci – svaki imaju svoju perspektivu o tome zašto je došlo do porodičnog sukoba, ne slažu se oko toga kako i zašto je ubijena 18-godišnja devojka, i kako, kojim sistemom vrednosti rešiti ovaj spor sada – preko vere, na tradicionalan način, sa starim zakonima, kojih se niko zaista više ne seća, ili je dovoljno da je ubica u zatvoru? Ovaj širi sukob sistema vrednosti, između religije, reinterpretacije tradicije i moderne vladavine prava, zaintrigirao me je prvo u istraživanju, jer na oživljavanje i reinterpretaciju starih sistema vrednosti kao rešenje savremenih problema pozivaju i desničarski populistički političari širom Evrope.

Opišete nam sam proces, kako je sve to izgledalo, od osnovne ideje pa do konačne realizacije ovog filma.

Prvi snimak, koji se takođe nalazi u filmu – razgovor oca i katoličkog biskupa, gde ga ovaj ubeđuje da oprosti ubistvo svoje ćerke, ali otac teološkim argumentima odbija oproštaj – je iz aprila 2014. godine. Tada sam prvi put bila na terenu sa kosovskim snimateljem Latifom Hasolijem. Glavni deo filma sniman je u dobroj godini, od septembra 2016. do početka 2018. godine, kada smo dobili sredstva za produkciju u Sloveniji i kada smo i snimatelj i ja živeli u Albaniji. Krajem 2019. sam se vratila u Albaniju na nedelju dana sa snimateljem Fejmijem Dautom. Montiranje preko 200 sati snimaka svakako je bio najizazovniji deo. Ovde bih istakla odličnu saradnju sa beogradskim montažerom Urošem Maksimovićem, sa kojim smo montirali film u proleće 2020. godine u Ljubljani, u vreme korone i koji je za svoj rad dobio u Sloveniji i nacionalnu nagradu. Uroš je video snimke iz ljudske perspektive, a mi smo bili čvrsto protiv bilo kakve manipulacije montažom. Pre toga, češka montažerka Marijana Kozakova i ja smo radile u montaži više od pola godine i odradile nekoliko sati montaže, selekciju montiranih scena.

Koliko su se informacije koje ste imali razlikovale od onoga što ste videli i saznali kad ste došli na teren? Koliko svi mi imamo predrasude o tom delu svetu? Da li se negde te predrasude dodiruju sa istinom?

Nisu se razlikovale, jer sam iz istraživanja znala šta gledam na terenu. Zanimljiv je lik posrednika koji šeta Tiranom sa članovima svoje nevladine organizacije „Komitet za nacionalno pomirenje“ i predstavlja se kao stručnjak za tradiciju koji miri sukobljene porodice. Deluje kao moderan populistički političar, sa velikim ambicijama i sopstvenom agendom. Kada sam proveravala sudske spise i lokalne izveštaje o slučajevima na koje nas je vodio ili sa kojima nas je upoznao u svojoj kancelariji u Tirani tokom razvoja filma, stvari se često nisu poklapale. Ovaj čovek je glavni izvor na tu temu za zapadne medije, i otuda potiču mnogi stereotipi. Sama sam došla u porodicu preko lokalnog biskupa, ovaj posrednik se tek kasnije uključio u priču, nije to bio njegov slučaj. Ovaj dugogodišnji porodični spor je bio stvaran i sa jako kompleksnom pozadinom još iz vremena komunizma. Otac, inače duboko religiozan, uopšte nije želeo da se osveti za ćerku, jednostavno nije ni želeo ni mogao da „spektakularno” oprosti ubici, devojčinom hladnom stricu i njegovoj porodici, kako je od njega zahtevala druga strana porodice. Film otvara šira pitanja o opraštanju, krivici i kazni, i nema stereotipe koje očekujemo od ove teme – jer oni jednostavno nisu istiniti. Gledaoci su bili iznenađeni kod nas i u inostranstvu. I to je bio moj cilj. Želela sam da film ima sve što život ima, muku, bol, patnju, ali i nežnost i humor.

Koliko vam je vremena trebalo da se akteri otvore pred kamerama? Kako ste dolazili do njih, odnosno i do njihove iskrenosti?

Otac je bio autentičan. Kada je u pitanju pristup porodici, majka je zapravo imala glavnu reč. Kao što ju na kraju ima i u filmu – još jedan stereotip o muškom svetu, koji film opovrgava. Inače, bila sam strankinja i gošća, pa su me, paradoksalno, možda protagonisti videli objektivniju. Zamislite da nakon gubitka deteta ljudi dolaze u vašu kuću četiri godine, govoreći vam da pate čak i više od vas, i da se takmiče ko će održati najspektakularniji govor da vas ubede da oprostite. Neke situacije su bile jednostavno apsurdne. Bilo je puno teških, potisnutih emocija i koje sam zajedno sa njima proživela kao nemi svedok.

Koji su neki od najboljih komenatra koje ste dobili za ovaj film?

Komentar porodice kada sam im donela film pre svetske premijere: „Tako je bilo”. Otac je rekao da da snimatelj i ja nismo bili tamo, njihov bol bi umro zajedno sa ćerkom. Reakcije publike, koja je saosećala sa protagonistima i koja često nije mogla da veruje da film nije igrani, jer film je komunikacija.

Film ima četri zemlje kao koproducente, među njima su i zemlje koje i dalje nisu u najboljim odnosima. Koje su neke osnovne stvari koje moramo svi mi da krenemo da radimo da bi došli do konačnog pomirenja?

Da, film je počeo kao slovenačko-kosovska koprodukcija, kasnije su mu se pridružile Srbija i Crna Gora. Što bi mogao biti primer kulture nad politikom. Inače, kao u mom filmu: kada nema konsenzusa ni oko toga šta se desilo i zašto, ni oko toga kako to rešiti, nema pomirenja u smislu rukovanja. Možete samo raskinuti. Tema Kosova je, na primer, osetljiva i među stanovnicima koji inače ne podržavaju Vučićevu politiku. Na Beldocs festivalu mi je neko iz organizacije sasvim ozbiljno rekao da je ovaj film „dupla srpska produkcija” i da ne zna kako je do toga moglo doći. Ali Milošević je svoju nacionalističku politiku izgradio baš na Kosovu, zbog čega je ono društvena slepa tačka na koju se naslanja i Vučić. Istovremeno, osobe iz UČK, poput Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, dugo su ostale na vlasti na Kosovu. Sa rečima mog bivšeg urednika u Delu Ervina Hladnika Milharčiča, koji je u 1980. poručao o srpski represiji na Kosovu za Mladinu: „Ljudi koji su držali pušku u rukama nije dobro da vode zemlju u dobi mira“. Ali teret kolektivne krivice ostaje na plećima novih generacija, što je srpska rediteljka Nataša Urban ove godine tematizirala u svom dirljivom dokumentarcu Pomračenje.