foto: Nemanja NeškovićFrontmen legendarnih bendova Six Pack i Čovek bez sluha, Miki Radojević, je nakon višedecenijskog aktivnog prisustva na srpskoj i regionalnoj rok sceni, objavio prvi solo album pod nazivom „Na kraju skitanja“ u izdanju Mascoma.
Većina pesama je mahom nastala za vreme pandemije korona virusa, a posebno mesto u njegovom stvaralaštvu zauzima i pesma „Na kraju skitanja“ koja je posveta prerano preminulom pank saborcu Mikici Zdravkoviću.
Miki nas svojim novim pesmama podseća na principe pravednog života i na stvari koje nas čine ljudskim bićima. Popričali smo sa njim, o novim pesmama, o tome kako je to biti panker danas, kao i šta se sve naziva pankom, ali i budućim akcijama i svirkama.
Za početak, pozdrav, kako je, šta ima novo, kako si proveo „letnji raspust“?
Hvala na pitanju, odlično sam. Kradem Bogu ove lepe dane, trudim se da ih malo posvetim sebi jer za mene „letnjeg raspusta“ nije bilo. Leto sam proveo radno a pogodilo se da je većina festivala koje sam svirao sa Six Packom bila daleko od kuće, pa valja malo sakupiti kosti od tolikih kilometara.
Zašto je „Na kraju skitanja“ solo album, zašto nije Six pack ili ČBS album?
Zato što više ništa, ma koliko se trudili, ne možemo sami da sebi namestimo i planiramo. Ta 2020. godina pandemije, je bila svojevrsna pokazna vežba i dokaz za ovo. Te sezone, drugare iz oba benda sam viđao uglavnom samo preko video poziva, ali me zato ništa nije sprečavalo da skupim petlju i sam kod kuće pravim nove pesme za svoju dušu. Tih pesama se nakupilo i rodila se ideja o solo albumu.
Kako je nastajao album, kako generalno izgleda rad na nečemu bez bendovskih drugara? Od zapisivanja tekstova u svesku, preko snimanja, evo do sad, i do razgovora o njemu?
U kući imam sve što je potrebno za snimanje, a nije tajna ni to da vladam većinom instrumenata. Za razliku od velikog procenta ljudi koji su nagli razvoj kompjuterske tehnologije shvatili pogrešno i služi im za vođenje politike, suđenje utakmica ili pućenja usana na društvenim mrežama, ja iz kompjutera ,,vadim“ maksimum. Jedan sposoban, informatički pismen muzičar udružen s odgovarajučim spravama i instrumentima sada u potpunosti može sam da napravi pesmu spremnu za radio.
Inače, rad na albumu je tekao glatko i u miru. I do sada sam uvek ja bio taj koji je najviše odgovoran za to kako je nova pesma ispala, tako da ovog puta – pustio sam sebi na volju, znajući unapred da ću u slučaju neuspeha materijala izvinjenje dugovati jedino sebi.
U kakvom društvu vidiš ovaj album, domaćih ili stranih muzičara? Sa čim bi ga vezao ili uporedio?
Ovo je škakljivo pitanje i bojim se upoređivanja. Meni je najfascinantnije da sam u društvu strašno malog broja ljudi na svetu koji su uspeli da potpuno samostalno napišu, odsviraju i snime album. A ako bih se usudio da kažem na šta me žanrovski ova moja priča asocira onda su prvo čega se setim The Clash ili Bajaga i instruktori. Oni su umeli da naprave te šarene albume, gde su uspevali da na jednoj ploči izmešaju i pank, i sving, i rege, i disko, a opet stvore jednu lepu muzičku slikovnicu.
Kako će izgledati bend Mikija Radojevića? Koliko će biti nešto što do sad nismo videli, a vezano je za tebe?
Ne mogu da sviram s ljudima koji mi nisu drugari. Bend uvek posmatram kao malu porodicu, ne kao firmu. Moj prateći bend činiće vrhunski i već dokazani, poznati muzičari. Igrom slučaja – imam tu sreću da su oni i moji dobri prijatelji. Plan je da to bude sastav koji je prilagodljiv i velikoj festivalskoj bini a i nekoj svedenoj klupskoj ili kamernoj atmosferi.
Danas se svašta nešto zove pankom, od muzike do imidža, a neretko nema veze jedno s drugim. Kako ti gledaš na to?
Dobijam nervni napad tri puta dnevno, eto kako. Više i ne znam kako da nazovem te žanrove, neko to zove pop, za mene je i dalje narodna muzika, ali izvođači, naročito ovi koji u nazivu sastava imaju ono „bend“ su pokrali sve od rokenrol ikonografije do zvuka i izmešali to sa šatorskim vibratom, da ne kažem „trilerom“ u glasu. Dodajmo i tekstove koji propagiraju prostituciju, drogiranje, dilovanje, kriminal i nasilje. Narod to guta, mladi misle da je to rokačina i da je veoma poželjno da im to trešti iz automobila dok se, s desnom rukom na volanu – levom krste kad prođu pored crkve.
A kakav je 40+ život sa pank razmišljanjima i stavovima?
Moj je logičan nastavak mladalačkih zamisli, shvatanja i ideja. Trudim se da budem zreo, ispravan, dostojanstven. Požrtvovan glede svoje porodice, alergičan na nepravde. Imam svega dovoljno, amputiran sam od materijalnog, svakako nisam alav. Uživam u sigurnosti i miru svog doma, radujem se harmoniji tuđeg.
Da li danas vidite neke klince koji mogu da ponesu onu „titulu“ fabrička greška generacije?
Vidim. I žao mi ih je više nego onomad sebe. Mislim da je njima još teže. Ukoliko se na silu ne ukalupe u ono što je neko proklamovao trendom, oni nisu posebni i kul, već bivaju tretirani kao otpadnici.
Pesma „Na kraju skitanja“ je krajnje lična, i posveta preminulom prijatelju. Kako gledaš na to kad u umetnosti stvoriš nešto duboko lično, kao što je pesma, al i da odlazi od tebe, neko je drugi prisvaja i može da postane nešto što nije više tvoje?
Pesma posvećena Mikici Zdravkoviću, po kojoj se solo album i zove, je zaista postala ne samo moja (ili njegova). Nažalost, mnogim ljudima takođe umiru bližnji. Jedna od najtužnijih stvari je što često u poslednje vreme prerano odlaze mladi ljudi. Onda ne čudi što se oni do kojih je ova pesma našla put sebe pronalaze u njoj, identifikuju se i kada reči ne mogu da dobace i iskažu neizmernu tugu, pesmu „Na kraju skitanja“ neretko vidim po društvenim mrežama, okačenu kao nekakav epitaf.
Ovo je samo primer. Slično se dešava i sa mnogim drugim pesmama koje sam napravio. I to je skroz OK. To je znak da je tvoja iskrenost prepoznata, kao i da nisi sam.
Šta ide dalje, kako dalje, zašto dalje…
Prva na redu je promocija solo albuma. Slede promo TV gostovanja, a uporedo koncerti sa Six Packom. Upravo smo ušli u 30-u godinu postojanja i to valja proslaviti. Klupska sezona je počela, odsvirali smo Niš, sledi Senta, Beograd, Zagreb, rodni grad Smederevska Palanka, Novi Sad…i sve tako do leta i festivala. Lično, mislim da sam ušao u svoju najstabilniju fazu karijere i nastaviću da budem vredan i marljiv, jer rezultati su veoma opipljivi. Ovo je moj poziv, do penzije ima još puno. Želim da budem upamćen kao neko ko se do zadnjeg atoma kreativne snage borio za rokenrol, samim tim i za opstanak i pobedu kulture.
Za kraj, top 3 pesme koje se ikad napisao (i malo pojašnjenje što baš one)?
Delfinov let (Six Pack). Uspeo sam da napravim pesmu bez refrena sa jako dubokim i nekomercijalnim tekstom, koju uprkos ovome uvek cela koncertna sala zna napamet i peva je od početka do kraja.
Superheroj (ČBS). Iako mislim da sam za Čovek Bez Sluha napisao dosta „jačih“ pesama, ova se pokazala najvećim hitom, a ono što me posebno čini ponosnim je to da neretko tu pesmu đački horovi izvode kao hajlajt programa za Dan škole.
Izvini (solo album). Po mom mišljenju – nenormalno uspela pesma, moj diplomski rad što se tiče kombinacije teksta, muzike i pod jedan – aranžmana. Spakovana u tri minuta, pevljiva, u isto vreme i tužna i optimistična, gitarski moćna, ritmički za đuskanje. Solidan sam kulinar pa znam: u paprikaš možete strpati svašta, ali majstorija je naći balans sastojaka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
