INTERVJU Milan Marić: Javne ličnosti postaju gladijatori tuđih očekivanja

U početku zbog brojnih poslovnih obaveza kojima je bio zaokupljen, a onda zbog tragedija koja su paralisale čitavo društvo.

Pitali smo Milana Marića kako je sve ovo što se desilo uticalo na njega, smatra li protest “Srbija protiv nasilja” opravdanim, zašto se javnost tako lako obruši na njegovu branšu kada iskažu neki politički stav, kao i kada žele da budu neutralni. Pitali smo ga i o predstavi „Bilo jednom na Brijunima“ i ulozi u seriji „Vreme smrti“.

Posle nekoliko odlaganja ovog intervjua, zbog dve velike tragedije koje su se desile, prirodno se nameće pitanje kako vi razumete ovo što nam se dogodilo?

– Tragedije koje su se dogodile su pored toga što su otvorile mnoga društvena pitanja i izvukle na površinu sve slabosti ovog sistema, uradile još jednu stvar. Demistifikovale su ideju da možemo isključivo živeti unutar našeg mikrosveta, po pravilima i sa ljudima koji ne narušavaju ta pravila. Mikrosvet u kojem ćemo biti zaštićeni i izolovani od svega onoga što se događa oko nas, jer nam se to oko nas ne sviđa i ne znamo kako sa tim da se nosimo. Osećaj bespomoćnosti i zbunjenosti, koji mnogi ljudi proživljavaju posle ovih tragedija je između ostalog i dokaz da princip mikrosveta funkcioniše sve do trenutka dok neko ne uleti i rasprši ga na hiljade komada. To jednostavno nije održiv princip življenja, jer zapravo ne garantuje mir, kojem svi težimo.

Međutim, uzevši u obzir šta se sve izdešavalo u ovoj zemlji u poslednjih tridesetak godina, bežanje u te mikrosvetove je jedini logičan potez. Ali da bi oni funkcionisali, moramo se pozabaviti pravilima i načinom na koji funkcioniše društvo u kojem živimo – moramo izaći iz svog kruga i razumeti šta je to što ne valja.

Agresija decenijama unazad ne napušta ovo društvo, šta vi vidite kao uzrok takvog stanja, smatrate li protest “Srbija protiv nasilja” opravdanim?

– Jedan od ključnih faktora je svakako nasilje, koje je, nažalost, zahvatilo i izjeda sve segmente našeg društva. Za početak, nasilje, bilo ono verbalno ili fizičko, ne sme se izjednačavati sa srčanošću, jer se na taj način zapravo romantizuje i abolira. Nasilje nije srčanost. Kao što ni korupcija nije snalažljivost, već krivično delo. Tačno je da se o nasilju i o svim njegovim metastazama u ovom društvu mora razgovarati, i sa decom i sa odraslima, ali prvenstveno moramo naučiti da ga prepoznamo i osvestimo kod nas samih. A to je proces za koji je neophodno vreme, ali mislim da je dosta ljudi spremno da započne taj proces. U prilog tome ide i masovnost ovih protesta, koji su delom splet raznoraznih nezadovoljstava, delom potreba da posle ovakvih tragedija budeš sa ljudima i dokažeš sebi da nisi sam u tom osećaju, kao i da se vlasti jasno stavi do znanja da se prema nasilju zaista mora imati nulta tolerancija, da to ne može i ne sme biti floskula, da se ono mora uklanjati iz javnog prostora.

Zašto se javnost tako snažno obruši na glumce i glumice kada o nekim društvenim pitanjima iznesu svoj stav, kao i kada se trude da budu neutralni?

– Javne ličnosti, naročito glumci i glumice, trebalo bi da imaju odnos prema društvu u kojem žive, i odgovornost prema načinu na koji koriste svoju popularnost. Međutim, u poremećenom sistemu vrednosti i duboko podeljenom društvu ljudi se vode parolom “u se i u svoje kljuse”. Zašto očekivati da su javne ličnosti imune na to?

Na javne ličnosti se neretko gleda kao na gladijatore koji moraju (pod teretom tuđih očekivanja kako bi trebalo kao javna ličnost nastupati u ovom haosu) da ulete u arenu i da se biju, a mi ćemo zdušno navijati za njih. Ili ćemo ih izviždati.

U tu arenu ih guraju svi: javnost, mediji i političari. Javnost – računajući na njihovu prepoznatljivost, jer usled nepoverenja prema političarima, javlja se želja da neko napokon artikuliše sve ono što osećamo da ne valja u društvu u kojem svi živimo. Mediji – iz želje za ekskluzivitetom, čitanošću, a zapravo zaradom. Političari iz kukavičluka, populizma i impotentnosti da naprave politički program sa kojim bi se javnost mogla identifikovati.

Odluke o činjenju ili nečinjenju moraju ostati intimne odluke, a ne odluke pod pritiskom, jer će jedino tako biti iskrene i smislene, bili vi javna ličnost ili ne.

Da li ste vi lično uznemireni u tom smislu, čini li vas to sada više nego ranije opreznim u kontaktu sa medijima, plašite li se da će vas ono što javno izgovorite ili prećutite koštati posla ili kredibiliteta koji imate u javnosti kao glumac i kao osoba?

– Naravno da je većina javnih ličnosti oprezna u odnosu sa medijima jer smo svesni da smo neretko samo klikbejt materijal, ili pokazna vežba kako prolaze “neposlušni“. Naše rečenice se izvlače iz konteksta, seku, prepakuju i onda serviraju ljudima da o nama donose sud, a zapravo postaje potpuno nebitno šta ta ličnost zapravo misli. Spirala haosa radi svoje mimo tebe, i kada to krene tu više ništa ne možeš. Mi nismo društvo koje teži dijalogu. Prvenstveno potežemo za podelama na „nas“ i „njih“, pa koji god to bili mi i oni. Da li mislite da je u takvoj atmosferi moguće objektivno pričati o bilo kojoj društveno-političkoj temi a kamoli pričati o osetljivim temama? Naravno da nije. Naravno da u takvoj atmosferi odmah gubite tu bitku jer ste u startu za jedne heroj, a za druge izdajnik.

U predstavi „Bilo jednom na Brijunima“ susret dva para je povod za razgovor o identitetima, pa se bavite i identitetima glumaca, i kroz lične ispovesti. Koje dileme i pitanja u tom kontekstu su vama lično bili najuzbudljiviji?

– Ta igra uloga je za mene pirandelovska priča, traganje za identitetom, političkim, privatnim, umetničkim, i sa svim tim smo se igrali dok smo pravili našu predstavu. To četvoro ljudi su specifične individue, jakih karaktera, ega, ozbiljnog životnog iskustva. Najuzbudljiviji deo rada na ovoj predstavi mi je bila sama ideja da ćemo od jedne njihove zajedničke fotografije napraviti predstavu. Nismo znali kuda će nas to odvesti, ali smo morali da donesemo odluku da se prepustimo istraživanju. To smo i uradili, uz manje ili veće otpore, ali smo uradili. Gomila knjiga, članaka, snimaka, muzike je bila donesena na probe u toj prvoj fazi dok se nije kolko-tolko iskristalisala ideja kuda idemo. Veoma brzo smo svi stekli utisak kako su ovo četvoro ljudi konstantno bili u nekim različitim ulogama i da je zapravo dobro pitanje ko su zapravo oni, a onda se otvorilo i pitanje – a ko smo zapravo mi i koje sve uloge igramo.

Bilo vam je inspirativno da igrate Ričarda Bartona jer ga, kako ste rekli, niste radili u realističnom pozorišnom ključu, ali ste konsultovali građu koja vam je bila dostupna. Koji su vama bili zanimljivi uvidi u vezi s ovim glumcem u odnosu na doživljaj koji ste prethodno imali o njemu?

– Zapravo, ne igram Bartona, igramo se sa simbolima, predrasudama, pretpostavkama o tim ljudima. Svi koji dođu na ovu predstavu znaju ponešto o tim ljudima i samim tim imaju nekakav stav. Pa bio on i na nivou “ovo dvoje su bili neki političari a ovo dvoje su bili neki glumci”. Nismo želeli da ubeđujemo ljude da smo mi ti likovi, već smo počeli da se igramo igre uloga koje su svi ti ljudi morali da igraju, a koje smo iščitali iz njihovih biografija, intervjua i svedočenjima drugih o njima. Dakle, oslonili smo se na dokumentarnu građu i pustili se u igru o identitetima. Kako njihovih, tako i naših. Odnos Liz i Bartona je nešto na šta oboje prave poseban osvrt u svojim zapisima, a i nešto što su ljudi bliski njima imali potrebu da izdvoje kao vrlo intenzivno i destruktivno u isto vreme. Da jedno bez drugog nisu mogli a zajedno nisu umeli. Dva puta su se venčavali u roku od par godina. Kada govore o njihovom odnosu njima bliski ljudi, kažu kako su oni zapravo zauvek ostali zaglavljeni u ulogama DŽordža i Marte iz “Ko se boji Virdžinije Vulf” što se tiče njihovog ličnog odnosa. Da su se voleli, ali i besomučno povređivali, neki prototip toksičnog odnosa punog ludačke strasti, alkohola i tone povređivanja. O Bartonu ima dosta zanimljivih detalja, ali jedan od njih, koji je meni bio poprilično upečatljiv je to da je sedam puta bio nominovan za Oskara i nikada ga nije dobio. Zanimljiv je detalj dolaska ovog para na Filmske susrete u Nišu. Od toga da je vojska za noć prokopala tunel pored scene gde će njih dvoje izaći pokloniti se niškoj publici, koji se i dan danas koristi tokom festivala, do priče kako su tu noć prespavali u hotelu Ambasador u centru Niša, i da se ta soba, gde su oni proveli noć, godinama kasnije rezervisala i poklanjala niškim mladencima kao specijalni svadbeni poklon. Na festivalu su dobili i specijalne nagrade. Tako da eto, Barton i ja imamo po “Konstantina”, a nemamo Oskara.

U predstavi „Bilo jednom na Brijunima“ susret dva bračna para je i sudar dva sveta, i ideja. S jedne strane socijalizma s ljudskim likom i s druge američkog kapitalizma u punom zamahu. Šta je vama u tom smislu bilo zanimljivo?

– Zanimljivo je zamišljati iz današnje vizure, kada živimo neku gmo varijantu kapitalizma, kako je taj susret mogao izgledati. Imate dvoje tipičnih predstavnika onoga što zovemo “američki san” i dvoje predstavnika neke mešavine socijalizma i komunizma, pobednike rata. Zanimljivo je razmišljati o motivima zbog kojih je baš Barton izabran da igra Tita. Šta je trebalo da bude poruka? Da li je poruka bila “ja mogu sve, pa i da me igra Ričard Barton” ili “Jugoslavija može sve, pa i da u njenim filmovima igra Ričard Barton”, ili ima još nešto iza toga. Zanimljivo je na tu odluku gledati iz ugla svega onoga što se politički događalo u Jugoslaviji te i narednih godina. Obračun sa Maspokom i srpskim liberalima, prve naznake onoga što će se dogoditi dvadesetak godina kasnije, lagane nesuglasice unutar partije, ostaci šezdeset i devete, geopolitički se isto svašta događalo. I da li je onda dolazak najpoznatijeg bračnog para na svetu, u tom trenutku, zapravo bilo bacanje prašine u oči, kako bi se za to vreme obavili neki drugi poslovi? Da li je to uopšte bila njegova autentična ideja? Jovanku je specijalna komisija, dve godine nakon tog susreta na Brijunima, proglasila neuračunljivom i doneta je odluka o separaciji od Tita. Ima tu još mnogo detalja koje kada tumačite sa ovom vremenskom distancom dobijaju poprilično zanimljiv oblik. Sve to je nama bilo inspirativno i zanimljivo kao potencijalna građa za predstavu. Nažalost, ne možete to sve staviti u predstavu, ali smo se trudili da nekako sve te stvari koje su nas zaintrigirale uobličimo unutar ove naše priče.

Ova predstava govori i odnosu umetnosti i politike, a reditelj Kokan Mladenović je poentirao i to da je umetnost prirodna opozicija svakoj vlasti, čak i onoj najdemokratičnijoj. Šta vi kažete, kako danas i ovde stojimo kada je reč o relaciji umetnost – politika, i kakav je opozicioni potencijal umetnosti u odnosu na vlast?

– Umetnost je reakcija. Ogledalo. Slika stvarnosti. Nije stvarnost – zato i jeste umetnost, jer dozvoljava slobodu i slobode, ali umetnost, da bi bila živa i potentna, mora korespondovati sa društvom i sa sadašnjim trenutkom. Ona mora ukazivati na greške, mora provocirati, mora pozivati na promišljanje. U suprotnom, sama sebi tupi oštricu i postaje laka zabava. Besmislen je i tužan pokušaj nekih radnika u kulturi da svoje predstave ili filmove prikažu kao apolitične, jer to ne postoji. Šta to zapravo znači? Pa apolitičnost je isto politička odluka. To je kao pokušaj da se ljudi rasterete od teške svakodnevnice nekom laganom pričom, ali i ta lagana priča ima svoj politički kontekst u kojoj se događa. Nisu politika samo političke stranke. Politika je odnos prema sebi, porodici, komšiji, zajednici, kolegama na poslu. Sve je to politika i onda kao vrhunac toga imate političke stranke. Očekivano je i logično da političarima smeta umetnost koja je politična, jer ume da uperi prstom i u njih, i naravno da će učiniti sve da toga bude što manje. Taj i takav odnos između političara i umetnika traje vekovima, ali je prestrašno to što postoje umetnici koji im u tome pomažu.

Budući da je Holivud izgubio na ekskluzivitetu i da primat sad imaju serije, imate li vremena neku da pogledate, šta čitate, slušate, imate li neki hobi, kako se opuštate u slobodno vreme?

– Volim maratonsko gledanje serija, ali nisam u stanju da ih uvek gledam. Potrebna mi je određena vrsta koncentracije koju, kada radim, koristim za svoj posao. Kroz glumu vi svašta probate, tako da nemam određeni hobi, eventualno mogu reći da mi je trening najredovniji hobi, ukoliko je to uopšte hobi. Šetanje je nešto što me opušta. Idealno je ako može uz reku ili kroz šumu, ali mi ne smeta i da samo tumaram Beogradom.

Borba rigidnosti i časti

Pamti se vaš Čeda u „Porodici“, Luka u „Besi“ i mnoge druge velike uloge. Igraćete sad i majora Gavrila Stankovića u „Vremenu smrti“. Možete li nam nešto više reći o ovom liku?

– Kada je započeta priprema scenarija za „Vreme smrti,“ Ivan Živković mi je rekao da bi on voleo da igram majora Gavrila Stankovića. Vrhunac Gavrilove priče u seriji je zapravo borba sa samim sobom unutar ratnih okolnosti, unutar priče o 1.300 kaplara, stradanju, bolesti, neizvesnosti i teških odluka. NJegova borba je borba rigidnosti i časti, životnog iskustva i želje za novim iskustvima, straha od grešaka i hrabrosti. Lik Gavrila Stankovića je fiktivan lik i to nam je dalo određenu slobodu da se poigramo i sa njim kao likom i sa okolnostima.